Pravda

Na procenu realnih dometa ovih protesta vratiću se kasnije, a sad bih se najpre pozabavio pitanjima – kakvi motivi pokreću ljude da izađu na ulicu i traže smenu uz Lukašenka najdužeg vladaoca u Evropi, ali i čiji bi realni interesi mogli da stoje iza ovih dešavanja? Odgovori na ova dva pitanja objašnjavaju suštinu demonstracija u Crnoj Gori, uz čije saznanje ćemo lakše i do procene njihovih dometa. Ono što najpre upada u oči u većini pokušaja analize crnogorskih protesta jeste njihovo poređenje sa nekim drugim sličnim dešavanjima – od beogradskih protesta 1996/7. i onog petooktobarskog, preko „obojenih revolucija“ na postsovjetskom prostoru, Arapskog proleća, pa sve do skorašnjih zbivanja u Ukrajini, ali i onih najsvežijih na Balkanu (Makedonija i Kosovo). Izbor sa kojim od ovih dešavanja će konkretni analitičar porediti podgorički narodni bunt najčešće zavisi od njegove procene suštine istog, ali i eventualne navijačke orijentacije za ili protiv njega, kao i prema dešavanjima s kojima se pravi poređenje. Zato je i bitno da ustanovimo suštinu, i to, ako je moguće, bez navijanja. Polazna tačka u tome biće sledeća – sva ova poređenja imaju minimum osnovanosti, jer sva pomenuta dešavanja imaju nešto zajedničko. To nešto je činjenica da ni u jednoj od navedenih zemalja koje su preživele narodne proteste do njih ne bi došlo da se nije stvorila kritična masa običnih ljudi nezadovoljnih određenim elementima postojećeg režima – bilo da se radi o određenom stepenu neslobode, percipirane nepravde, velikoj korupciji, ili lošem ekonomskom statusu velikog dela stanovništva, ili – po pravilu sve to zajedno. Znači, svuda je postojalo nekakvo nezadovoljstvo širokih narodnih masa, na koje aktuelne vlasti nisu imale adekvatan odgovor. To je bez ikakve sumnje slučaj i u Crnoj Gori, ekonomski relativno zaostaloj maloj zemlji Balkana, na čelu sa režimom ogrezlim u kriminalu i korupciji i nikad do kraja konsolidovanom demokratijom i vladavinom prava.

Zašto Rusi nemaju veze sa protestom

E sad, ni u jednom od pobrojanih slučajeva narodnih buntova, nezadovoljstvo narodnih masa korumpiranim vlastodršcima nije bilo jedini motiv, niti su se ove mase spontano digle na pobunu. Uvek bi ih na to pokretale različite elite specifičnih političkih interesa i ciljeva, često međusobno sukobljenih, ali u datom trenutku ujedinjenih oko jednog cilja – zbacivanja aktuelne vlasti. I uvek bi ti politički ciljevi elita stekli primat nad pomenutim najosnovnijim uzrocima nezadovoljstva masa, a međusobno sukobljavanje ovih elita oko toga čiji će ciljevi biti ostvareni dovelo bi do fenomena „revolucije koja jede svoju decu“ i izneveravanja ideala većine običnih ljudi o nekakvom boljem životu uz više demokratije i slobode, manje korupcije i slično. Takođe, uvek bi neke spoljne sile nastojale da iskoriste situaciju za svoje interese, ako ne i od početka dirigovale zbivanjima. Crna Gora nije izuzetak od ovoga. Kažu da je politički cilj koji se iskristalisao kao najglasniji u paleti različitih interesa šarolike opozicione koalicije taj da se spreči da Crna Gora uđe u NATO bez referenduma. Ovaj cilj, koji je artikulisao pre svega prvak Nove srpske demokratije Andrija Mandić, sasvim prirodno se nametnuo kao jedna od ideja vodilja protesta ako se zna da je, sudeći po istraživanjima javnog mnjenja, većina crnogorskog stanovništva protiv ulaska u NATO. Tu već nastupa podela na navijačke tabore. U Srbiji su protivnici članstva Crne Gore u NATO odmah skočili da pozdrave proteste, računajući da će oni udaljiti Crnu Goru od Zapada, a ponovo je približiti Srbiji i Rusiji. Pristalice članstva i Crne Gore i Srbije u NATO su, pak, odmah optužile Rusiju da stoji iza protesta, jer želi da obori vlast koja hoće u NATO i da umesto njih dovede svoje marionete. Ni jedni ni drugi nisu u pravu. Najpre da vidimo kako i zašto bi to Rusija stajala iza demonstracija crnogorske opozicije. Prvo, nije zabeležen slučaj da je od raspada Sovjetskog Saveza na ovamo Moskva negde izvela ili pomogla promenu režima. Čak ni kad je imala realnu priliku za to, kao u Gruziji 2008. ili Ukrajini prošle godine. Jedino je u Južnoj Osetiji uticala na smenu jednog predsednika, ali ta kavkaska de facto republika ionako manje-više funkcioniše kao deo Ruske Federacije, pa bi optužba na račun Moskve da se umešala u njene unutrašnje stvari bila ravna optužbi da se ona meša u unutrašnje stvari neke od svojih federalnih jedinica. Naprotiv, Rusija već dugi niz godina istupa protiv politike narušavanja nacionalnog suvereniteta, mešanja u unutrašnje stvari suverenih država i promene režima koju sprovode Sjedinjene Države. Povremeno se angažuje i da odbrani suverenitet neke države, tj. neki prijateljski režim, kao što to čini trenutno u Siriji. Da bi u Crnoj Gori promenila ovu politiku, Rusija bi bez sumnje morala da ima veoma jak motiv za to. Da li je sprečavanje da Crna Gora uđe u NATO takav motiv? Naravno da nije, i to je moj drugi argument protiv teze kako ruska ruka zapravo pokreće crnogorski Demokratski front. Ako znamo da se Moskva pomirila sa članstvom u NATO Estonije i Letonije, koje se nalaze u neposrednoj blizini St. Peterburga (a ne tako daleko vazdušnom linijom i od Moskve) i u kojima postoji brojna ruska manjina koja bi mogla da se upotrebi kao peta kolona za rušenje tamošnjih režima, ako se zna da je u NATO bez žešćeg protivljenja Moskve već ušlo nekoliko značajnih balkanskih država, kako bi to, dođavola, Rusiji mogao da naškodi ulazak u zapadnu alijansu jedne malecne i strateški nebitne Crne Gore? Toliko da ona odstupi od svoje politike odbrane nepovredivosti nacionalnog suvereniteta kao načela i upusti se u brutalno rušenje preko ulice, po američkom modelu, jednog ipak koliko-toliko demokratski izabranog režima? Pristalice stava da Rusi stoje iza podgoričkih protesta se ne daju pokolebati, već kao glavni dokaz za svoju tezu navode saopštenja određenih ruskih organa i zvaničnika, u kojima se blagonaklono gleda na proteste, a osuđujuće na Đukanovićev režim. Znači, ako ja izrazim simpatije prema nekom protestu u bilo kom delu sveta, onda to automatski znači da ja stojim iza tog protesta? Baš jaka logika. Rusija, to je bar jasno, nema nijedan razlog da voli Đukanovića – i to ne toliko zbog NATO, koliko zbog toga što je počeo da uvodi restrikcije za ruski kapital, a onda i uveo sankcije Moskvi – ali nema osnova zaključak da ga ona i ruši sa vlasti.

Đukanović hoće u NATO zbog Srbije

No ovo i dalje ne znači da u trenutna previranja u Crnoj Gori nisu upleteni i strani prsti. Ako smo videli da nisu ruski, čiji su onda? Ne verujem da je teško pogoditi. Ako bi trenutna zbivanja u perspektivi dovela do pada Đukanovića sa vlasti, on ne bi bio prvi, a verovatno ni poslednji klijent Sjedinjenih Država koga su ove pustile niz vodu onda kada bi ocenile da je „potrošen“, tj. da im je u toj i toj zemlji na vlasti potrebna „sveža krv“, neko ko bi kao i njegov prethodnik nastavio revnosno da radi za njihove interese, ali bi za razliku od njega imao i veću popularnost u narodu – koja bi trajala dok narod ne shvati da je i ovaj izneverio obećanja, a onda bi i on bio „potrošen“ i zamenjen, i tako u nedogled. Od Markosa do Mubaraka, od Ševarnadzea do Tadića, mnogi su ovo iskusili. Nipošto ne upirem prstom u Vašington da stoji iza crnogorskih protesta – rekoh već da narod i opozicija tamo imaju dovoljno svojih motiva za iste, i to motiva protivrečnih američkim interesima – ali da su najavom da bi Crna Gora mogla u NATO bez referenduma „bacile kosku“, jesu (kao što su je svojevremeno bacile Sadamu da napadne Kuvajt, Aliji da odbaci Kutiljerov plan, Sakašviliju da napadne Južnu Osetiju… a onda ih sve ostavile na cedilu), da imaju plan kako da upravljaju ishodima protesta i da će dati sve od sebe da ga sprovedu, stoji i to. Ovde dolazim do mesta gde ću se osvrnuti i na one prve „navijače“, koji u crnogorskim demonstracijama i potencijalnom rušenju Mila vide nešto veliko za Srbiju, da bih zatim napravio i procenu dometa ovih demonstracija. Ako smo već identifikovali protivljenje ulasku Crne Gore u NATO bez referenduma kao jednu od ideja vodilja demonstracija, ali i razlog navijanja dobrog dela ovdašnje javnosti za demonstrante, hajde da vidimo šta bi uopšte bio motiv Đukanovićevog režima da uvede zemlju u NATO? Na to pitanje odgovor odavno znam i više puta dosad sam ga iznosio. Kako to često biva sa jednostavnim in medias res odgovorima, povremeno sam bivao neozbiljno shvaćen, kao na primer pre nekoliko meseci kad mi se Jakša Šćekić smejao nakon što sam mu rekao ono što ću reći za par rečenica. Potvrdu da sam u pravu dobio sam niodkoga drugog do od Andreja Nikolaidisa, čoveka bliskog Đukanovićevom režimu, koji je svojevremeno postao poznat u našoj javnosti po žaljenju što je bombaša koji je hteo da raznese salu u kojoj su se nalazili lideri Srbije i R. Srpske policija omela u njegovoj zločinačkoj nameri. U svom tekstu o navodnoj ruskoj ruci iza podgoričkih protesta, Nikolaidis je napisao sledeće: „Ulazak Crne Gore u NATO znači njen izlazak iz orbite Srbije i Rusije“. Dalje nisam morao da čitam. To što je Srbiju pomenuo pre Rusije pokazuje stvarni motiv crnogorskog režima da uđe u NATO, onaj koji sam pomenuo i Šćekiću: Crna Gora želi da uđe u NATO jer se oseća ugroženom od Srbije.

Ko je vjera...

I to ne, da me ne bi neko pogrešno shvatio, čisto klasično vojno ugroženom, kao da oni veruju da će ih Srbija sutra napasti pa im treba NATO da ih brani, već pre svega identitetski ugroženom. Valja imati na umu da su Crnogorci veštačka nacija. Oni su nekad bili Srbi, štaviše verovatno najsrpskiji deo srpstva, ali sticajem nesrećnih istorijskih okolnosti nisu postali deo jedinstvene srpske nacionalne države (kao što su npr. Bavarska i Hanover postali deo Nemačke, Lombardija i Sardinija deo Italije, Burgundija i Provansa deo Francuske…), već su najpre dugo bili posebna država teritorijalno odvojena od Srbije, a zatim se u okviru višenacionalne države Jugoslavije u koju se i Srbija dobrovoljno utopila naposletku našli u federalnoj jedinici takođe odvojenoj od Srbije. Ta federalna jedinica pre nekoliko godina postala je nezavisna država, a od tada traju napori crnogorskog režima da „izgradi naciju“ tako što će dokazati da su Crnogorci nešto drugo u odnosu na Srbe. Što jače antisrpstvo, to jače crnogorstvo – postalo je pravilo u formiranju posebnog crnogorskog identiteta u poslednjih desetak godina. Ulazak u NATO predstavljao bi ako ne završni, a ono jako bitan simbolični korak u tom pravcu – graditelji crnogorske nacije napokon bi svoju staru „dukljansku civilizaciju“ smestili tamo gde misle da pripada, u krug takođe visoko civilizovanih zapadnih država, u isto vreme je odvajući od „moravskih varvara“. Šta ako, međutim, obaranje Đukanovića uspe i Crna Gora ne uđe u NATO? Da li bi to značilo i kraj projekta izgradnje antisrpski zasnovane crnogorske nacije? Moj odgovor je – ne, naprotiv. Jer je taj proces već jako daleko odmakao i postao ireverzibilan. Današnji Crnogorci jednostavno ne mogu ponovo biti Srbi – oni koji mogu, tako su se izjasnili na popisu. I upravo položaj tih ljudi – Srba u Crnoj Gori – treba da bude prioritet u razmišljanju onih u Srbiji koji trenutno navijaju za demonstrante, a ne sprečavanje ulaska Crne Gore u NATO ili rušenje Đukanovićevog režima. Jer nema garancija da bi te dve stvari poboljšale položaj Srba u Crnoj Gori – naprotiv, lako bi mogle i da ga pogoršaju. Odgovorno tvrdim da bi za Srbe u Crnoj Gori možda čak bilo bolje da ona uđe u NATO, nego da ostane van njega. Jer bi ulaskom u NATO dukljanci u velikoj meri i na simboličkom i na bezbednosnom nivou zadovoljili svoje apetite za nacionalnom posebnošću, pa bi se osećali manje ugroženim od Srba, samim tim bi imali i manji motiv da ih ugnjetavaju i da kvare odnose sa Srbijom. Ako bi ostali van NATO, morali bi da nađu druge načine za zadovoljenje svojih identitetskih ambicija na štetu lokalnih Srba i odnosa naših dveju država. Osim ako vladar Crne Gore posle Đukanovića ne postane Srbin Andrija Mandić, ali to se neće desiti – baš zato što je Srbin, njega dugoročno neće podržati Crnogorci (koji su ipak većina u odnosu na Srbe), ali ni Amerikanci, koji će se, kao što rekoh, vrlo potruditi da utiču na ishod demonstracija, a nema ko da im se suprotstavi. Ako se smena Đukanovićevog režima i nalazi u dometu tekućih narodnih protesta – a to je vrlo moguće usled raskola u vladajućoj koaliciji – kako smo sigurni da bi to bilo dobro za Srbiju i Srbe? Naposletku, odnosi Srbije i Crne Gore u poslednjih nekoliko godina su bolji nego što su bili ikad još od 1997, upravo zahvaljujući razvijenim ličnim odnosima između tog Đukanovića i naših naprednjačkih vlasti, a kako znamo da se, u slučaju da Đukanovića zameni, recimo, Medojević, ne bi pogoršali? Pogotovo ako to bude američki Medojević, a biće sigurno – on bi bio idealna „sveža krv“ koju Vašington traži kao zamenu za Đukanovića. I nemojte da vas zavara ako taj Medojević kao jedan od prvih poteza raspiše referendum o ulasku u NATO, gde bi se većina građana izjasnila protiv. Jer Amerikancima Crna Gora u NATO ni ne treba zbog potpuno istog razloga zbog koga Rusima ne smeta. Vašingtonu treba Crna Gora što odvojenija od Srbije i Srbi u Crnoj Gori što ugnjeteniji i pod većim pritiskom da se pocrnogorče. Da Srbija slučajno ne bi ponovo postala regionalna sila. To je ono čemu se na prvom mestu valja suprotstaviti, i zato pamet u glavu pri proceni ko je u podgoričkim demonstracijama vjera, a ko nevjera.

Pročitajte još:Tajne koje je ruska vojska demonstrirala u SirijiKONUZIN: EU otima Kosovo Srbiji, Rusija je spremna da pomogne!

Izvor: Odmotavanje suštine/Unwrapping the Essence