Uprkos neizmerno većim sredstvima koja ulažu, SAD su upravo izgubile vojnu dominaciju. Piše: Tieri Mejsan
Ruski avioni u Siriji (Foto: RIA Novosti)
Ruska vojna intervencija u Siriji, u početku smatrana rizičnim korakom Moskve protiv džihadista, pretvorila se u demonstraciju moći koja je uzdrmala stratešku ravnotežu u svetu. Početno koncipirana da se izoluju, a zatim unište naoružane grupe koje su opremile države koje podržavaju džihadiste, a u suprotnosti sa važećim rezolucijama Saveta bezbednosti, operacija je ostavila u mraku sve aktere na Zapadu i njihove saveznike. Pentagon je sada podeljen na one koji bi da umanje značaj činjenica, tražeći slabosti u ruskom sistemu, i one koji smatraju da su SAD izgubile superiornost u konvencionalnom ratovanju i da će biti potrebno dosta vremena da se oporave. Svi pamtimo da je tokom sukoba 2008. u Južnoj Osetiji, iako je ruskim snagama pošlo za rukom da odbiju napad Gruzije, svet stekao uvid u žalosno stanje njihove opreme. Pre samo deset dana bivši ministar odbrane Robert Gejts i bivša savetnica za nacionalnu bezbednost Kondoliza Rajs opisivali su rusku armiju kao drugorazrednu silu. Kako je Ruska Federacija uspela da oporavi svoju vojnu industriju i projektuje i proizvede oružje visoke tehnologije, a da Pentagon nije procenio značaj ovog fenomena i da je dozvolio da bude prevaziđen? Da li su Rusi u Siriji upotrebili sve čime raspolažu ili još neka iznenađenja čuvaju u rukavu? Konfuzija u Vašingtonu je takvih razmera da je Bela kuća otkazala zvaničnu posetu ruskog premijera Dmitrija Medvedeva i delegacije ruskog generalštaba. Odluka je doneta pošto je ruska vojna delegacija posetila Tursku. Nema smisla razgovarati o operacijama u Siriji jer Pentagon ne zna šta se tamo dešava. Liberalni jastrebovi i neokonzervativci furiozno zahtevaju jačanje vojnog budžeta, a uspeli su da zaustave i povlačenje trupa iz Avganistana. Na najbizarniji način komentatori atlantista, koji svedoče ovom zaostajanju američke vojne moći, sada upozoravaju na opasnost od ruskog imperijalizma, a Rusija samo radi na spasavanju sirijskog naroda, pozivajući i druge države na saradnju, dok su SAD u vreme svoje vojne dominacije nametnule svoj sistem ekonomije i uništile brojne države. Moramo da skrenemo pažnju da neodlučne izjave Vašingtona tokom ruskog raspoređivanja pre ofanzive ne treba interpretirati kao sporo političko prilagođavanje zvanične retorike, već ih treba razumeti u svetlu onoga što stvarno otkrivaju – činjenicu da Pentagon nije znao šta se dešava. Ostao je gluv i slep.
Sistem opšteg ometanja
Svima je poznato, nakon incidenta 12. aprila 2014. u Crnom moru u kojem je učestvovao američki razarač „Donald Kuk“, da ruska avijacija raspolaže sredstvima koja omogućuju ometanje svih radara, svih kontrolnih kola, svih sistema prenosa podataka itd. Na početku raspoređivanja svojih snaga Rusija je uspostavila centar za ometanje u Hmejmu, severno od Latakije. Zatim se neočekivano ponovio incident „Donald Kuk“, ovog puta u opsegu 300 kilometara – obuhvatajući i NATO bazu Indžirlik u Turskoj – i još uvek traje. S obzirom da se sve desilo u vreme peščane oluje gigantskih razmera, u Pentagonu je u početku to protumačeno kao uzrok kvara opreme, da bi zatim otkrili da je oprema onemogućena sredstvima ometanja. Potpuno. Savremeno ratovanje konvencionalnim sredstvima zasnovano je na „C4i“ – akronim engleskih reči „command“ „control“ „communications“ „computer“ i „intelligence“. Sateliti, avioni i bespilotne letelice, brodovi i podmornice, tenkovi, a danas čak i trupe na terenu – svi su međusobno povezani u sistem permanentne veze čime je štabu omogućeno efikasnije praćenje i komandovanje tokom operacija. Taj ceo sistem – nervni sistem NATO – trenutno je onemogućen ometanjem, u Siriji i delom u Turskoj. Kako tvrdi rumunski ekspert Valentin Vasilesku, Rusija je postavila nekoliko svojih sistema Krasuha-4, opremila avione SAP-518/SPS-171 opremom za ometanje (poput aviona koji je preletao iznad razarača „Donald Kuk“), a svoje helikoptere sistemom Ričag-AV. Pored toga, u Mediteranu koristi brod za prikupljanje obaveštajnih podataka „Priazovje“ (Projekat 864, u NATO klasifikaciji nazvan Vishnya). Izgleda da je Rusija postigla dogovor s Izraelom – štićenikom SAD – da ne ometa njihove komunikacije, što znači da u južnoj Siriji neće instalirati ove sisteme. Ruski avioni koristili su ovu privilegiju da više puta uđu u vazdušni prostor Turske. Svrha nije bila da se proveri vreme reakcije turskog vazduhoplovstva, već da se proveri efikasnost sistema ometanja u ovom prostoru, a takođe i da se prate instalacije koje su u Turskoj na raspolaganju džihadistima.
Krstareće rakete viskokih perfomansi
Rusija je upotrebila neka od svojih novih oružja, poput 26 stelt (tehnologija smanjene radarske vidljivosti) krstarećih raketa (3M-14T Kalibr-NK), ekvivalent američkim raketama RGM/UGM-109E Tomahavk. Lansirane sa brodova iz flote u Kaspijskom moru – situacija na terenu to uopšte nije zahtevala – uništile su 11 ciljeva udaljenih 1.500 kilometara, u zoni koja nije bila ometana, tako da je NATO mogao da oceni njihove performanse. Ove rakete preletele su teritoriju Irana i Iraka, leteći na visini od 50 do 100 metara, u zavisnosti od konfiguracije terena, prošavši svega četiri kilometra od američke bespilotne letelice. Ni jedna nije izgubljena, za razliku od američkih raketa koje imaju toleranciju greške 5-10 odsto, u zavisnosti od tipa. S druge strane, ova salva je stavila pod lupu nezamislive sume novca utrošene na beskoristan „antiraketni štit“, koji je Pentagon gradio oko Rusije – iako je zvanično trebalo da bude zaštita od iranskih raketa. Imajući u vidu da ove rakete mogu da se lansiraju sa podmornica – koje se nalaze bilo gde u okeanu – i da mogu da nose i nuklearne bojeve glave, Rusi su jasno uradili posao, nakon dugog odlaganja, kada je reč o lanserima. Konačno, u slučaju nuklearne konfrontacije Ruska Federacija bi bila uništena, kao i SAD, ali bi u slučaju konvencionalnog rata odnela pobedu. Jedino Rusi i Sirijci mogu da ocenjuju situaciju na terenu. Sve ostale vojne informacije iz drugih izvora, uključujući i džihadiste, bez osnova su, jer samo Rusija i Sirija imaju sveobuhvatan uvid u ono što se dešava na terenu. Moskva i Damask nameravaju da izvuku što je više moguće koristi iz ove situacije i svoje operacije drže u tajnosti. Iz zvaničnih saopštenja i podataka izvesnih službenika dobijenih u poverenju, možemo da zaključimo da je najmanje 5.000 džihadista ubijeno, uključujući nekoliko vođa Ahrar al Šam, Al Kaide i Islamske države. Najmanje 10.000 plaćenika je izbeglo u Tursku, Irak i Jordan. Sirijska arapska armija i Hezbolah počeli su sa vraćanjem izgubljenih teritorija, ne čekajući najavljena pojačanja iz Irana. Završetak bombardovanja je planiran do pravoslavnog Božića. Pitanje koje će tada da se nametne jeste da li će Rusija dobiti odobrenje da završi posao, progoneći džihadiste koji su izbegli u Tursku, Irak i Jordan. Ako se to ne dogodi, Sirija će biti spasena, ali će problem i dalje ostati nerešen. Muslimanska braća neće propustiti priliku da traže osvetu, kao što ni SAD neće propustiti priliku da ih iskoriste protiv onih na koje ciljaju. O autoru: Tjeri Mejsan (Thierry Meyssan) je francuski intelektualac, osnivač i predsednik „Voltaire Network“ i „Axis for Peace Conference“. NJegove kolumne sa temama iz međunarodnih odnosa objavljuju se u dnevnim i nedeljnim novinama na arapskom, španskom i ruskom jeziku. Poslednje dve knjige objavio je na engleskom jeziku: 9/11 the Big Lie i Pentagate. Živi u Siriji.
