Прича о Рајку Есесовцу

05-10-2015 14:15 Srbija Stav

Kada je započeo Drugi svetski rat, većina meštana sela Trešnjevica se brzo opredelila na čijoj strani će se boriti. Piše: Ivan Ivanović

Ivan Ivanović (Foto: Pravda)

Većina je odlazila u Četnike, po neko u Partizane, a tek po koji bi se priključio Nedićevcima. Međutim, Rajko kontraš (tako su ga zvali od rane mladosti, jer je vazda svima udarao kontru) nije hteo da ode ni u jednu od ponuđenih formacija. Mirno je sačekao ulazak Nacista u selo, a zatim se priključio ni manje ni više nego Švabama. Sišao je do švabske komande grada u kojoj je sedeo komandant Hugo, i kući se posle par sati vratio sa šlemom na glavi, Nemačkom uniformom i puškom. Kako su ga primili i zbog čega, nikome nije bilo jasno, međutim Rajko je postao jedan od regularnih vojnika Nemačkog Vermahta. Kako to već ide, u selu je ubrzo dobio i nadimak "Rajko Esesovac". Rajko Esesovac, dugajlija od dva metra ponosno je gazio kroz selo u Švabskoj uniformi, i osećao je da ga se seljaci plaše, nije da mu nije bilo milo zbog toga, a posebno zbog nadimka Esesovac, pa je upravo zbog toga pustio i hitlerovske brčiće. Čisto da se zna ko je ko u selu.

Obavljao je razne poslove za Švabe, obilazio je okolna sela i sakupljao informacije. Najverovatnije o tome ko sarađuje sa Partizanima i Četnicama, a zatim ih je dostavljao Nemcima. Kako je prolazilo vreme, Rajko je postao strah i trepet , a seljaci kada bi ga videli, davali bi se u bežaniju i moglo se čuti samo "begajte, stiže Rajko Esesovac". Prolazile su ratne godine i 1945. kada je ušla Crvena Armija u Srbiju, Rajko je uspeo da se nekim kanalima prebaci u Ameriku. Porodica je najpre od Rajka dobijala pisma u kojima im se javljao i pisao da je dobro, a kako je prolazilo vreme, Rajko je polako počeo da se bogati pa je porodici osim pisama počeo da šalje i pakete. U paketima je bilo svega, od odela, konzervirane hrane, čokolada, pa do šećera, soli i nekih začina.

Rajko Esesovac nije želeo da se vrati u Srbiju, niti je smeo, zbog njegove ratne prošlosti. Porodica je o njemu jedino mogla da čuje preko pisama iz paketa u kojima je bila i poneka njegova fotografija i oni su redovno stizali na par meseci. Jednoga dana u selo je stigao poštar, ali ne onaj običan koji raznosi poštu, već neki drugi, predao je porodici paket, i čak je tražio da se potpišu na neko papirče da su primili paket. Uneli su paket u kuću, čitava porodica se okupila oko njega i sa radošću su ga otvarali. Međutim radost je kratko trajala, u njemu nije bilo čokolada, konzervi, odela, već se u stiroporu nalazila neka keramička posuda sa nekim nepoznatima začinom, koji je doduše bio slankast, što je odmah utvrdio stric Čeda koji ga je odmah liznuo i pismo na engleskom. Pismo niko u selu nije znao da pročita, i svi su se čudili što se Rajko Esesovac pokondirio da im piše ne engleskom, a neki se pravili sprdnju da je ne Nemačkom napisao pa da ga i razumeju što je to uradio. Bilo kako bilo, pismo su stavili u kredenac i čekali da dođe rođak sa fakulteta, koji će da ga prevede. Začin su stavili u orman, i koristili po potrebi. Prošlo je nekih mesec, dva i stigao je rođak iz njima dalekog Beograda. Svi ukućani, njih deset sedeli su za ručkom, jeli pileću čorbicu i rođak je pohvalio domaćicu rekavši "odavno nisam jeo lepšu čorbu", na šta mu je ona odgovorila, aaa pa to je zato što u nju stavljamo specijalan začin, i to iz Amerike, poslao nam Rajko. Kada pomenuše Rajka, seti se snajka i pisma, pa reče rođaku "znaš li ti rođače beše Engleski, imamo neko pismo što nam posla Rajko da pročitaš". Rođak odloži kašiku i reče "dajte da vidim". Snajka mu ponosno predade pismo, rođak ga otvori i poče da čita na prevodeći na srpski: "Poštovani, po zahtevu našeg klijenta Rajka Perića koji je preminuo dana 10. maja 1983. godine, šaljemo vam njegove kremirane posmrtne ostatke u urni, kako bi bili sahranjeni po želji pokojnika u njegovom rodnom mestu u Trešnjevici u Srbiji. Molimo Vas da sprovedete poslednju želju pokojnika. Advokatska kancelarija Alfred DŽonatan - Čikago". U sobi je zavladao tajac. Mladi rođak i nije bio nešto posebno iznenađen niti pogođen, pa je glasno rekao "ljudi donesite urnu, gde ste je stavili" , da vidimo sa popom da li hoće da ga sahrani. Snajka je istrčala iz sobe i čulo se kako povraća, a za njom su istrčali i ostali ukućani. Za stolom su ostali jedino baba u poodmaklim godinama i rođak.

"Jeli baba, šta im je", upita rođak, nije ih valjda toliko pogodila smrt Rajka Esesovca, pa nisu ga ni znali, a sem vas ga retko ko i pamti.

Baba pogleda ka šporetu na kom je stajao lonac sa čorbom, a pored tegla začina, i reče rođaku "ne bilo ti zapoveđeno, dodaj mi onu teglu, da još malo začinim ovu čorbu" . Rođak ustade, uze u ruke "teglu" odmah mu zapade za oko da se radi o nekoj finoj posudi. Okrenu je onako na bok i sa strane pročita natpis na engleskom "City crematorium Chicago", u sekundi je shvatio da se ne radi ni o kakvoj tegli već o urni pokojnog Rajka Esesovca, za koju su njegovi ukućani mislili da je začin, i koja je bila do pola prazna.

Šokiran, roćak je prišao stolu, i nekako uspeo da je spusti, a zatim je istrčao napolje, gde se čulo i njegovo glasno ridanje pomešano sa povraćanjem ostalih ukućana.

Nagluva baba Verka, prinela je teglu iz Amerike, i onako domaćinski nasula još jednu supenu kašiku začina u čorbu, i onako za sebe rekla "nije mi jasno gde svi odoše i ostaviše ovol`ku `ranu".