Pravda

Piše: Miloš Zdravković Gotovo većina ključnih informacija iz sveta proteklih nedelja se tiče situacije u Siriji, zemlje preko koje velike regionalne i svetske sile, pomažući vladine snage ili islamističke pobunjenike, pokušavaju trajno da „zacementiraju“ svoj uticaj na Bliskom istoku. Ovih dana svedoci smo velikog povratka Rusije na bliskoistočnu pozornicu. Pokazalo se da je ovogodišnja jesenja sezona od ključne važnosti na Bliskom istoku. Muslimani proslavljaju Bajram, praznik žrtve, Jevreji Dan očišćenja, dok se pravoslavci raduju rođenju bogorodice Marije. Pomalo iznenađujuće, najvažnije mesto razgovara o Bliskom istoku je Moskva, gde je Putin primio u nizu izraelskog premijera Netanijahua, palestinskog predsednika Mahmuda Abasa i turskog vladara Erdogana. Oni nisu došli da uživaju u miholjskom letu u Moskvi iako je ovaj grad dosta privlačan u ovo doba godine. Navodno su Abas i Erdogan došli da sa Putinom prisustvuju svečanom otvaranju najveće moskovske džamije, ogromne i raskošne strukture u kojoj deset hiljada vernika može da se moli odjednom. Ovaj grad ima više muslimana nego mnogi muslimanski gradovi i prestonice širom sveta, jer blizu dva miliona od njenih 14 miliona stanovnika su nominalno muslimani (doduše, različitih nacionalnosti i verzija islama). Posle svečane ceremonije otvaranja, dvojica muslimanskih bliskoistočnih lidera imali su duge i sadržajne razgovore sa Putinom. Benjamin Netanijahu, premijer Izraela, koji je propustio svečanu ceremoniju otvaranja velelepne džamije (boravio je pre ove ceremonije), došao je sa svojim načelnikom generalštaba i načelnikom vojne obaveštajne službe. Još od vremena prvog arapsko-izraelskog rata nije bilo takve visoke posete Moskvi. Tom prilikom Netanijahu je vodio zaista duge i teške razgovore o sadašnjosti i budućnosti Sirije. Ovo iznenadno interesovanje za „vremenske prilike“ u Moskvi znak je da je ruski ulazak u sirijski okršaj izgleda bio diplomatski pun pogodak. Prethodnih dana, ceo svet kao da se pitao da li je moguće da Rusija, posle krize u Ukrajini i međunarodnih sankcija (EU i Amerika) ima snage i smelosti da se upusti u poduhvat tako daleko od kuće? Rusi su trebali da se dure u Kremlju, opterećeni sankcijama, ali i da gutaju sve što im se servira. Sada su činjenice na terenu u potpunosti iznenadile sve stratege i analitičare, pre svega u EU. Ruski vojnici i marinci, rusko oružje, avioni i brodovi se vide na mediteranskoj obali Sirije – oni grade novu bazu u Latakiji (grad naseljen Alavitima, koji u potpunosti podržavaju Bašara al Asada), rešeni da veoma dugo ostanu u Siriji. Glasine o ruskom povlačenju iz sirijskog kolapsa, ispostavilo se, bile su preuranjene. Putinov apel za mir u Ukrajini (protumačen od usijanih radikalnih glava kao izdaja) omogućio je da se stabilizuje Donbas. Pola miliona izbeglica se vratilo nazad u ovaj plodan i razvijen region, ili, kako ga nazivaju, ruski (ukrajinski) Rur. Posle postignutog relativnog mira u Donbasu, Putinove ruke su sada slobodne da deluju na drugom mestu. Rusija se vratila na Bliski istok – i ta je činjenica neočekivana, kao i pre nekoliko godina kada je izgledalo da su Rusi izgubili interesovanje za dešavanja na Bliskom istoku (naročito posle pada Gadafija). Oni su bili zauzeti na drugim mestima – od pokušaja da se sprijatelje sa Evropom, da organizuju zimsku olimpijadu u Sočiju (da zapadnjacima pokažu da su jedni od njih), da podignu nivo odnosa i reše istorijske sporove sa Kinom, do rešavanja graničnih sporova sa Japanom… A onda su se američke trupe i tenkovi stacionirali na ruske granice u baltičkim državama, na nekoliko sati vožnje do Sankt Peterburga. U poslednjem trenutku, kada se sirijski kolaps činio dalekim samo nekoliko dana ako ne nedelja, Rusi su se probudili i spasli svog saveznika Asada. Ovaj potez je promenio pravila igre. SAD su postale zainteresovane za dešavanja u Rusiji ponovo, a Obama je zatražio sastanak sa Putinom tokom njegove posete Generalnoj skupštini UN u NJujorku 28. septembra 2015. godine. Samo nekoliko dana pre toga susret je bio potpuno van razmatranja. Ovo predstavlja neki vid izlaska Putina iz zapadne izolacije.

Turska u igri

Sastanak Putina sa Erdoganom se dogodio u ključnom trenutku. Turska je zapravo žrtva sirijske krize, uprkos tome što je njen doprinos toj krizi veliki i nesumnjiv. Erdogan je verovao da će Asad pasti za nekoliko nedelja. On je prihvatio i pozvao sirijske izbeglice u svoju zemlju, osnovao ogromne kampove za izbeglice. Sada Turska ima dva miliona sirijskih izbeglica i štetu u budžetu od blizu osam milijardi dolara. Taj teret je glavni razlog za nedavni izborni poraz Erdogana i njegove stranke. Predlog (zapravo naredba SAD) za Tursku da se pridruži koaliciji pod američkim vođstvom je neodlučno prihvaćena, ali je ubrzo postalo jasno da ovaj put ne vodi nikuda. Turski plan da osnuje zonu zabrane letova u blizini sirijsko-turske granice izazvao bi direktnu rusku umešanost, jer posle njegove implementacije, Asada i Siriju, kakve smo poznavali, ne bi bilo moguće spasiti. Posle ruske odluke, Turci su izgubili svaki izlaz. Turci su reagovali tako što su pokrenuli talas izbeglica ka Evropi. Evropljani su bili prilično uznemireni, ali i oni su morali da žale za svojim postupcima. Oni su zdušno „navijali“ za uklanjanje Asada, podržavali njegove protivnike, ne želeći da plate za izbeglički boravak u Turskoj. Turci nisu mogli da zadrže dva miliona izbeglica u svojoj zemlji bez značajne podrške Evrope, a takve podrške nije bilo. Tako su Turci odlučili da Evropljani osete reku izbeglica na svojoj koži. Verovatno možemo dodati da SAD nisu uložile „prigovor“ na tursku akciju. U Moskvi je Erdogan nazvao svog kolegu Putina „dragi brate“, što je obično rezervisano za kraljeve u regionu i bliske saveznike. Prvi put je glasno podržao ideju Vladimira Putina da bilo kakav dogovor u Siriji treba da podrazumeva i predsednika Asada. Imajte na umu da je pre samo nekoliko dana, pre nego što je stigao u Rusiju, oficijelno izjavio da „Asad mora da ode“. Sada kada je mentalna barijera probijena, Erdogan i Putin su obnovili svoju raspravu o gasovodu Južni (Turski) tok, koji je zamrznut pre nekoliko meseci. Pregovori nisu završeni, ali izgleda da su stvari počele da se pokreću. Treba napomenuti da su i ovde Turske pregovaračke pozicije dodatno oslabljene sklapanjem dogovora o gradnji Severnog toka-2.

Položaj Izraela i Palestine

Za Izrael ruski angažman znači da je njihova stara sloboda da biraju ciljeve po principu koga više volim delimično ograničena. Jedna je stvar da bombarduju praktično bespomoćne sirijske trupe (bespomoćne jer je vojska desetkovana i u ljudstvu i u tehnici), što su uradili desetak puta prošle godine, a sasvim druga stvar da njihove bombardere „gledaju“ S-300 sistemi i avioni presretači Su-27 sa ruskim asovima u kokpitu. Zato se Netanijahu uputio u Moskvu. Netanijahua je interesovalo svoje. Da li Rusi i njihovi saveznici, Iran i Hezbolah, nameravaju da čuvaju Asada ili da se bore protiv Izraela? Čini se da je dobio odgovor koji je i želeo da čuje. Izraelu se garantuje bezbednost. Na zahtev Netanijahua, Rusi i Izraelci su se složili da se uspostavi telefonska linija između njihovih vojski kako bi se smanjila mogućnost međusobnih neprijateljskih susreta. To je normalna praksa – takav telefon funkcionisao je u 1974. godini između zaraćenih Izraela i Egipta. Ovo nije saradnja, ni zajedničko planiranje, a ni dogovor između saveznika. Samo institucionalni mehanizam za sprečavanje neželjenih efekata, što je dobra stvar. Izrael i Rusija ne mogu biti saveznici – oni slede međusobno suprotstavljene ciljeve i njihovi saveznici su sasvim drugačiji. Izrael je umereno neprijateljski nastrojen prema Asadu, povremeno bombarduje položaje sirijske vojske, mada su te akcije, istini za volju, retke, pre svega zbog bliskosti Druza u Siriji sa režimom predsednika Asada, sa jedne strane, ali i njihove neraskidive veze sa hebrejskim (jevrejskim) narodom sa druge. Izrael je neumorno neprijateljski raspoložen prema ruskim saveznicima u Siriji, Iranu i Hezbolahu, a sasvim je ravnodušan prema ISIS (naravno, u ovom trenutku). Zato je priča o rusko-izraelskom savezu u Siriji samo prazna priča kvazianalitičara. Međutim, Putin je vrlo prijateljski nastrojen prema Izraelu i Jevrejima. Garant prijateljstva su svakako i 1,5 miliona ruskih Jevreja, koji su otišli da žive u Izrael posle sloma SSSR. NJegovo prijateljstvo neće ga izazvati da preda Siriju ili da raskine veze sa Iranom. Jer, čak i najveći prijatelj Izraela na ovoj planeti SAD su svesne svojih interesa. U više navrata Putin je obećao da će spasiti Jevreje ako se stvari potpuno pogoršaju za njih. Da li je imao u vidu masovnu evakuaciju izraelskih Jevreja u Rusiji kao poslednje sredstvo, kao što je Rusija (bivši SSSR) uradila 1939. godine, spašavajući poljske Jevreje, ili nešto drugo, to za sada nije poznato. Nepotrebno je reći da smo veoma daleko od scenarija apokalipse za relativno mladu jevrejsku državu. U svakom slučaju, Netanijahu je dobio čvrste garancije da Rusija neće izvršiti invaziju na suverenitet Izraela, a, što je još važnije, rusko sofisticirano napredno oružje neće završiti u rukama pre svega Hezbolaha.

Diplomatski iskorak

Dobri odnosi sa Netanijahuom Putinu ne mogu nanaeti nikakvo zlo niti će. Netanijahu je i dalje veoma moćan čovek, sposoban da pozove većinu u američkom Senatu, a pri tome je glavni saveznik Saudijske Arabije, vodeće i najmoćnije zemlje sunitskog arapskog sveta. Skoro odmah po sastanku sa premijerom Izraela, Putin se sastao i sa Abasom. Ovaj sastanak je bio veoma prijatan. Abas mu je pričao o nevoljama Palestinaca, o problemima sa Al Aksa džamijom u Jerusalimu, pomenuo je oduzimanje hrišćanske zemlje i više drugih nevolja. Abas je takođe ohrabrio Putina da spase Siriju od raspadanja, a čuo je Putinovo objašnjenje ruskih planova.

Pročitajte još:Da li je Vladimiru Putinu u NJujorku pretila opasnost?Putinov nastup u NJujorku bio je dan uspostavljanja Rusije kao nove supersile

Izvor: vremeje.rs