Pravda

"Nažalost nisam želeo da zvučim patetično i surovo, ali to je puka istina. Jer, kada sam pre pet godina došao sa porodicom u Crkvu svetog Nikole, po popisu tadašnjeg paroha, oca Steve Mitrića, u gradu je živelo pedesetak Srba, ali je nažalost desetak starijih ljudi, u međuvremenu preminulo“, tiho priča otac Darko Marinković. Na pitanje kako žive Srbi u Prištini, sledi duga pauza, a onda izgovara: "Nažalost ima onih koji žive u totalnoj izolaciji, koji nisu hteli da odlaze, da napuštaju svoje stanove. Oni retki koji izlaze na ulice kreću se otežano, jer se sve što im je potrebno nalazi u Gračanici. Donedavno je crkva imala sopstveni prevoz koji je omogućavao našim ljudima odlazak do ove prve srpske sredine, međutim, sada su prinuđeni da do Gračanice, na koju su u potpunosti oslonjeni, odlaze albanskim autobusom“, priča otac Darko, koji u parohijskom domu živi sa suprugom Milicom, petogodišnjom ćerkom i sinom Filipom. Srećom, trenutno nisu izloženi napadima. Čak su i verbalne pretnje komšija ređe, ali osećaj nebezbednosti ne jenjava. Kada je prinuđen da ode do prodavnice, uglavnom govori na engleskom. Zato se najviše raduje dolasku vernika u crkvu, ali kojih je, priznaje, sve manje. "Donedavno je o svakom prazniku dolazila Milijana Drmončić, ali nažalost, nedavno je preminula. Od tada redovnih vernika o liturgijama nema“, kaže otac Darko za Novosti. I njegova porodica trpi. Svi žive u izolaciji. Najteže mu je zbog dece, koja teško shvataju da žive u nebezbednom okruženju. "Zbog njih mi je najteže, jer su ovde kao u kavezu. Ne smeju da izađu na ulicu da se poigraju sa drugom decom. Sin nekako i shvata u kakvoj se situaciji nalazimo, ali ćerkici je teško da razume da ne sme da ode do prodavnice, da kupi slatkiš ili da istrči van crkvenog dvorišta", priča otac Darko. Ni malobrojni Srbi koji se okupljaju u Centru za mir i toleranciju, pokraj glavne policijske stanice u centru grada, priznaju da se poslednjih dana ne osećaju bezbednim. Nemaju, kažu, ništa od života, osim strepnje kako će i da li će dočekati novi dan. "Nažalost u gradu nas je sve manje i manje. Ovde u Centru, jedinom mestu u gradu gde se slobodno govori na srpskom, okuplja se svakog jutra nas petoro-šestoro“, pričaju starice. Kažu, tu se osećaju kao da je ostalo nešto od nekadašnje Prištine u kojoj su smele glasno da govore na svom jeziku.