Pravda

Gotovo da nema društva ili države u kojoj se slične kampanje nisu pojavljivale. Počev od najrazvijenijih, preko zemalja utranziciji kao što je Srbija do siromašnih država "trećeg sveta". Težište ovih kampanja uvek je na ekonomskoj zaštiti domaćeproizvodnje i te kampanje se redovno pojavljuju u periodima ekonomskih kriza. Tada je potrebnonaći "krivca" za te poremećaje, a to je, dakako, kupovina strane robe i gubitak radnih mesta u domaćim kompanijama.One se poklapaju sgubitkom radnih mesta i osetnijim padom standarda ljudi koji žive i rade u toj zemlji, jer oni i jesu prava meta tih kampanja. Od takvihpokušaja nisu bile izuzete ni SAD, kolevka liberalne trgovine, u vremenu kada je jeftina kineska roba preplavila američko tržište. Isto se dogodilo sa Italijom kada je trebalo da budu doneti lokalnizakoni kojima bi se "kebab restorani" izmestili na periferije gradova Italije, dok bi se prednost u centrima dala restoranima saitalijanskom nacionalnom kuhinjom. Još se sećamo i kampanjeMinistarstva trgovine Srbije i zvanične kampanje "Kupujmo domaće" pre desetak godina. Sa stanovišta ozbiljne ekonomske politike jedne zemlje ovakve jednokratne ad hok kampanje više govore o greškama napravljenim u ekonomskoj politici i po pravilu su populističke i krajnje neproduktivne. A u Srbiji i mnogim zemljama potpisnicama međunarodnih trgovinskih sporazuma zakonski su i nedozvoljene. Dalo bi se onda zaključiti da ekonomski patriotizam ovog tipa nije koristan i da iz nas treba da govori samo "potrošač", to jest da zadovoljenje ličnih trenutnih potreba svakog od nas mora biti jedini kriterijum pri izboru robe koje kupujemo ili usluga koje koristimo. Sa ovim bih bio saglasan živim u SAD ili Nemačkoj, ali i tada delimično. SAD i Nemačka stvorile su mehanizam po kome im retko ko može ući u tržište ako to prethodno nisu ukalkulisale i dozvolile.Srbija to nije obezbedila i zato moram da kažem da standard moje porodice, uslovno rečeno, zavisi od snage srpskeprivrede. A ovo prethodno mi je doslovno rekao moj poznanik,državni činovnik iz Nemačke, samo što je umesto Srbije pomenuo Nemačku. Tada mi je rekao da bi bio skandal bez presedana kada bi i niži činovnici u nemačkoj administraciji vozili službene automobile koji nisu nemačke proizvodnje. Kada bi neka opština u ovoj zemlji raspisala tender za nabavku automobila, verovatno bi pobedila "tojota" ili neki drugi proizvođač. O skandalu na višem nivou vlasti ne treba trošiti reči. Slično je i u drugim razvijenim zemljama.Ali nije slučaj u zemljama slabe i nerazvijene ekonomije. Paradoks? Ne. Nego upravo sistemska greška u vođenju ekonomske, to jest spoljnotrgovinske politike. U pomenutim slučajevima SAD ili Italije nije se radilo o sistemskoj grešci, nego pre o "incidentu" čiji negativni efekti bi bili anulirani čistim protekcionizmom. Zalud je bilo Kini da se buni protiv očiglednog protekcionizma SAD oko cena auto-guma iz Kine. Ili protekcionizma EU u slučaju panela za solarnu energiju, takođe iz Kine. Srbija nije ni SAD ni EU da jednostavnim carinskim protekcionizmom "reši stvar". A da li bi bilo prirodno i normalno da "fijat" bude službeni automobil administracije u Srbiji? Ili da kamion FAP-a bude dominantan u komunalnim državnim preduzećima? Ili da srpska građevinska preduzeća dobiju poslove na izgradnji puteva i mostova? Ona ih istina rade, ali kao slabo plaćeni podizvođači. Nekad se domaći proizvođač možezaštititi i primenom postojećih zakona, recimoprimenom mera protiv kompenzatornih ili dampinških cena. A dok država ne pronađe mehanizme odbrane domaće ekonomije u utakmici koja je, u poslednje vreme, najmanje tržišna, treba upozoriti i domaće potrošače: Uvek kada kupite neku robu proizvedenu u inostranstvu, možda ste korak bliže otkazu na poslu koji radite. I to bez obzira na to dali ste zaposleni u kompaniji koja se bavi energentima, a kupujete sok ili viršle koji nisu proizvedeni u Srbiji.