Pravda

Prenosimo poruku Mire Marković u celini: „Moja knjiga je biografija vremena u kome su se našle moja zemlja i moja porodica. Ja sam o tom vremenu pisala o tome dok je trajalo, preko dvadeset godina. Odredila sam se prema događajima dok su bili u toku i davala sam ocene i prognoze. I nagoveštavala sam onda, da će se kad nevreme nad našim delom sveta prođe, pojaviti mnogo pisaca o tom nevremenu koji će ga tumačiti sa bezbedne istorijske daljine. I eto, tako se i dogodilo. Pročitala sam mnogo takvih tekstova ovih godina. NJima dominiraju dva pristupa kada se radi o tekstovima političkih ljudi i Slobodanovih saradnika. Jedni minimiziraju svoju ulogu u politici iz devedesetih godina, naročito kada se radi o događajima prema kojima postoktobarska javnost u Srbiji i deo svetske javnosti imaju negativne ocene. Oni o tim događajima tobože malo znaju, a u vezi onoga što znaju još onda su navodno upućivali na negativni ishod. Takvim svojim pristupom oni se nude postoktobarskoj politici. Drugi su se ponašali obratno i hipertrofiraju svoju ulogu u tom vremenu, naročito u onim događajima koji su dobili podršku istorije prema kojima pozitivan odnos ipak niko nije mogao da izbegne. Oni bi u stvari da se okite bar jednim listom sa lovorovog venca koji pripada mrtvom pobedniku. Meni je nekako naročito teško palo nastojanje nekih bliskih drugova koji su ostali bliski, koji svoje sopstveno mišljenje o političkim i nacionalnim temama pripisuju Slobodanu. Oni veruju da to čine u najboljoj nameri, da tako emituju sliku o njemu koja će se dopasti javnosti. Ali to je ipak nemoralno, nije na svom mestu. Slobodan je u Hagu naslutio da će se to događati i nekoliko puta mi je rekao: „Kad sad ovako izmišljaju, šta će tek izmišljati kad ne budem živ?!“. Zato je jednom prilikom na sudu kazao: „Niko nema prava da u moje ime iznosi svoje stavove. Svoje stavove iznosim sam i javno“. Ne pominjem ovom prilikom okean poluistina i neistina bez obzira sa koje strane dolaze. One su u zoni koja je čast smestila u anahronizam. I, eto, propustila sam da na kraju knjige napišem jednu rečenicu koje sam se setila kasnije. To je jedna Sartrova rečenica i ona glasi: „Da li su mrtvi pali uzalud? Ako svet treba da ostane kakav jeste, onda jesu“. A ja ipak dodajem: Možda neće ostati isti, možda će ipak biti bolji. Takav ishod proizilazi iz prirode homosapiensa. Priroda homosapiensa je oslonac svakog, i mog istorijskog optimizma. I, pozdravite Srbiju.“

Pročitajte još:TAJMS: Tajni plan EU – deportacija više stotina hiljada azilanataEKSKLUZIVNO: Srpski piloti bombarduju sa Rusima (VIDEO/FOTO)

Izvor: Telegraf.rs