Pravda

Gadafi je početkom šezdesetih godina 20. veka završio oficirsku školu u Ujedinjenom Kraljevstvu i osnovao Savez slobodnih oficira. Sa tom organizacijom je 1969. godine pučem srušio vlast kralja Idriza, da bi zatim uspostavio vojnu vlast u zemlji. U sledećem periodu formira od kraljevstva socijalističku državu, mada se njegov model socijalne države umnogome razlikovao od do tada poznatih modela. Država je dobila novi naziv — Socijalistička Narodna Libijska Arapska DŽamahirija. Gadafi propagira politički sistem narodnih kongresa i narodnih komiteta kao direktnu demokratiju bez parlamentarizma. Godine 1976. objavio je Zelenu knjigu u kojoj navodi svoje političke ciljeve. Istovremeno je predstavio pojedine panarapske tačke. Gadafi se zauzimao za jedinstvo arapskih zemalja. Različiti planovi za ujedinjenje sa Egiptom ili sa magrepskim državama nisu mogle da se ostvare (npr. propala unija sa Tunisom 1974). Nekoliko poslednjih godina pokušavao je da ojača ujedinjenje afričkih zemalja. Na osnovu njegovog insistiranja osnovana je Afrička unija, koja je proglašena naslednicom Organizacije afričkog jedinstva, koja za primer ima Evropsku uniju i koja bi trajno trebalo da postane jedinstveni ekonomski prostor u Africi. Zbog projekta navodnjavanja pustinje poznatog pod nazivom „Velika reka”, srpski univerzitet Megatrend je 2007. godine dodelio Gadafiju počasni doktorat. Pored srpskog, bio je dobitnik još nekoliko počasnih doktorata stranih univerziteta. Godine 2011, nakon izbijanja pobune u istočnom delu Libije, jedan od glavnih zahteva pobunjenika je bio njegovo povlačenje sa vlasti i odlazak iz zemlje. U sukob su se direktno umešale SAD, Francuska i druge zapadne zemlje koje su avionima bombardovale položaje libijske vojske, logistički pomagale teroriste i otkrivale im položaje Gadafijevih snaga, čime je omogućeno islamskim teroristima da preuzmu vlast u zemlji. Dana 27. juna, za Gadafijem je Međunarodni krivični sud u Hagu raspisao poternicu zbog navodno počinjenih zločina protiv čovečnosti. Afrička unija je odbacila ovaj nalog. Muamer el Gadafi je ubijen 20. oktobra 2011. u svom rodnom gradu Sirtu. NATO je bombardovao konvoj kojim je Gadafi probao da napusti grad, a ranjenog vođu Libije zarobili su pro-zapadni borci koji su ga mučili i ubili. Organizacija ujedinjenih nacija je zvanično zatražila istragu o Gadafijevoj smrti,jer bi ona mogla da bude ratni zločin.

Prorekao šta će se dešavati na Bliskom istoku

Na jednom od sastanaka Arapske lige koje je usledilo nakon ubistva Sadama Huseina, tadašnji predsednik Libije pukovnik Moamer Gadafi pokušao je da upozori arpaske lidere šta će uslediti u budućnosti. – Strane sile su okupirale jednu arapsku zemlju i obesile njenog lidera a mi samo gledamo i smejemo se. Zašto Komitet za bezbednost ne ispita bešenje Sadama Huseina. Ja ne govorim o njegovoj politici i našim nesuglasicama sa njim. Svi smo imali nesuglasice sa njim, svi imamo međusobne nesuglasice – govorio je Gadafi tražeći reakciju na smrt Sadama Huseina. – Zašto nema istrage o ubistvu Sadama Huseina. U budućnosti će biti vaš red. Zaista! – video je sa govornice. Među onima koji su mu se tada smejali bio je i predsednik Sirije Bašar al-Asad. Ipak on se na kraju govora zahvalio Gadafiju na jasnim i iskrenim rečima.

Stvorio je od Libije zemlju budućnosti a onda su ga ubili

Iako predstavljen kao beskrupulozan diktator Moamer el Gadafi je od Libije, koja je bila jedna od najsiromašnijih zemalja, stvorio naciju sa najvišim standardom u Africi. Od kada je počela libijska revolucija, većina medija Moamera el Gadafija predstavljala je kao zločinca i diktatora koji ugnjetava sopstveni narod. Danas znamo da nije baš sve bilo onako kako je to prikazivala medijska mašina i da su neka dostignuća Gadafijeve vladavine sve vreme prećutkivana. Prema sistemu koji je Gadafi razvio dolaskom na vlast, obrazovanje i zdravstvena zaštita su bili besplatni u Libiji. Pre dolaska Gadafija na vlast, samo 25 odsto stanovništva bilo je pismeno. Danas 83 odsto Libijaca čita i piše, a 25 odsto ima fakultetsku diplomu. Ukoliko bi neki građanin odabrao da se bavi zemljoradnjom, od države bi dobio kuću sa zemljom, poljoprivrednu opremu, seme i goveda, kako bi započeo biznis i sve to bespovratno. Malo je poznato da u Libiji nisu postojali računi za struju, a nisu postojale ni kamate na kredite u bankama koje su sve bile državne. Gadafiju je najviše zamerano da krši ljudska prava u Libiji, a malo je poznato da je naredio da dok god svaki Libijac ne dobije kuću neće ni njegova porodica. Tako je Gadafijev otac preminuo, a da je još uvek živeo u šatoru. Gadafi je izlazio u susret mladencima. Tako je svaki mladi bračni par dobijao od države po 50.000 američkih dolara kako bi kupio stan i zasnovao porodicu. Ukoliko bi Libijac poželo da se školuje u inostranstvu ili bi mu bilo neophodno lečenje van granica zemlje, imao bi novčanu pomoć države koja bi plaćala sve troškove i još bi davala po 2.300 američkih dolara za smeštaj i prevoz. Država je čak participirala i u kupovini kola, inače jeftinijih nego u Evropi, pa je subvencionisla kupovinu sa 50 odsto učešća. A kad se već kupe kola, sa benzinom nema problema jer je gorivo u Libiji koštalo 0,14 dolara za litar, što je bilo jeftinije od vode. I hleb je bio praktično besplatan sa cenom od 0,15 dolara za 40 vekni. Gadafi je znao da je za pustinjsku zemlju voda najbitnija pa je napravio veliki vodovod kroz Saharu koji je spojio Tripoli, Bengazi i Sirt i tako omogućio nesmetano snabdevanje, ali i porast gradske populacije. Na žalost, tokom bombardovanja NATO je dobrim delom ovaj vodovod uništio. Libiju je ostavio bez ikakvog spoljnog duga sa deviznim rezervama od 150 milijardi dolara, koje su, istina, sa početkom revolucije zamrznute širom sveta. Svaki Libijac koji nije mogao da nađe zaposlenje po završetku školovanja dobijao je novčanu pomoć u visini plate predviđene za tu vrstu zanimanja. Dok su za svako rođeno dete žene dobijale po 5.000 američkih dolara. Deo novca zarađen prodajom nafte, glavnog izvoznog artikla zemlje, slivao se na račune svih građana Libije. Kada je Gadafi došao na vlast, istina prevratom, 1969. godine, Libija je bila jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu. Pre nego je zapao u probleme sa ustanicima, Libijci su spadali u narode sa najvišim standardom u Africi. Libijac koji živi u Beogradu, Mohamed Alsakit Abdulgasem, smatra da je skoro sve što se u medijima govorilo o Gadafiju neistina i da stvari stoje potpuno suprotno. – Libijci su pod Gadafijem živeli normalno i slobodno kao što se živi ovde u Evropi. Kažu da je Gadafi za 42 godine vlasti ubio dve do tri hiljade ljudi. U proteklih godinu dana u Libiji je stradalo preko 60.000 ljudi. Reč je o samo jednoj godini! Kažu da je Gadafi ukrao naš novac. On je živeo u šatoru, a njegovi rođaci su živeli kao i svi drugi. Čak i da je ukrao milione, znate li koliko smo milijardi izgubili zbog rata koji nas je zadesio i koliko sada gubimo?! Svi se sada prave da ne znaju i niko ne pominje našu naftu. Govorili su da je Gadafi diktator. U njegovo vreme 17.000 ljudi je ležalo u zatvoru. I to su sve bili osuđeni kriminalci. Sada u zatvorima leži najmanje 27.000 ljudi. Pritom, kriminalci su pušteni, a u zatvore su strpani oni čiji je jeidni greh što su podržali Gadafija. Problem nije bila diktatura Gadafija, već to što velike zemlje i velike kompanije imaju ekonomske interese u Libiji. Mohamed priznaje da je i u vreme Gadafija bilo grešaka, ali kaže i da je bilo kritičara koji su tražili da se stvari poprave. – U Libiji nije bilo sve idealno i postojale su kritike. I sam sam pisao mnogo članaka za libijske novine o tome. Dakle, postojala je sloboda govora. One koji su bili protiv Gadafija podelio bih u tri grupe. Prvu čine oni koji su želeli da se u Libiji živi još bolje i da imamo još bolje uslove obrazovanja, rada i življenja. Sebe svrtstavam u tru grupu. Drugu čine oni koji su došli spolja, sa NATO-om. Treću grupu čine islamisti. Oni su najjači jer imaju veliki uticaj na lokalno stanovništvo. Veoma se plašim radikalnih islamista i mogućnosti da Libija postane novi Irak – da svaki dan budu bombaški napadi i ubistva. Iako nije posetio zemlju još pre rata, Mohamed kaže da se čuje sa rođacima i da prati šta se tamo dešava. O tome kako je u Libiji danas, kaže: - Sve je u haosu. Jedan dan ima struje, pa deset nema. Interneta nema, a telefoni rade povremeno. Sve komunalne usluge su stale i sve je u haosu. U vreme Gadafija mogli ste da napunite rezervoar za tri evra, a sada je nekoliko meseci bila nestašica?! Problem u Libiji je u tome što niko ne može da kontroliše plemena. Sada imate milion Gadafija u Libiji koji misle da im sve pripada i sve žele da prisvoje za sebe! Volim Gadafija jer su u njegovo vreme svi imali sve! Gadafi je dao nadu Africi. Želeo je da napravi jednu banku za celu Afriku. E, tu je pogodio Zapad i njihove interese. – Srbija je uvek predstavljana kao prijatelj Libije i tako smo učeni i u školi. Gadafi je voleo Srbiju zato što je video kao neprijatelja zapadnih interesa. Podržavao je Srbiju i tako što je slao naše studente ovde da se školuju. Govorio je da svako treba da ide u Srbiju i da se tamo obrazuje.

Libija u paklu

Nakon ubistva Gadafija u Libiji je nastao haos. Zemljom vladaju dve vlade koje međusobno ratuju, delove zemlje kontrolišu pojedine lokalne milicije koje odbijaju poslušnost bilo kojoj Vladi, a deo teritorije je u rukama Islamske države. Ubistvo Gadafija pokazalo se kao ubistvo budućnosti Libije.

Pročitajte još:KONUZIN: EU otima Kosovo Srbiji, Rusija je spremna da pomogne!PAKAO DAMASKA: Snimci ruskog drona tokom bitke za predgrađe DŽobar (VIDEO)

Izvor: Pravda/Intermagazin.rs/NSPM