Pravda

Poslednji u nizu koji zastupa takvu tezu, na veliko iznenađenje javnosti, jeste i predsednik SANU, profesor Vladimir Kostić, koji je u poslednjem intervjuu, ovih dana izneo nekoliko zanimljivih tvrdnji: prva je da Srbija treba „sa elementima dostojanstva da napusti Kosovo“; druga da je Evropska unija raj u koji se treba ući, makar povraćajući; i treća da je Rusija „veštačka alternativa“. Postavlja se pitanje kako sa elementima dostojanstva napustiti svetinju koja sama sobom čini dostojanstvo Srbije i srpskog naroda? Kosovo nije devojka preljubnica pa da se može napustiti sa elementima dostojanstva, ono je duhovnost, srpska vertikala, a time i vertikala dostojanstva srpskoga naroda. Nema tih „elemenata“ sa kojima se Kosovo može dostojanstveno napustiti. Ako već nemamo političku i pravnu vlast na Kosovu i Metohiji, pravu istinu i pravo pitanje koje bi predsednik SANU trebalo sebi da postavi jeste sledeće: gde je SANU u poslednjih petnaest godina da se izjasni i iznese stav o egzistencijalnim pitanjima za srpski narod? Gde je SANU da se izjasni o premeštanju dijaloga o Kosovu sa Ujedinjenih nacija na nivo Evropske unije? Gde je SANU da se izjasni povodom Briselskih sporazuma i zašto tada nije sprečila predavanje političke i pravne vlasti Kosovu kako bismo danas mogli reći da mi barem de fakto ili barem de jure imamo neku vlast dole? Umesto tada, predsednik SANU danas, kada je sve izgubljeno, javlja se da nam objasni da je sve izgubljeno. Napuštanje Kosova za šta? Profesor Kostić kaže za Evropsku uniju i obrazlaže svoj stav rečima „povraćaću, ja ću u raj ući“. Ako je potrebno da na evropskom putu ispovraćamo Kosovo sa „elementima dostojanstva“ da bismo ušli u raj zvani Evropska unija, zar se to može onda rajem zvati? I razlog zbog kojeg se mora ući u EU jeste što će nas, ukoliko ne odustanemo od Kosova, ona izolovati i ugroziti naš opstanak. Kakva je to prirodna alternativa u Evropskoj uniji, ako na njenom putu moramo povraćati (Kosovo) i brinuti za opstanak, ako od njenog puta odustanemo? Povraćanje se javlja kada je stomak pokvaren, a na evropskom putu, kojeg Evropska unija neprestano hvali kroz naš, navodni, ekonomski i svaki drugi napredak, javlja se problem stotina hiljada gladnih stomaka koji zbog evropskog puta nemaju šta da povrate. Za njih, za razliku od profesora Kostića, Evropska unija ima alternativu. Oni je vide u prirodnoj alternativi koja postoji u Rusiji, a koja se danas bori za to da nam stomak bude zdrav i da Kosovo ne povraćamo. Međutim, da li svesno ili nesvesno, profesor Kostić učestvuje u jednoj mnogo pervertirovanijoj igri: Evropska unija terajući Srbiju da prizna Kosovo želi da ujednači i obezbedi svoju spoljnu politiku, jer kada Srbija prizna Kosovo onda nemaju razloga pet država članica koje to nisu uradile da ne urade. Dakle, Srbija mora biti naterana na priznanje kako bi se obezbedila spoljna politika Evropske unije i u tom momentu Srbija gubi argument neujednačenosti spoljne politike EU prema Kosovu u odnosu na zahtev EU da uvede sankcije Rusiji. Svako zalaganje da se Kosovo napusti i prizna, jeste zalaganje da se sutra uvedu sankcije Rusiji i da srpski narod time zapečati svoju sudbinu. Da Srbija obezbeđuje spoljnu politiku EU, dok se na istoku javlja jasna alternativa čije je prijateljstvo više puta jasno naznačeno, jeste potpuna pervertiranost duše. Ako poslušamo Dostojevskog, on je potpuno upravu da se sreća jednog čoveka ne može graditi na nesreći drugog, te u našem slučaju ne može se sreća centralne Srbije graditi na nesreći kosovskih Srba niti se spoljna politika EU ujednačavati na nesreći srpskog naroda koji nije njen član. Jedini elementi dostojanstva u ovim sudbonosnim trenucima jesu koliko svojim nečinjenjem izazivamo srpskih suza na Kosovu: i podzemni čovek Dostojevskog, onaj bez dostojanstva, dizao je glas protiv zasnivanja sreće u srećnom mravinjaku na nesreći drugih. Čak je i Belinski, najveći ruski zapadnjak, svojevremeno, digao glas protiv načina proizvodnje života Zapada izraženog kroz Hegelovu filozofiju rekavši da čak i da se popne na najvišu stepenicu ljudskog razvoja, na najviši stepenik sreće i tamo će tražiti račun za sve žrtve inkvizicije, Filipa Drugog, slučajnosti itd. Ukoliko ne dobije račun on će se na glavu strmoglaviti niz stepenice, jer ne može biti miran ako nije iskupljena krv svakog njegovog brata. U našem slučaju: ne može se Kosovo sa dostojanstvom ispovraćati za „rajsku“ Evropsku uniju niti se elementi dostojanstva mogu graditi izazivajući srpske suze na Kosovu i Metohiji odricanjem od istog. Nije toliko toga trulog u našim stomacima, koliko u našim dušama.