Rusko zauzimanje prištinskog aerodroma 1999. godine bila je prva oružana konfrontacija Rusije i Zapada još od vremena kubanske raketne krize 1992. Možda će to u istoriji biti zabeleženo i kao događaj koji je označio početak drugog hladnog rata. Piše: Miroslav Lazanski
Za vreme prvog hladnog rata meni su često prebacivali da stojim na strani Zapada, iako sam nastojao, a verujem i uspevao, da kada su u pitanju intervjui, imam podjednak broj generala i maršala i jednih i drugih i da posećujem vojne baze i SAD i SSSR. Sada, u drugom hladnom ratu, mislim da su Rusi u pravu, jer je Rusija ta koja poštuje civilizovane norme i suverenitet država, tobožnje vrednosti Zapada u prvom hladnom ratu. Kad su Rusi zauzimali prištinski aerodrom 1999. i kada su pokušali da avionima na Kosovo pošalju svoja pojačanja, Mađarska, Rumunija i Bugarska nisu dozvolile prelet ruskih aviona. To je bila sramotna odluka i kršenje zahteva iz rezolucije Saveta bezbednosti UN od 10. juna 1999. i sporazuma grupe G-7 od 3. juna 1999. U ta dva dokumenta se eksplicitno navodi da će „međunarodno civilno i bezbednosno prisustvo na Kosovu“ biti „pod pokroviteljstvom UN“ i da ruski kontingent „neće biti pod komandom NATO-a“. Naravno, NATO nije imao nameru da ispoštuje bilo kakve obaveze. Amerika je, čak i pre usvajanja rezolucije UN, uporno radila iza kulisa da bi osigurala da Rusija bude sprečena da igra bilo kakvu ulogu na Kosovu. Vašington se pri tome oslonio na bivše ruske vojne saveznike iz Varšavskog ugovora, koji su grozničavo čeznuli da uđu u NATO i u EU, i koji su bez oklevanja uradili sve ono što je Amerika od njih zahtevala. Što je značajna crta njihovog nacionalnog karaktera. Nedavno istupanje gospodina Borisova u Sofiji, kada je direktno potvrdio da je Bugarska torpedovala „Južni tok“ da bi udovoljila Vašingtonu – lišeno je svake pristojnosti i nacionalne časti. Tako postupaju samo marionete. Nekada sovjetske, sada američke. Verovatno sada u Moskvi mnogi proklinju Mihaila Gorbačova i njegove reforme, koje su srušile Sovjetski Savez i dovele NATO na granice Rusije. Pa je sada Rusija suočena s Amerikom, koja je rešila da uspostavi niz satelitskih režima u državama na granicama Rusije. Rusi su svesni da je ponovno uspostavljanje stare sfere uticaja za njih pitanje života i smrti. U međuvremenu, Amerika je proglasila pobedu u prvom hladnom ratu, ali umesto da uživa u trijumfu, ona je stalno tražila nove neprijatelje. Japan je bio prvi kandidat, ali kolaps indeksa Nikei ubrzo je okončao tu paniku. Onda su na red došle stare mušterije: Srbija sa Slobodanom Miloševićem, ruska mafija, kao da italijanska ne postoji, srpska patriotska mafija naoružana atomskom bombom, islamski fundamentalizam, Norijega, Sadam Husein, pukovnik Gadafi, Bašar el Asad, Kinezi i njihovo vojno jačanje, Vladimir Putin i Rusija. Traženje neprijatelja neizbežno stvara neprijatelja. Nažalost, Amerika se danas suočava sa svetom koji joj želi zlo. Kina mrzi Ameriku i ne veruje joj, ali suviše Amerikanaca i suviše Kineza zarađuju jedni od drugih da bi elite dozvolile rat. Japanu se smučilo da sluša američke prigovore zbog njihovog ekonomskog sistema i njihovog navodno nedovoljnog kajanja zbog silovanja Nankinga, ali sporovi sa Kinezima oko ostrva na Pacifiku donekle vraćaju Japan u američki zagrljaj. Latinoamerikanci su umorni od toga da im se stalno sudi i presuđuje samo na osnovu „napora koji se ulaže u borbu protiv trgovine drogom“. Brazilci više ne mogu da podnesu da slušaju pridike o uništavanju prašuma. Što se tiče Rusa, oni su se odrekli sovjetske imperije, a da nisu ispalili niti jedan metak. Oko 25 miliona etničkih Rusa ostalo je raspadom SSSR-a izvan granica Rusije. Celokupno konvencionalno naoružanje sovjetske armije, izvan granica Rusije, ostalo je u novim državama, bivšim sovjetskim republikama. Boris Jeljcin je naivno poverovao da drugi neće pokušati da iskoriste slabosti Rusije. Poverovao je kako su Rusija i Zapad prijatelji i partneri. Vladimir Putin nije naivan i svestan je da se i drugi hladni rat vodi zbog istih pitanja kao i prvi: sloboda i samoopredeljenje država. Na jednoj strani su SAD i njeni sateliti, koji promovišu ideologiju „tržišne demokratije“, na drugoj strani su Rusija, Kina, Indija, Brazil, Južnoafrička Republika... Amerika danas vodi rat protiv vrednosti za koje se do juče borila.
Pročitajte još:
A Srbija, gde smo mi u svemu tome? Gde je nestala lepa bajka o EU i Kosovu, koja je ispunjavala našu štampu i zaokupljala naše političare? Dokle ćemo da slušamo zapadne ambasadore u Beogradu kako nas besramno lažu i sirotu Maju Kocijančič kako nemoćno koluta plavim očima ne uspevajući da smisli nekakav odgovor. Poslednji košmar naše naivnosti... Izvor: Politika
Kad ruski ekonomista pročita Nikolaja Srpskog: Evropsko propadanje je davno predskazano 
