Pravda

To govori i da se aktuelna vlast koju personalizuje Aleksandar Vučić oseća sigurno sa podrškom koju u ovom momentu uživa, a da se druge stranke pribojavaju ne samo da neće imati priliku da uđu u vladu već i da se neće domoći parlamentarnog statusa. Cenzus će, i za one koji veruju da su iznad njega i za one koji se pribojavaju da nisu, biti noćna mora. Sve stranke, osim naravno SNS-a, a i SPS, imaće "problem" sa cenzusom. Zbog čega bi se Vučić odlučio za izbore kad je čini se sva vlast u njegovim rukama i kada ima ogromnu podršku i u javnosti i u parlamentu. Novi izbori bi bili nova podela karata kako u samom SNS-u, tako i u vladi. Na kraju bi se i opozicija našla na teškom ispitu za koji je jasno da ga mnogi neće proći. Kako se očekuje čista pobeda SNS-a, poput one iz 2014, jasno je da bi Vučić dobio novi i jak legitimitet, a posledica toga je i veći manevarski prostor. Vučić kao argument za raspisivanje izbora može koristiti i opozicionu prozivku, ali i agresivnu medijsku kampanju protiv nekih članova vlade i predsednika. Drugi razlog mogu da budu trzavice u SNS-u i vladi, kojih sada ima zaista mnogo više nego pre. Ali, naravno, ni kadrovska politika, a ni medijske kampanje nisu primarni motiv za izbore, iako je to lak način da se vlast reši nepouzdanih kadrova ili onih koji su joj zbog loših rezultata ili negativnih kampanja postali politički balast. Neuverljiva su objašnjenja, poput Slobodana Antonića, o Vučićevim motivima da ide na izbore koji se svode na "iracionalnost sujete", ili nekih drugih koji govore o "potrebi režima da se neprekidno nešto dešava". Ove teze ne koriste ničemu osim ako nisu deo opozicione borbe protiv "režima". Dovoljno je videti samo kako je Vučić poslednjih nekoliko godina – od 2012. do danas – uspeo da političkim aktivnostima i manevrima deklasira sve političke takmace i da postane neprikosnoveni gospodar političke arene, pa da bude jasno da su njegovi potezi bili osmišljeni i uspešni. Tako da prigovori da je reč o "hiru" ili "zamajavanju javnosti" zapravo više govore o onima koji ih izriču nego o onom o kome je reč. A najčešći motivi promena u politici jesu odnosi snaga njenih ključnih aktera. Ko su ili koji su glavni centri moći političke scene kod nas? To su, s jedne strane, Vučić i njegovo okruženje, a sa druge strane moćni stranci koji se ovde mešaju u sve i svašta. To svakako nisu tajkuni čija je moć oslabila zbog uticaja krize u kojoj su oni postali ugroženi dužnici jačih igrača, ali i novog odnosa prema njima koje je demonstrirao Vučić. Isto tako slaba, podeljena, bezidejna opozicija nikako nije značajan faktor političke scene. Čak i da je mnogo jača, nju bi ili instrumentalizovali stranci ili pak pacifikovala vlast. Cela priča se svodi na to da bi posle očekivane pobede na izborima Vučić dobio jak i nov legitimitet i čistiju situaciju. To mu je potrebno da bi imao jaču pregovaračku poziciju s moćnim strancima (dva ili tri ambasadora ih predstavljaju). Tako je 2014. izborima koji su se isto tako mnogima činili nepotrebni Vučić uspeo ne samo da dođe do pozicije premijera i dominantne uloge u političkom životu, već je stvorio i za nijansu veći manevarski prostor u odnosu prema strancima. Posle pomenutih izbora postalo je mnogo lakše ono što je pre njih bilo teško ili nemoguće, a to su: neuvođenje sankcija Rusiji, parada u čast Putina i, recimo, lobiranje za rusko "njet" u UN povodom britanskog predloga rezolucije o genocidu u Srebrenici. Zamislimo neki od tih događaja u šarolikoj koalicionoj vladi i moguće Dinkićevo torpedovanje takvih odluka pretnjom izlaska iz iste. Zato je logično očekivati da bi u slučaju raspisivanja izbora na svim nivoima i posle ubedljive pobede Vučić imao dodatni vetar u leđa i malo jači položaj u odnosima sa strancima.

Pročitajte još:Kosmet nije pitanje o kome treba da odlučuje državni vrh iza zatvorenih vrata uz rujno vino i sočnu jagnjetinuGde je izlaz?

Izvor: Politika