Pravda

Pre svega, žalosna je činjenica da je do ovog glasanja uopšte došlo i žalosno je što će ono biti neizvesno. Žalosno je što veliki deo sveta – uključujući njegov najrazvijeniji, zapadni deo – kontinuirano podržava bukvalno sve zahteve Prištine, uključujući i ovaj poslednji, najblaže rečeno, prilično bizaran i provokativan. Jer, s obzirom na osvedočene „rezultate“ u ophođenju sa srpskim („pravoslavnim“) kulturnim dobrima, a naročito crkvama, grobljima i manastirima, uključujući i one koji spadaju u svetsku kulturnu baštinu najvišeg ranga, prijem Kosova u Unesko bi bio otprilike analogan postavljanju osuđivanog palikuće za vatrogasca na benzinskoj pumpi. Najzad, žalosno je što Srbija u proteklom periodu nije učinila više da osnaži svoju poziciju u pogledu Kosova i što je jureći razne himere „boljeg života“ i „evroatlantskih integracija“ propustila da, oslanjajući se na podršku stvarnih i višestruko dokazanih prijatelja, bolje štiti legitimne državne i nacionalne interese. A najžalosnije je to što najviši nosioci vlasti neprestano „prijateljima“ nazivaju one koji to osvedočeno nisu i koji to po ko zna koji put potvrđuju. U međuvremenu je stigla vest da prijem Kosova ipak nije prošao. Doduše, vrlo tesno, za svega nekoliko glasova do potrebne dvotrećinske većine (92:50), ali pobedi se, je li, u zube ne gleda. A pogotovo kada se ima na umu da je aktuelni politički vrh pobedama (i to „5 prema 0“) umeo da proglasi čak i ono ruglo od Briselskih sporazuma, ili nasilno teranje Srba sa severa KiM da izađu na kosovske izbore i prihvate prištinske institucije. U odnosu na sve to, parisko glasanje zaista jeste nekakva pobeda, makar privremena i pomalo Pirova. Interesantno je bilo i glasanje koje je prethodilo ovom ključnom. Srbija je, naime, zatražila – i na glasanju izgubila – da se izjašnjavanje o prijemu Kosova u Unesko odloži i da ono „bude tema dijaloga Beograda i Prištine koji se vodi u Briselu“. Za taj predlog Srbijeglasalo je 58 članica Uneska, protiv je bilo 88, uzdržane su bile 22, dok 16 nije bilo prisutno u sali.Za predlog Srbijebilesu, pored ostalih,Rusija, Kuba, Argentina i Kina, dok su protivnjegabileSAD (mada zbog neplaćene članarinenemaju pravo da glasaju), Velika Britanija i Nemačka. No, još su zanimljivija izneta obrazloženja. Predstavnik Velike Britanije je rekao da je Kosovo članica MMF-a i Svetske banke i da „ovaj zahtev za prijem nema nikakve veze sa dijalogom Beograda i Prištine“. Predstavnik Austrije je izjavio da su im „bliski i Kosovo i Srbija“, ali je, razume se, ipak glasao protiv Srbije. S druge strane, predstavnik Argentine je rekao da zahtev za prijem Kosova „nije u skladu sa Rezolucijom 1.244“, dok je predstavnikKube rekao da je to „suprotno međunarodnom pravu“. Uzgred, ne čini li vam se pomalo nenormalnim da Argentina i Kuba mnogo striktnije i doslednije poštujui štite teritorijalni integritet Srbije nego što to u mnogim slučajevima čini Srbija sama? Ne razumem sasvim ni zašto je srpska strana uopšte tražila odlaganje glasanja, pri čemu je za odbijanje njenog predloga bila dovoljna prosta većina glasalih, umesto da odmah prepusti „Kosovu“ da juri statutarnu dvotrećinsku većinu. Možda će neko reći da je to bilo iz „taktičkih razloga“, da se pokaže „naša konstruktivnost“, ali meni se čini da je takav pristup ipak strateška greška, to jest, da smo upravo zbog takvog i tolikog „kooperativnog“ držanja nakon proglašenja kosovske nezavisnosti i došli u poziciju da danas moramo do poslednjeg trenutka da strepimo da li će Kosovo dobaciti do dvotrećinske većine, i da ta većina zavisi od toga da li su Antigva, Dominikanska Republika, Kirabati, Nauru i Maršalska Ostrva stigli da na vreme predaju akreditive za glasanje. Uzgred rečeno, svojevremeno je iz medijskih krugova bliskih kako ovoj tako i prethodnoj vlasti pakosno merena kilometraža Vuka Jeremića i njegovih saradnika i prebrojavane zvezdice njihovih hotelskih apartmana. Ali zato za vakta tog agilnog Jeremićevog spoljnopolitičkog tima Kosovo nije moglo da sanja ni o prostoj, a kamoli dvotrećinskoj većini u međunarodnim organizacijama. U međuvremenu je srpska politika pošla za drugim prioritetima, dok je kosovskim Albancima to neprestano bilo pitanje svih pitanja i stvar opštenacionalnog konsenzusa, nezavisno od toga što se inače međusobno ozbiljno mrze, svađaju i sukobljavaju. A kod nas je ovih dana glavna tema bio tabloidni rat između „Kurira“ i „Pinka“ (i „Informera“), politička sudbina Baneta Ružića, kao i to koliko su skladni odnosi u vladajućoj koaliciji. I zato ne treba nikoga da čudi ako su i rezultati bliski uloženom trudu, energiji i motivaciji. Ukratko, ovaj put smo se zamalo provukli. Ali nemojmo očekivati da će Rusi, Kinezi, Kubanci i Argentinci zauvek biti „veći Srbi od Srba“.

Pročitajte još:DUGIN: Nije lako izaći na kraj sa Sirijom, može se prognozirati samo pogoršanje situacijeGde je umrla solidarnost, bivša jugobraćo!?

Izvor: Politika