Pravda

Ovo su završni redovi knjige Serđa Romana "U pohvalu Hladnome ratu – Jedna protivistorija", koju je nedavno objavila beogradska izdavačka kuća "Albatros plus". Nizu do sada štampanih knjiga ovog autora, jednog od vodećih evropskih teoretičara politike, izdavač je pridodao novu, po obimu neveliku studiju koja je, po oceni mnogih komentatora, najprovokativnije delo iz domena socijalnih nauka u svetskoj produkciji u proteklih deset godina. Mnoge reakcije koje su pratile knjigu Serđa Romana čim se u aprilu pojavila u Italiji i izraziti polemički karakter ovog štiva, dodatno su podstakle beogradskog izdavača da brzo reaguje i da posle samo nekoliko meseci objavi prevod knjige na srpski jezik. Već naslov ove studije koji, prema rečima samog autora, "može da izazove iznenađenje i neugodnost", efektno sažima kritički i analitički postupak Serđa Romana, poznatog italijanskog istoričara, profesora univerziteta, novinara i diplomate, čija se reč pažljivo odmerava u intelektualnoj i političkoj zajednici. Romano je u studiji sažeto izložio istorijat svetskih poslova i Hladnog rata od 1945. godine do pada Berlinskog zida, ujedinjenja Nemačke i sloma SSSR-a, a onda i istorijat svetskih poslova od početka devedesetih godina 20. veka do danas, uključujući vruće teme Ukrajine i izbegličkog talasa iz zemalja Bliskog istoka. Iznošenjem brižno odabranih činjenica koje ilustruju magistralne tokove istorije u drugoj polovini prošlog i prvih petnaest godina ovog veka, Romano svojom knjigom dokazuje tezu da je Hladni rat između kapitalizma i socijalizma, između SAD i SSSR-a, NATO-a i Varšavskog pakta, bio bolji od onoga što će uslediti posle rušenja Berlinskog zida i okončanja Hladnog rata. Ovaj zaključak Romano je izveo na osnovu analize događaja i činjenica spregnutih u veliku sliku prošlosti i sadašnjosti Evrope i sveta. Na toj slici autor otkriva najdublje slojeve i složene valere koji svedoče da je Hladni rat bio vođen na svim poljima, pa i na privrednom i kulturnom planu, ali su krize tada bile pod kontrolom vlada, što je podrazumevalo da one donose i odluke sa kojima njihovi građani nisu bili saglasni. Ovo zbog toga što je dominiralo načelo primata spoljne politike. Kraj Hladnog rata promenio je u SAD taj odnos, sankcionisan je prioritet unutrašnje nad spoljnom politikom. Na to je uticao trijumfalizam, sažeto iznet u nastupu predsednika DŽordža Buša Starijeg, koji je 28. januara 1992. godine rekao: "Najveći svetski događaj u toku moga života, našeg života je ovaj: Bogu hvala, Amerika je pobedila u Hladnome ratu". Komentarišući ovu izjavu, Romano konstatuje da je ona "predstavljala grešku": "Sjedinjene Države nisu porazile Sovjetski Savez. Poraz su mu nanele Gorbačovljeve reforme". Pomenuta promena prioriteta u politici SAD posle Hladnog rata, ali i u drugim državama, dovela je do toga da su vlade "podložne raspoloženjima javnog mnjenja, pritiscima grupa koje vrše veći uticaj na društvo, na izborne rokove". Zahvaljujući tome, postalo je vrlo aktuelno davno predskazanje predsednika SAD Dvajta Ajzenhauera, izneto u njegovoj poslednjoj poruci: "Čuvajte se od kompleksa vojne industrije". Zaista, ova industrija dočekala je svojih "pet minuta", pošto su zapadne demokratije pod snažnim pritiskom vojnog kompleksa ratovale na Balkanu, u Avganistanu, Iraku, Libiji, Siriji. "Možda zato što su mislile da su iz dugog sukoba sa Sovjetskim Savezom izašle kao pobednice, što ih ovlašćuje da na sve strane treba da diktiraju svoje uslove", retorički se pita Romano i konstatuje da je na to, u stvari, najviše uticala druga činjenica – "izgubio se strah od nuklearnog rata", koji je ranije sprečavao velike sile da se angažuju u sukobima u kojima bi nuklearno oružje pre ili kasnije bilo upotrebljeno. Otuda se i dogodilo da broj žrtava u ratovima vođenim od 1991. godine do danas bude "znatno veći od onih vođenih za vreme Hladnog rata", konstatuje Serđo Romano. On se ne zalaže za povratak Hladnom ratu, ali ukazuje da svet treba da nađe puteve kojima će, kao i u vreme dok je taj rat trajao, biti sprečeno izbijanje konflikata, a ratne ambicije i avanture smanjene. U traženju tih puteva od velikog je značaja kako će se prema otvorenim pitanjima današnjice postaviti Evropska unija. U protivnom, u neizbežnim krizama sledećih godina, njene članice biće primorane da krize podnose, a "da pri tome ne budu u stanju da daju težinu sopstvenim gledištima".