Pravda

No, ona se u zaključku pita kakvu osvetu Zapad sprema za Srbiju i da li se novi rat na Balkanu može izbeći. DŽejms Lajon, bivši član Međunarodne krizne grupe, u svom tekstu za Foreign Policy, izjavio je da će ruski uticaj na Srpsku i Srbiju dovesti do rata. Ignorišući posleratnu mržnju iz Sarajeva uperenu ka Srpskoj i činjenicu da se Zapad sa Sarajevom poslednjih 20 godina neprestano trudi da Srpskoj oduzme mnoge nadležnosti i utopi je u unitarnu Bosnu kršeći tako Dejton, Lajon traži reviziju Dejtona i, po potrebi, ukidanje Republike Srpske. Jedan od zaključaka Lajona jeste da „podržavanjem Dodika Putina je u stanju da izazove probleme za Zapad“. Za Zapad! Pored svih ovih mišljenja imali smo izjave grupe hrvatskih politikologa za Dnevni avaz, koji su kao remetilačke faktore na Balkanu žigosali Srbiju i Rusiju u trenutku kada Hrvatska uzima ofanzivno oružje – balističke rakete - od NATO-a. Očigledno je da hrvatski „eksperti“ služe svrsi NATO-a usvajajući vekovne zapadne mantre o Srbima i Rusima kao remetilačkim faktorima na Balkanu i u Evropi. No, pored Hrvatske koja ima, u zvaničnoj državnoj politici, ustoličene pretenzije na delove teritorije Srbije kod Apatina i koja je ove godine pokazala elemente Pavelićeve srbofobije, imamo tenziju u Bosni do koje je došlo neiskrenom željom Sarajeva da živi sa Srbima u jednoj državi i večnom težnjom da se Srpska ukine i utopi u unitarnu državu. Pored toga, imamo stalno nestabilnu Makedoniju i jug Srbije, a ne treba kao slučajne, i samo zbog gubljenja vlasti izrečene, reči Sulejmana Ugljanina o stvaranju države u Raškoj uzeti zdravo za gotovo. Većinu ovih delova Balkana Lajon uzima kao mesta budućeg, mogućeg rata. Ko kontroliše zapaljive elemente u ovim delovima Balkana: Rusija ili Zapad? Srpske vlasti su svesne da sa Zapada Srbiji ne dolazi ništa dobro. Jasno je da glavni uslovi tek stižu: ukoliko želimo otvaranje poglavlja u pregovorima sa EU neophodno je zvanično priznanje Kosova i uvođenje sankcija Rusiji. Da EU pritiska Srbiju u ovom smeru, potvrdio je i ruski premijer Medvedev jasno izjavivši to nakon sastanka sa premijerom Srbije u Moskvi i dodajući da EU zahteva ukidanje ugovora o slobodnoj trgovini Rusije i Srbije. Jasno je svima da ukidanje tog ugovora bi značilo katastrofu za Srbiju. U situaciji priklještenosti između zahteva Zapada i nemogućnosti da te zahteve srpske vlasti ostvare, ostaje samo nada da reči profesorke Ponomarjove nisu izrečene bez razloga. Bžežinski je još 1994, za vreme balkanskih ratova, objašnjavao da se američka spoljna politika svodi na držanje vazala u pokornosti i nemogućnosti da se udruže tj. oni moraju biti u svađi, što predstavlja nastavak teorije začetnika anglosaksonske geopolitičke strategije Makindera, koji je govorio da se ceo prostor između Rusije i Nemačke mora rascepkati na male državice kako ne bi mogle biti kontrolisane iz jednog centra, naravno, ruskog, pre svega, a kako bi Zapad imao kontrolu. Jasno je čega se i Lajon plaši. No, Lajon je neiskren kao njegov američki sunarodnik, Voren Cimerman, koji je u svojim memoarima priznao da je on nagovorio Aliju Izetbegovića da povuče potpis sa Kutiljerovog plana, kojeg su potpisale sve tri strane, čime je bio otvoren put za rat u Bosni. Dejvid Oven i Henri Kisindžer su, takođe, priznali da je američka strana minirala Vens-Ovenov i druge planove tokom rata. Kome je taj rat odgovarao? Amerikancima. Jer, ratom na Balkanu Amerikanci su ostvarili cilj: posleratna svrha postojanja NATO-a je postignuta, a Evropa je ostala NATO protektorat, kako američki (a hrvatski ne?) stratezi vide ulogu NATO u Evropi. Pored toga, zemlje Balkana su ekonomski kolonijalizovali, što hrvatski „eksperti“ neće da objasne svome narodu: da je Hrvatska danas NATO kolonija koja je u, sa Zapada nametnutoj, permanentnoj ekonomskoj krizi. Mali je ovo tekst da se objasni nemačka uloga u izazivanju rata u Hrvatskoj i Sloveniji. No, licemerje Lajona i drugih ogleda se u tome što oni na svet gledaju mesijanski: Zapad ima ulogu da celom svetu nametne svoju volju i ko ne prihvata Zapadnu volju on je remetilački faktor koji izaziva probleme i rat. Posle ovih ratova jedina na Balkanu tu volju nije prihvatala još Srbija: zato je bombardovana 1999. Dakle, ako Srbi sa pravom, prirodno, požele da se ujedine i žive svoj način proizvodnje života, i ako požele da reše svoje nacionalno pitanje, onda su oni remetilački faktor. Ali, „remetilački faktor“ zato što remete vazalnu politiku Zapada na Balkanu i žele da žive po svojoj volji, a i na Zapadu vrlo dobro znaju da se samo rešavanjem srpskog nacionalnog pitanja postiže stabilan i dugotrajan mir na Balkanu. No, Cimerman, Oven, Kisindžer i drugi su jasno, direktno i indirektno, označili remetilačkog faktora na Balkanu: SAD-NATO. Sledeći Bžežinskog možemo reći: jedini remetilački faktor u svetu je NATO. U trenucima kada je na unipolarni svet stavljena tačka zaustavljanjem NATO-a u Ukrajini i ruskom intervencijom u Siriji i kada se svetom, a posebno Evropom, sve više bude snage koje su svesne da je Evropa bezbedna i mirna samo u dobrom odnosu sa Rusijom, jedino SAD-NATO-u odgovara neki novi rat u Evropi, a pošto je po Bžežinskom Balkan potencijalni prostor za suprematiju u Evropi, jasno je da ratom na Balkanu SAD-NATO disciplinuju Evropu i sprečavaju njeno okretanje ka Rusiji. Zato je jasna i Lajonova poruka: Srbi, ako želite da živite po svojoj volji sa Rusijom, ako ne želite da priznate Kosovo i uvedete sankcije Rusiji, imaćete rat u Srpskoj, Raškoj, jugu Srbije i na Kosovu. Tragedija ljudske istorije je pokazala da kada god je neka imperija gubila primat u svetu vukla je isti sa sobom, a danas se multipolarnost ne može više izbeći. Unipolarni svet SAD-NATO počeli su stvarati ratovima na Balkanu stavljajući tako šapu na Evropu. Ostaje nam da se nadamo da unipolarni svet neće pasti tamo gde je i započeo – na Balkanu. U suprotnom, Srbiji ostaje samo jedna nada: što Rusija više nije Jeljcinova Rusija. A nama ostaje da odgovorimo na pitanje: ako ga bude, kome odgovara novi rat na Balkanu? Samo Lajonu i onima u čije ime govori.