Pravda

Maj 1995. godine Ličio je na čovjeka koji je bio spreman da uradi sve samo da ne mora da vrati pare koje mu je ovaj Drašković već uplatio. Učinilo mi se kako je iznenadna bliskost koju je ostvario sa mnom zasnovana na potrebi da mu onako preplašenom ponavljam: – Ma daj, Avdo, kakvo vraćanje para. Ja sam prihvatao tu ulogu pa mu je to trenutno olakšavalo situaciju. – Zaboravio si ti kako je živjeti među primitivcima, moj Emire! Jedina osoba koja mu je dozlogrdila više od istočnobosanskih Muslimana bila je njegova supruga Šahbaza. U povjerenju mi je rekao da se dala u šverc i da on to kao pisac neće više tolerisati: – Kô biva radi na Akademiji za muzičku omladinu, ja tamo, kad ona u kancelariji nagurala farmerke, parfeme, svakojaku robu! Sjetio sam se tada kako je mnogo godina ranije Šahbaza odlučno odbila moju ponudu Sidranu da u Doli Bel igra Cvikeraša. Rekla je: – Da li si ti normalan?! Đe će književnik da glumi? Ti, izgleda, odlučio da ga do kraja poniziš ?– govorila je Šahbaza. Ubrzo poslije susreta u Veneciji gospodin Drašković je obolio i umro. Tako je i Drina propala a Sidran je mogao da odahne: nije morao da vrati pare za scenarij koji nije napisao. Umjesto scenarija za Andrićevu Na Drini ćupriju, nekoliko godina kasnije, na kraju rata, sastavio je stih: „Cijela je Drina naša Meka i Medina“. Dugo se Sidran opirao rimi u poeziji. S prezirom je gledao na „rimljane“. Trebalo mu je da desetine hiljada Bošnjaka stradaju, pa da mu se učini kako rima i nije baš tako  primitivna. Bar ne onoliko koliko je mislio da je primitivna kada ju je upotrebljavao u nacionalne svrhe Rajko Nogo. Ja mislim da je stih o Drini kao Meki i Medini napisao onaj jedan posto Sidrana. Onih devedeset devet posto neiskorišćeno je za nesuđeni scenarij za koji je primio novac i kupio vikendicu u Kiseljaku, Šahbazi renoa 4, čak je i mnoštvo dugova sa tim novcem podmirio.

Pročitajte još:NEMA DALJE: Zapad tvrdi da je Putin intervenisao u Siriji zbog straha od nemoćiŠta Rusija može u Siriji?

Iz Venecije je Sidran otišao u  Sarajevo, ja u NJujork. Odnio sam sa sobom ideju da polako postajem literarni junak Vlado Petrović. Iako rečenicu „Više volim rusko govno nego američku tortu“  nikada ne bih izgovorio, znao sam da je Miloševićeva pojava izazivala tako oštre razlike. Po toj podjeli oni koji vole ruska govna su za Miloševića i za Ruse, a oni što vole tortu, oni su za Amerikance? Tako sam razumio onu Sidranovu podjelu između pravoslavnih popova i njihovih katoličkih kolega. Tek kasnije, kada sam se  svađao sa sarajevskim borcima oko Tita i dokazivao da je prvo bio Tito pa onda Milošević, vuk je pojeo magarca. Posebno poslije intervjua u „Dugi“ i „Mladosti“. Tamo sam na postavljeno pitanje ko će pobjediti u sukobu između Miloševića i Šuvara, rekao – Milošević. Tu više nije bilo dileme da ja postajem Vlado Petrović lik iz Sidranove literature. Dakle, srbokomunista sa primjesama četništva. Anonimni pisci su mojoj majci već tada slali pisma u kojima su je obavjestili da je četnička kučka i da je rodila četnika. Stvar se zaoštrila da je čak i Sidran predlagao da prespava u stanu mojih roditelja. Izvor: Iskra