Pravda

Period jednopolarnosti je iza nas. SAD, iako i dalje jedine sposobne da vojno intervenišu u svakom delu planete za svega 48 sati, nemaju kapacitet da nameću svoja politička rešenja kako su to činile u drugoj polovini devedesetih. Ruska intervencija u Siriji je samo pojačala „potres“ u međunarodnoj politici. Šta može biti njen ishod? U prvom koraku, ruska intervencija je usmerena na održavanje Bašara Asada na vlasti. To je neophodan uslov za sve dalje poteze koje će Moskva vući na Bliskom istoku. Iako će se rat u Siriji nastaviti (delom je i u ruskom interesu da to potraje dok se situacija u Ukrajini ne promeni), ne treba uopšte sumnjati da je Rusija u svakom pogledu sposobna da ovaj korak napravi. Na kraju, za tako nešto već postoji i saglasnost zapadnih sila. Asad, dakle ostaje, a u narednom periodu će dobiti i manevarski prostor da pokuša da konsoliduje sopstvenu vlast na najvećem delu teritorije Sirije. U drugom koraku, Rusija će gledati da u proces konsolidacije Sirije uključi što je moguće veći broj partnera. Učešće Irana u tom poslu se podrazumeva, Egipat je zainteresovan, a treba očekivati i postepeni ulazak Kine (kroz donacije i finansijske aranžmane). Šta će biti treći korak? E, to već zavisi od Evrope. Trećeg koraka možda i neće biti. Iako histerija dominira zapadnim medijima, pa se Vladimir Vladimirovič predstavlja u najgorem mogućem svetlu, ruski predsednik se do sada pokazao kao odličan realpolitičar. Pored toga, na pojedinim ruskim visokim školama se detaljno izučilo sovjetsko iskustvo iz Avganistana. Rusija sebi neće dozvoliti da bude uvučena u novi, veliki i dugi rat na Bliskom istoku. Dakle, Putin može da odbrani Asada, uključi se u obnovu Sirije, učvrsti svoje partnerstvo sa Iranom i Egiptom, koji bi joj pomogli da se zlo zvano Islamska država ne obnovi, i na takav način osigura svoje interese na istočnom Mediteranu. Iako bi i dalje bilo puno problema i otvorenih pitanja, ovo bi predstavljalo podnošljiv okvir za odbranu ruskih interesa. Uz to, dok drama u Siriji traje, Rusija dobija širok manevarski prostor za uvođenje ukrajinske krize u novu fazu. Ukrajina je Moskvi neuporedivo važnija od Sirije i sada, kada je glavni tok svetske politike usmeren ka Bliskom istoku, ostaje dovoljno i vremena i prostora da se više uradi u Kijevu. Ovo je među prvima osetila Julija Timošenko. U intervjuu za londonski „Indipendent“ ona je rekla: „Plašim se da Ukrajinu čeka nova revolucija. Plašim se da je pred nama nekontrolisani ustanak koji će počistiti Ukrajinu kao zemlju“. Jedino u čemu Timošenkova greši, jeste da će ustanak biti nekontrolisan. Ako ga bude, biće u velikoj meri kontrolisan. Na isti način na koji je „Evromajdan“ bio kontrolisan. Samo što sada štab za koordinaciju neće zasedati u kabinetu Viktorije Nuland. Međutim, takav rasplet uzrokuje dve nove krize (ili oživljavanje/nastavak starih). Sa jedne strane, naivno je verovati kako će SAD mirno gledati na akcije Rusije koja će zaokruživati zone sopstvenog uticaja u Ukrajini i na Bliskom istoku. Rostislav Išćenko pravilno zaključuje da „kao što pokazuju praksa i iskustvo, SAD poseduju visoku otpornost na poraze i nijedan od njih ne smatraju konačnim. Dovoljno je setiti se kako su 2013. operativno prenele glavni ulog sa Sirije (gde je Rusija blokirala planiranu intervenciju i rušenje Asada) na Ukrajinu u kojoj je prevrat uspeo zahvaljujući kukavičluku i izdaji Janukoviča). I isto tako, kada je krajem leta i početkom jeseni 2015. u Ukrajini bila postignuta vojno-diplomatska poziciona blokada, ulog je opet prenet na Siriju i SAD se ponovo bave pripremanjem intervencije koju je Rusija opet osujetila. Dakle, budući da je Putin u oktobru fiksirao pobedu na svim poljima, nama predstoji da čekamo Obamin neizbežni pokušaj da se revanšira i to takođe na svim poljima. Zbog toga u bliskoj budućnosti očekujem ogorčenost Islamske države u Siriji, agresivnost kijevskog režima, a takođe i aktivnosti agenture SAD u svim tačkama postsovjetskog prostora na koje je Rusija osetljiva“. Iako Išćenko redom nabraja kao nova potencijalna žarišta Moldaviju, Belorusiju, Kavkaz i Srednju Aziju, ovom spisku treba dodati i Balkan. Sa druge strane, ruska intervencija ograničena samo na konsolidaciju Sirije ne zaustavlja izbegličku krizu. Verovatno će u Evropu dolaziti manje Sirijaca, ali će se nastaviti masovni dolasci Iračana, Libijaca, Sudanaca i td. Za zaustavljanje izbegličkih talasa potrebno je sveobuhvatno rešenje za Bliski istok, a ne parcijalno. Intervencija Rusije i održavanje Asada su, u tom pogledu, neophodni, ali ne i dovoljni uslovi. Tri su razloga zbog kojih SAD nisu puno zatezale zbog ruskog vojnog angažmana u Siriji. Prvi je što su stvari izmakle kontroli, Vašington više nije mogao da kontroliše krizu koju je proizveo i ovo je bio najmanje bolan izlaz. Drugi je što u SAD postoje krugovi koji veruju da Putin može sam napraviti treći korak na Bliskom istoku i tako upasti u „avganistansku klopku“. I treći, zato što su pojedine evropske zemlje očigledno izvršile pritisak na SAD da nešto učine i zaustave reke izbeglica koje dolaze na Stari kontinent. I tu se vraćamo do trećeg ruskog koraka i uloge Evrope. Da li su uzroci dosadašnjih katastrofalnih odluka lidera evropskih država politička kratkovidost, strah, glupost ili nešto četvrto sasvim je svejedno. Evropske zemlje više nemaju vremena da čekaju. One će ili ući u strateško partnerstvo sa Rusijom, ili završiti na istorijskom smetlištu. To strateško partnerstvo bi podrazumevalo dogovor oko sveobuhvatnog rešenja za Bliski istok i obezbeđivanje hitne primene Minskih sporazuma kako bi se odblokirao proces traženja rešenja za Ukrajinu. Pored toga, evropske zemlje jednostavno ne smeju da ulaze u nove američke avanture koje će se ticati „proizvodnje ratova“ protiv Rusije. Ako su pojedine evropske zemlje načinile prvi korak upozorivši Vašington da se Islamska država mora zaustaviti sa učešćem SAD ili bez njega, sada moraju nastaviti dalje. Od toga da li će nastaviti dalje ili ne zavisi i da li će Evropa biti zaseban pol u novom, multipolarnom svetu, ili će postati periferna zona evroatlantske celine (ukoliko se potpiše sporazum TAPP o transatlantskom partnerstvu, EU će biti ne samo geostrateška, već i geoekonomska periferija evroatlantske integracije). Rusija može u Siriji završiti svoj posao i ograničenom vojno-političkom akcijom u dva koraka, ali je vodećim evropskim zemljama potreban i treći. Ruski ulazak u Siriju nije samo stvar Rusije, već i celog Starog kontinenta. Zato odgovor na pitanje šta Rusija može u Siriji ne treba tražiti u Moskvi. On se nalazi na drugoj strani. Izgleda, pre svega u Berlinu i/ili Parizu.

Pročitajte još:AMERIČKI ANALITIČAR: Kako će Putin pobediti u Siriji i slati poljupce sa Crvenog trgaPutin je pred vratima

Izvor: Stanje stvari