Pravda

Unija kraljeva

Ukoliko uspe ovaj scenario, Saudijska Arabija i njeni zalivski saveznici uspeće da smire Ansarulaha (jemenske Hutije) i vrate Jemenu status vazalne države. Kad Jemen, njihova geopolitička slaba tačka, bude pod snažnom okupacijom, bilo direktno ili posredstvom plaćeničkih/posrednčkih snaga, Saudijci će moći da nastave sa realizacijom svvog velikog cilja – ujedinjavanja Saveta za zalivsku saradnju (GCC) u ekonomsku i političku uniju kraljeva. Taj entitet možda ne bi privukao Oman i Katar – koji su ranije ovo odbili – ali bi zato privukao ranijeg pretendenta na zalivsku saradnju Jordan, kao i okupirani Jemen, gde bi predsednik Hadi ili neko od njegovih naslednika de facto služio kao autokratski „kralj Jemena“. Budući da su Egipat i Maroko takođe izrazili interesovanje za pridruživanje organizaciji, njihovo potencijalno članstvo ne bi ugrozilo jezgro poluostrvske unije, koju bi vodila Saudijska Arabija, već bi služili kao vojno istureno proširenje ekonomsko-političkog saveza usmerenog na Zaliv. Egipat se već ponaša kao punopravni vojni član GCC, i zato nije nerealno da zvanično ovekoveči taj status, čime bi se formalizovao arapski NATO, koji bi pratio strateški cilj SAD i Izraela o udruživanju antiiranskih armija. Iz ideološke perspektive gledano, monarhistički apsolutisti proširili bi kontrolu nad najvećom lažnom sekularnom republikom (Egiptom) i savladao ambicije o nezavisnosti one najsiromašnije (Jemen), a sve to u ime izraelske izuzetnosti i u cilju suprotstavljanja Islamskoj Republici.

Uspon islamskog republikanizma

Nasuprot prethodnog scenarija stoje nemiri, revolucije, separatizam i moguća otcepljenja na istoku Saudijske Arabije, gde se stanovništvo podstiče protiv kraljevstva kako bi se stvorila islamska republika. Bezbednosne snage Saudijske Arabije i njena kontrola nad svim delovima društva toliko su jaki da se ovo ne bi moglo dogoditi bez spoljnog podsticaja, koji bi mogla da predstavlja kriza u nasleđivanju prestola u Omanu. Kad stari i bolesni kralj Kabus umre, moguća su tri scenarija, od kojih bi dva prouzrokovala saudijska (zalivska) invazija poput one u Jemenu. Prema prvom scenariju, omanska kraljevska porodica bi se složila oko naslednika i stabilnost bi se održala (to bi isključilo invaziju). Prema drugom, Katar i/ili Turska iskoristili bi krizu promocijom „islamske demokratije“ preko Muslimanskog bratstva (što bi dovelo do saudijske invazije). Prema trećem, pojavio bi se pokret koji podržava uspostavljanje islamske republike (gde takođe sledi saudijska invazija). Nije od važnosti hoće li islamska demokratija ili islamski republikanizam postati simpatični stanovništvu posle smrti kralja Kabusa, jer bi svaka od te dve opcije dovela do invazije, koja bi saudijsku vojsku dovela do granica operativnih sposobnosti ako bi se to desilo za vreme njenih napada i okupacije Jemena. Takav razvoj bi Saudijsku Arabiju najviše izložio ustanku, jer bi njena vojska imala problem sa funkcionisanjem na čak tri fronta (Jemen, Oman, istok Saudijske Arabije), čak i kad bi angažovali trupe zalivskih zemalja (što je za očekivati). Sve u svemu, nemiri duž istočne, jugoistočne i južne periferije poluostrva mogli bi da budu previše za Saudijce u smislu sinhronizovanog delovanja, što bi isto tako moglo da dovede do poraza na jednom ili više frontova. Tada bi se saveznik islamske republike Ansarulah svakako nadao uspostavljanju kontrole u sekularnom Jemenu; a takođe bi moglo da dođe i do stvaranja islamske republike u Omanu i istočnoj provinciji Saudijske Arabije. Ideološki gledano, to bi predstavljao trijumf islamskog republikanizma nad monarhističkim apsolutizmom, bilo u formi (poput dela Jemena, gde Saudijska Arabija drži marionetsku vlast) ili zvanično (kao što bi bilo u Omanu i/ili Istočnoj provinciji).

Vaskrsnuće Egipta

Prema ovom scenariju, Egipat bi se vratio istinskom sekularnom republikanizmu i Bloku otpora pošto bi se oslobodio monarhističkog apsolutizma. To bi bilo najizvesnije ako bi se islamski republikanizam uzdigao makar do određene mere (osim ako bi se Egipat umešao u sukob i intervenisao po nalogu svojih zalivskih pokrovitelja, mada to nije izgledno). Izgleda da Sisiju ne smetaju milijarde dolara koje dolaze iz Zaliva, budući da to njegovoj zemlji daje priliku da ispuni unutrašnje ciljeve, poput izgradnje nove prestonice, Novog Kaira, što bi bez tog novca bilo nemoguće. Iako je ovaj aranžman (koji više liči na donaciju) u suprotnosti sa spoljnom politikom Egipta, Sisi se pokazao relativno nezavisnim u svojim odnosima sa Rusijom mada bi se moglo ispostaviti da je to učinio tek pošto su mu Saudijci dali dozvolu. U idealnom slučaju, Sisi bi voleo da ne bude nikom dužan, što bi mu omogućilo da hoda koracima svog heroja Nasera u oživljavanju geopolitičke pozicije, gde bi njegova zemlja bila jedan od suverenih centara multipolarnog sveta. Kao što je već rečeno, za to će očigledno biti potrebno vremena, ali na površini se čini da se Sisi kreće u potpuno suprotnom pravcu – prema arapskom NATO. Verovatno je tu odluku doneo kako bi otplatio dugove zalivskim zemljama, ponudivši egipatsku vojsku kao plaćenike u avanturi GCC u Jemenu. Ali, ako njegovi finansijeri uđu u ozbiljne probleme i pokažu se nestabilnim, on bi mogao da se odmetne i počne da deluje na svoju ruku. Naravno, to znači da bi pomoć presušila i da bi se Egipat našao pred teškim (sada odloženim) privrednim problemima. Ali, ako bi se Novi suecki kanal i drugi investicioni programi (npr. privlačenje investicija nezalivskih zemalja u Novi Kairo), onda bi mogao da se snađe u nadolazećoj oluji i iz svega ovoga izađe jači nego što je bio. Međutim, taj scenario se može ispuniti samo pod uslovom da Sisi sebe istinski vidi kao Naserovog naslednika – iako se više ponaša kao Sadat, izdajnički predsednik iz vremena rata u Jemenu – i ako ostane na vlasti dovoljno dugo. Tada će svakako početi da se ponaša shodno tom verovanju i jačaće sekularnu republiku do mere da će tražiti udruživanje sa Blokom otpora (iako bi sa Iranom bio pragmatičan, ne preterano prijateljski). To bi se desilo na račun monarhističkih apsolutista, moralo da se izvrši brzo i uz faktor iznenađenja, ali pre svega politički odlučno kako bi se preduhitrile bilo kakve zavere protiv njega. Bez obzira na to da li su namerni ili ne, potezi Egipta ka Rusiji – iako imaju odobrenje Saudijske Arabije, koja je nesvesna posledica – ukazuju da postoji volja za korenitim promenama u međunarodnoj areni. Ukupne posledice ove geopolitičke transformacije bile bi nemerljive i nesumnjivo bi promenile računicu na Bliskom istoku iako se ne bi trebalo nadati ovakvim dešavanjima u bliskoj budućnosti.

Republikanska arka

Ako se ovaj scenario ostvari, onda će se pojaviti obnovljeni luk otpora, koji će činiti Sirija, Irak i Iran, uz moguće učestvovanje Libana, ako se stabilizuje, i Jemena, ako se odbiju Saudijci. Na kraju bi se tom luku pridružile i sve zapadnoazijske islamske republike. Varijacija scenarija dogodila bi se ako bi se i Egipat pridružio toj grupi, ali pod uslovom da se prva faza ostvari, i zato ćemo taj deo namerno izostaviti. O republikanskoj arci je, naravno, mnogo lakše pričati nego stvarati je. Zato je bolje napomenuti par reči o ovoj varijanti kako bi se razumele šanse za njeno formiranje. Sirija, Irak i Iran su najnoviji primer republičke arke u praksi, i to protiv ISIS. To je dovelo do američkog zakulisnog svrgavanja iračkog premijera Nurija al Malikija. Iako su on i njegova zemlja bili pod punom kontrolom SAD u ključnim sektorima, poput vojne obuke, Al Maliki je video priliku za izlazak iz haosa približavanjem Iranu. Prvi put u istoriji Irak je, rame uz rame sa Sirijom, bio saveznik Irana iako u pasivnoj formi. Kao što je i bilo očekivano, SAD nisu odobravale taj savez i želele su da ga obore, odbijajući podršku Iraku sve dok Al Maliki ne bude skinut sa vlasti. Tako je Irak postao potpuno neorganizovana i nefunkcionalna država, nesposobna za bilo kakvu ulogu protiv ISIS, ni aktivnu ni pasivnu. Kako bi postao član arke, Irak dakle prvo mora da dobije rat protiv terorista rat i ukloni prepreku prema Siriji. Što duže rat protiv ISIS bude trajao, to će se unutrašnji problemi Iraka gomilati, a time je i veća verovatnoća da će se zemlja podeliti na sunitski, šiitski i kurdski deo, bilo kroz unutrašnje reforme – neki vid federacije – ili kroz secesiju na tri odvojene države. Zato republikanska arka mora uzeti u obzir i taj scenario, jer, ako suniti i Kurdi ne podrže dve republike (Iran i Siriju), onda će blokirati i savez šiitske Sirije i strateško partnerstvo Iraka i Irana, što i ISIS pokušava da uradi. Ovaj problem bio se mogao ukloniti ako bi postojao prijateljski nastrojeni Kurdistan, bilo unutar granica Iraka ili kao nezavisna sekularna republika. ) koji bi bio fizički Takav Kurdistan bio bi most između Irana i Sirije. To nije nemoguće jer, uprkos proameričkoj nastrojenosti iračkog Kurdistana, tamo postoje ljudi zahvalni Iranu za pomoć koju im je pružio u borbi protiv ISIS i koji samim tim žele da formiraju neutralnu i pragmatičnu postratnu politiku.

Turska bura

Ulazeći u sledeći scenario, Turska se olako okreće ka sve većem unutrašnjem previranju, kome najviše doprinosi kurdska pobuna. To je rezultat spektakularno propalog Erdoganovog manevra. Naime, u očajničkom pokušaju da poveća podršku svojoj partiji (AKP) na predstojećim vanrednim izborima, dizajniranim da institucionalizuju njegovu „islamsku demokratiju“ (diktaturu), on je posle višegodišnjeg krhkog mira isprovocirao Kurdsku radničku partiju (KKP) kako bi opravdao udar na sa njima povezanu Kurdsku narodnu partiju. Mislio je da će puna dominacija nad kurdskim stanovništvom biti preduslov za frontalni napad na Siriju, budući da Erdogan nije želeo da tursku vojsku s leđa udare Kurdi, motivisani separatizmom i ohrabreni akcijama sirijskih i iračkih Kurda. Kačanje kurdske pobune – koja traje od 1982 – bila bi košmar za Tursku jer bi time energetska struktura na istoku zemlje bila izložena sabotažama, što bi dodatno podrilo međunarodnu poziciju i geopolitički prestiž zemlje. Ovi strahovi, uz sve veću neizvesnoet pred vanredne izbore 1. novembra, doprineli su rekordnom padu lire u odnosu na dolar, ubijajući nade onih koji su verovali da će Turska u doglednoj budućnosti postati ekonomski lider. To je dovelo u pitanje i druge probleme Turske, povezane sa političkim sistemom i promenama koje se dešavaju unutar njega. Izbori neće odrediti samo Erdoganovu političku budućnost već i cele zemlje, jer je na ledu njen politički identitet. Glasači odlučuju o tome da li žele Tursku kao proameričku „islamsku demokratiju“ (diktaturu) ili proameričku sekularnu republiku. Izgleda da narod priželjkuje ovo drugo, i to strašno frustrira Erdogana. Čak i ako nekako uspe da dobije izbore – što za sada nije izgledno – Erdogan mora da bude siguran da ga sekularna vojska neće zbaciti kao njegove islamističke prethodnike 1960. i 1997. godine. On je izgleda odavno predvideo ovu mogućnost, zatvorivši navodne zaverenike protiv njega još 2003. godine (oni su zbog tehničkih razloga, pušteni prošle godine), čime je poslao poruku oružanim snagama da će se odupreti svim eventualnim zaverama, pogotovo ako s njima bude povezan Fatulah Gulen, pseudoreligijski imam koji živi u SAD. Od tada Erdogan pokušava da proširi kontrolu nad vojskom samo da bi smanjio šanse za vojni udar. To ne znači da je vojni prevrat nemoguć, već da iz taktičkog ugla ima najmanje šanse do sada u turskoj istoriji. Ipak, jačanje kurdske pobune – koja je bila potpuno nepotrebna i namerno iznuđena Erdoganovim militantnim akcijama – i strah od vojne katastrofe u Siriji mogli bi da budu kap koja će preliti čašu, pogotovo ako Erdogan nastavi da forsira islamizaciju turskog društva ukoliko AKP pobedi na izborima. Zaključak je da je Turska zemlja stagnirajuće ekonomije, u kojoj kurdska pobuna i politički problemi stvaraju geopolitičku zabunu i ostavljaju prostor za prevrat. Ne može se poreći da je Turska na putu da postane nefunkcionalna država iako verovatno neće doći do same ivice. U skladu sa dinamikom ideoloških promena, proamerička sekularna republika će ili zadržati svoj status (glasanjem ili prevratom) ili će postati „islamska demokratija“ (diktatura), gde će jedino vojno svrgvanje nekako osloboditi zemlju američke kontrole i pretvoriti je u članicu Bloka otpora, slično vojnom prevratu koji je oslobodio Tajland). Stoga će je istorijski izbori 1. novembra ili ostaviti Tursku ovakvu kakva jeste (proamerička sekularna republika), ili će je promeniti (islamska demokratija/diktatura), ili će je spasiti (sekularna republika u Bloku otpora), ili osuditi na propast (nefunkcionalna država).

Trulež regresije

Poslednji scenario podrazumeva da ISIS okupira Irak sa njegovim stanovništvom, što bi dovelo do određenih geopolitičkih posledica. Sadržaj tog scenarija se ne odnosi previše na sirijski deo lažnog kalifata, jer je tamo mnogo manje ljudi pod kontrolom ISIS (veličina sirijskog grada Rake ne može se porediti sa iračkim Mosulom, a oba su najveći gradovi pod okupacijom ISIS; prim. prev.) i zato što ih tamošnje stanovništvo nije dočekalo kao oslobodioce, kao neki Iračani, koji su time pokazali sklonost ka religijskom ekstremizmu. Pored toga, valja dodati da nije realno predviđati budućnost ISIS u Siriji zbog napora Rusije da tamo okupe koaliciju protiv Islamske države. Moglo bi se dogoditi da unutrašnje razlike u koaliciji budu toliko velike da ona samo uspe da zaustavi ISIS u napredovanju i zadrži ga u uporištima kod sirijsko-iračke granice. To ne znači da će biti neutralizovani, štaviše, samo njihovo postojanje podriva nacionalno jedinstvo svake zemlje u kojoj se nalaze, posebno Iraka. Strateška inovacija koju je ISIS doneo jeste terorizam koji osvaja, brani i širi teritoriju, stvarajući formu novog asimetričnog terorizma. ISIS se takođe može posmatrati kao vojna komponenta hibridnog ratovanja, a to je kombinacija konvencionalnih i nekonvencionalnih taktika, uz dodatak kratke i agresivne kampanje, čija leđa čuva intenzivan informativni rat. Sada kad se ISIS ustoličio u Iraku, on podriva mentalitet stanovništva, usađujući mu radikalizam, kome su mnogi, nažalost, podložni). To će otežati njihovu reintegraciju u iračko društvo posle oslobođenja. Insistiranje ISIS na verskim razlikama stvoriće stanovništvo željno distanciranja od svojih šiitskih sunarodnika, što će zemlju približiti federalizaciji ili raspadu. Obe opcije, naravno, štete nacionalnom jedinstvu. Osim toga, trulež vehabističke regresije takođe se može osetiti u Saudijskoj Arabiji, kolevci ove ideologije, gde je ona nastala kao čedo monarhističkog apsolutizma. Iako u manjoj meri, slična je situacija i u drugim zalivskim državama. S obzirom na ideologiju ISIS i podršku koju uživa u Saudijskoj Arabiji, trulež regresije mogla bi da se manifestuje samoubilačkim napadima i osvajanjima teritorija, po uzoru na Irak i Siriju, što bi kraljevstvu stvorilo ozbiljne bezbednosne probleme. Štaviše, to bi verovatno podstaklo i šiitsku populaciju u Istočnoj provinciji da pokrene paralelni ustanak, koji ne bi bio povezan sa terorizmom, kako bi se spasili od sunitskog broda koji tone i uspostavili islamsku republiku, o kojoj je bilo reči u drugom scenariju. Tako bi se Saudijska Arabija sinhronizovano suočila sa dve krize, što bi bilo posebno teško za rešiti ako bi istovremeno bili aktuelni i rat u Jemenu i moguća invazija na Oman. Ultimativni scenario bio bi potpuni kolaps kraljevstva, gde bi vehabistička regresija zabila nož u leđa svom stvaraocu, apsolutističkoj monarhiji, a za sobom bi možda ostavila i mogućnost stvaranja druge islamske republike sa druge strane Zaliva.

Pročitajte još:LAZANSKI: Pentagon u šoku, nisu očekivali ovo od RusaOd džamije do Suhoja

Izvor: Novi Standard