Pravda

Bašara al Asada, predsednika Sirije, poznajem još kad je bio student u Londonu. Otkad je postao predsednik, proveo sam mnogo sati pregovarajući s njim. To je najčešće bilo na zahtev vlade SAD, kad bi naši ambasadori odlazili iz Damaska u vremenima diplomatskih sporova. Bašar, kao i njegov otac Hafez, ima princip da ne razgovara ni sa kim iz ambasade tokom tih perioda udaljavanja, ali obojica su bili voljni da razgovaraju sa mnom. Primetio sam da Bašar od podređenih nikad nije tražio savet ili informaciju. NJegova najjača sposobnost je tvrdoglavost: psihološki je bilo gotovo nemoguće ubediti ga da se predomisli, još teže bivalo je kad je pod pritiskom. Sirija je, pre nego što je počela revolucija marta 2011, bila svetao primer harmoničnih odnosa među brojnim etničkim i verskim grupama – Arapima, Kurdima, Grcima, Jermenima i Asircima, koji su bili hrišćanske, jevrejske, sunitske i šiitske veroispovesti. Porodica Asad vladala je od 1970. i bila izuzetno ponosna na relativnu harmoniju među ovim grupama.

Šta mi je rekao Putin

Videvši demonstrante koji su tražili zakasnele reforme političkog sistema, predsednik Asad je to razumeo kao ilegalne revouliconarne akcije za uklanjanje njegove „legitimne“ vlade, i napravio je pogrešan potez – upotrebio je bespotrebnu silu. Zbog mnogih složenih razloga, Asada su podržale njegove vojne snage, zatim većina hrišćana, Jevreja, šiitskih muslimana, Alavita, kao i drugih koji su se plašili dolaska sunitskih muslimana na vlast. Izgledi za njegov pad su se činili malim. Karter centar je u Siriji uključen od početka 80-tih. Za to vreme, delili smo svoje zaključke sa najvišim zvaničnicima u Vašingtonu, nastojeći da ugrabimo priliku za rešenje političkog konflikta što je pre moguće. Uprkos konstantnom negodovanju, američki stav bio je prvi korak ka uklanjanju Asada sa vlasti. Oni koji ga poznaju smatrali su da to neće uroditi plodom, ali ipak taj zahtev stoji već više od četiri godine. Ustvari, bez ovog preduslova bilo kakvi mirovni napori nisu mogući. Bivši generalni sekretar UN Kofi Anan, kao i Lahdar Brahimi, bivši šef diplomatije Alžira su, kao specijalni izaslanici UN, pokušali da okončaju konflikt, ali su odustali zbog nepremostivih razlika između SAD, Rusije i drugih nacija zbog Asadovog statusa tokom mirovnog procesa. U maju ove godine smo, u sklopu grupe svetskih lidera poznate kao „Mudraci“, otišli u Moskvu, gde smo razgovarali sa američkim ambasadorom, bivšim predsednikom Mihailom Gorbačovim, bivšim šefom diplomatije Jevgenijem Primakovim, kao i sa sadašnjim ministrom Sergejem Lavrovom i predstavnicima međunarodnog think-tank-a, uključujući i moskovsku filijalu Karnegi centra. Svi su istakli dugotrajno partnerstvo Rusije i Asadovog režima kao i veliku pretnju Islamske države po Rusiju, koju u 14 odsto čine sunitski muslimani. Kasnije sam pitao predsednika Putina za podršku Asadu, pa i o dva njegova sastanka sa predstavnicima sirijskih frakcija. Odgovorio mi je kako je mali napredak napravljen, izneo mi je svoje mišljenje da bi prava šansa bila kad bi se u pripremi sveobuhvatnog mirovnog plana Rusiji i SAD pridružili Iran, Turska i Saudijska Arabija. Verovao je da bi sve frakcije, sem Islamske države, prihvatile skoro svaki predlog koji bi predložila ova petorka, a u toj petorki bi Iran i Rusija podržavali Asadov režim, a ostale tri zemlje opoziciju. Uz njegovu saglasnost, ovaj predlog sam preneo Vašingtonu.

Zašto je važno učešće Rusije i Irana

Protekle tri godine Karter centar radi sa Sirijcima u prevazilaženju političkih podela, a uz njih i sa vođama oružanih grupa i diplomatama iz UN i Evrope, ne bi li pronašli politički put rešenju sukoba. Ovi napori sprovode se na osnovu istraživanja koje smo sproveli i koja otkrivaju lokaciju svake frakcije, donoseći na kraju zaključak da nijedna strana ne može vojno pobediti. Nedavna odluka Rusije da podrži Asadov režim vazdušnim udarima i drugim vojnim snagama intenzivirala je borbe, povećala količinu naoružanja, a mogla bi i da dovede do novog odliva izbeglica u susedne zemlje i Evropu. Istovremeno, jasno je stavljeno do znanja da postoji izbor – između političkog procesa, u kome bi Asad imao ulogu, i rata, u kome bi Islamska država postala još veća pretnja za mir u svetu. Pomenutih pet nacija bi, uz ove alternative, moglo da formuliše jednoglasan predlog. Razlike među njima, nažalost, opstaju. Iran je pre nekoliko meseci doneo rešenje u četiri tačke, a to su: prekid vatre, formiranje vlade nacionalnog jedinstva, ustavne reforme i izbori. Kad bi se radilo kroz Savet bezbednosti UN i primenjivali predlozi pet nacija, onda bi se mogao pronaći mehanizam rešenja. Učešće Rusije i Irana su od suštinske važnosti. Jedini ustupak Asada za ove četiri godine bila je predaja hemijskog oružja, i to je uradio samo zato što je bio pod pritiskom Rusije i Irana. Shodno tome, on neće završiti ovaj rat pravljenjem ustupaka Zapadu, već svojim saveznicima. Preko potrebne ustupke ne treba tražiti od boraca u Siriji, već od ponosnih nacija koje tvrde da žele mir, ali odbijaju da sarađuju jedna sa drugom. Napomena: DŽimi Karter je bivši predsednik SAD, dobitnik Nobelove nagrade za mir i osnivač Karter centra

Pročitajte još:LAZANSKI STIGAO U SIRIJU: Evo šta je video u ruskoj vojnoj baziTajne koje je ruska vojska demonstrirala u Siriji

Izvor: The New York Times/ Novi Standarad