Roman „Ketrina iluzija“ Vesne Veizović će mnoge domaće čitaoce ostaviti bar delimično nezadovoljnim: komuniste, četnike, Srbe van Srbije (a pogotovo „Crnogorce“), pristalice Crne ruke, simpatizere Mlade Bosne, Karađorđevićevce, Udbaše, evrounijate, pasivne i aktivne kolaboracioniste… O zapadnim strancima da i ne govorimo. Čak ni Rusi neće biti skroz zadovoljni, ali ne zato što je knjiga antiruska (a nije).
Pa ko onda ostaje? E, pa, za to se ipak mora pročitati sama pripovest, što će čitaocu, bez obzira na kojoj strani istorije mu leže simpatije ili privrženost, doneti dobitak druge vrste, na prvom mestu estetski, odnosno zabavni. Jer, roman je dinamičan, priča teče, zapleti su zanimljivi i neočekivani, tematika je aktuelna i relevantna. Najbolje od svega, roman je angažovan, složili se s njegovim nacionalno-ideološkim postavkama ili ne. On ne tretira čitaoca kao polu-inteligenta, niti mu povlađuje, niti pokušava da se dopadne svima, osim ljubiteljima zanimljivog zapleta. Što znači da ima i taj obzir prema čitaocu, a to ga već izdvaja od današnje „(pre)ozbiljne“ literature – zahvalan je za čitanje. U isto vreme, „Ketrina ilizuja“ predstavlja neku vrstu bačene rukavice. I to ne samo današnjoj Srbiji. Cela nacionalna istorija i pogled na svet iz proteklog veka podvrgnuti su kritici i preispitivanju, ali ne polemički, već kroz delovanje i razmišljanja glavnih protagonista. Stoga će, bez sumnje, neki čitaoci prihvatiti bačenu rukavicu, i kritički reagovati na utemeljenost i nacional-ideološku usmerenost protagonista – najviše zato što od njih autorka nije napravila emotivnu distancu, pa se osnovano može doći do zaključka da deli njihove vrednosti.
Pročitajte još: Predstavljamo vam knjigu „Prodata“
Ipak, to je očigledno rizik koji je svesno prihvaćen, tako da nema razloga ni da unapred sažaljevamo ni da kritikujemo autorku. Ponajviše zato što je ponuđena postavka dovoljno izazovna i radikalna da nam pruži osnov za sumnju da su naša nacionalna ubeđenja i usmerenja, pa i porodične istorije – svesno izazvani, i da ćemo još ponešto čuti od autorke na tu temu. Čak je i potrebno da čujemo, s obzirom da smo stavljeni pred svršen čin, bez šireg kontekstualnog obrazloženja i sučeljavanja drugih nacionalnih iskustava i izbora. Ali i to je dobro. Jer, šta god u budućnosti budemo čuli od Vesne Veizović u literarnom izrazu srpskog obaveštajno-ljubavnog trilera – ovaj roman-prvenac nam daje nadu da neće biti ni dosadno ni nerelevanto. Au contraire. Izvor: Vaseljenska
CVIJETIN MILIVOJEVIĆ: Biblijska propaganda litijuma 
