Pravda

I to ne govore evroskeptici nego najviši službenici briselske administracije. Države članice se međusobno optužuju da pod okriljem mraka prebacuju izbeglice sa svoje na susednu teritoriju, članice traže više novca za njihovo zbrinjavanje, gledaju da podignu ogradu na granici ako je to ikako moguće. EU zaista više nije ono što je po svom osnivačkom ugovoru trebalo da bude. Nemački ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer je pre nekoliko dana oštro kritikovao Austriju što „nelegalno” prebacuje izbeglice u Nemačku, javno upozorivši da je Beč „baš preterao sa svojim ponašanjem”. Dežurnog buntovnika Viktora Orbana, koji je podigao hermetičku žilet-ogradu, više niko ne spominje kao nehumanog lidera. Čak je austrijski ministar spoljnih poslova Sebastijan Kurc rekao da je izjava da zidovi nemaju efekta – potpuno pogrešna. Austrijski kancelar Verner Fajman je prvo upozorio da „EU preti opasnost tihog raspada” ukoliko ne deluje zajednički, a već dan kasnije su se pojavile vesti da bi Austrija mogla da podigne ogradu prema Sloveniji, što bi bila prva ograda u okviru šengenske zone, koja osigurava slobodu kretanja. Mnoge države traže veći novac za zbrinjavanje izbeglica i najavljuju da će same odlučiti kako će se ponašati (Slovenija). Šefica diplomatije EU Federika Mogerini juče je upozorila da bi EU mogla da se raspadne ako na migrantsku krizu ne odgovori kolektivno i svim instrumentima kojima raspolaže. „Ukoliko se Evropljani zadovolje pojedinačnim nacionalnim odgovorima na evropsku pojavu, kriza će se pogoršati, sa lančanim reakcijama javnog mnjenja i nacionalnih vlada”, rekla je Mogerinijeva. „Ukoliko ne upotrebimo instrumente EU, moguć je raspad”, rekla je ona i dodala da to važi i u obrnutom smeru: ako se primene instrumenti EU „napraviće se skok ka integraciji” migranata. Za sada takvog kolektivnog dogovora nema, a samim tim se ne nazire ni skok ka integraciji. Posle polugodišnjeg neuspešnog dogovaranja zajedničkog odgovora, EU je pod velikim pritiscima uspela da „natera” članice da prihvate određeni broj izbeglica (izbegavajući da ih naziva kvotama i umanjujući njihov broj za države koje se tome žestoko protive). Kako je aktuelna situacija već prevazišla mere koje su jedva usaglašene, EU se usredsredila na vlastito predvorje, pokušavajući da uspostavi pravila kojih bi se pridržavale države koje su na balkanskoj ruti, tražeći od njih da se bolje organizuju i bolje međusobno koordiniraju. Tako je mini-samit u Briselu, posvećen zapadnom Balkanu i izbegličkoj krizi, protekao u napetoj atmosferi, na kome je nemačka kancelarka Angela Merkel upozorila zabrinute lidere da je „EU veoma krhka”. Strah balkanskih šefova država kako će se izboriti sa aktuelnim problemom, Merkelova je potisnula u drugi plan nametnuvši još veću bojazan da bi, ukoliko ne bude postignut dogovor, to moglo da dovede do „kraja EU kakvu znamo” i kakvoj ove zemlje teže. Odlučeno je da prihvatni kapaciteti u Grčkoj i zapadnom Balkanu budu povećani na 100.000 mesta, od kojih bi 50.000 bilo u Grčkoj. Nije poznato po kom sistemu će oni biti raspoređeni. Grčka i Italija, prema tom dogovoru, treba da uspostave centre za registraciju, a za to će im biti obezbeđena finansijska i tehnička pomoć. Očigledno svestan da ni ove odluke neće mnogo pomoći EU, predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker je, izveštavajući o ovom sastanku Evropski parlament, upozorio evroposlanike da migrantska kriza preti da ugrozi temelje EU i da može da dovede do „tektonskih poremećaja evropskih političkih prilika”. Junker je rekao da „EU nije u dobrom stanju” i da o tome svedoči to što je EU prisiljena da saziva sastanak s zemljama sa balkanske rute. Da to nije slučaj, problem s izbeglicama bi se rešavao redovnim putem. Uputivši oštre kritike na račun članica, on je rekao da se one „vuku, umesto da trče”. On je slikovito rekao da se države članice ponašaju u stilu „da komšiji crkne krava”. Reakcije zemalja članica EU su porazne. Umesto da Agencija za zaštitu spoljnih granica (Fronteks) dobije dodatnih 775 ljudi, članice su poslale manje od polovine potrebnog broja. „Jaz između obećanja i onoga što je na stolu mora biti smanjen, inače gubimo svaku vrstu kredibiliteta”, rekao je predsednik Evropske komisije.

Pročitajte još:Vulin: Apis je junak i srpska sveta tajnaDSS i Dveri na Komsomoljskaja Pravda: Hvala Ukrajini na promociji naše posete Krimu! (VIDEO)

Uprkos tome što imaju pravnu obavezu da pomognu da se iz Italije i Grčke u naredne dve godine premesti 160.000 azilanata, samo devet vlada je reagovalo na odluku donetu na savetima EU, obezbedivši pri tom samo 700 mesta. Manje od 100 ljudi je zapravo preseljeno, i to svi iz Italije. Lideri su Grčkoj i Italiji dali rok do kraja sledećeg meseca da uspostave centre za registraciju i potencijalno preseljenje. Evropski predsednik Saveta Donald Tusk, koji je predsedavao samitom lidera, pred evropskim poslanicima je ocenio da je cilj da centri za registraciju budu u potpunosti operativni do kraja novembra u Italiji i Grčkoj – ambiciozan i zahtevao „znatno ubrzanje radne snage i sredstava”. Osim toga, evropske vlade su obećale 2,3 milijarde evra kako bi se umanjila potreba sirijskih i afričkih izbeglica da idu ka Evropi, ali je Junker rekao da za samo 486 miliona imaju čvrsta obećanja država. Ostalo je još malo više od nedelju dana da se taj novac uplati pre susreta na Malti koji će biti posvećen migracijama iz Afrike. Da Merkelova ima pravo kada govori o „kraju EU kakvu znamo”, svedoči i isprva jedinstven stav Višegradske četvorke (Mađarska, Slovačka, Češka i Poljska) da ne prihvate nametanje raspodele odgovornosti za izbeglice. Orban je odbacio „moralni imperijalizam” Merkelove, a posle prvobitne najave Češke i Slovačke da će ovakvo nametanje osporavati pred Evropskim sudom u Strazburu, u toj nameri je ostala uporna jedino Slovačka, Poljska je pristala da primi 7.000 izbeglica. Ni Rumunija i Bugarska nisu glatko prihvatile obaveze. O Velikoj Britaniji da i ne govorimo. Na francuskoj strani „Evrotunela” već mesecima postoji tzv. DŽungla, u kojoj hiljade izbeglica živi i čeka priliku da pređe na ostrvo. Jednom od njih koji je uspeo u svojoj nameri, britanski sud sudi po zakonu iz 19. veka o ometanju železničkog saobraćaja. Izvor: Politika (Biljana Mitrinović)