Pravda

Na današnji dan, 16. novembra 1914. godine, počela je Kolubarska ili Suvoborska bitka, najznačajniji okršaj između vojske Kraljevine Srbije i Austrougarske u Prvom svetskom ratu. Okončana je nakon mesec dana uspešnom protivofanzivom koju su izvele snage Prve armije pod komandom generala Živojina Mišića, protiv brojnije i bolje opremljene austrougarske vojske, u trenutku kada je čitav svet očekivao vesti o kapitulaciji Kraljevine Srbije. Pre Kolubarske bitke iskusni strateg i ratnik Radomir Putnik je sumnjao da srpska vojska može izaći na kraj sa nadirućim austrougarskim trupama. Na to su uticali i porazni izveštaji sa fronta. Komandanti divizija su javljali da čitave jedinice odstupaju u neredu i panici. Haos je zahvatio srpsku vojsku u tolikoj meri da ni streljanje vojnika zbog samovoljnog napuštanja jedinica nije imalo nikakvog efekta. Kod većine vojnika se videla premorenost i želja da se sve jednom završi, poručivali su "da dođu da se biju Kralj Petar i Nikola Pašić, ako im treba". Uz vojsku su odstupali seljani, babe sa unucima, tu su bili i ranjenici i teški bolesnici... Suočen sa ovako teškom situacijom vojvoda Putnik je predložio da se sa Austrougarskom zaključi primirje i to saopštio vrhovnom komandantu regentu Aleksandru I Karađorđeviću u Valjevu pred tadašnjim pomoćnikom načelnika štaba vrhovne komande Živojinom Mišićem. "Srbija nema više vojske, vojnički rat je završen", rekao je Putnik. Sa Mišićem je regent obišao front da bi se uverio u stanje stvari. Oni su mu rekli da kod njih postoji volja, ali da su im potrebni hrana i municija. Dva dana uoči Kolubarske bitke, u noći 14. novembra, komandant Prve armije general Petar Bojović je ranjen i zbog toga povučen sa dužnosti. Putnik je odlučio da za komandanta postavi Živojina Mišića. Ispostavilo se to kao prava odluka jer je bio pravi čovek za komandovanje Prvom armijom. Odlučan i energičan Mišić je preduzeo mere da se smanji bujica neredovnog odstupanja. Suočen sa probojem fronta i sopstvenom procenom da bi povlačenje po naredbi srpske vrhovne komande od 26. novembra dovelo do potpunog kraha Prve armije, Živojin Mišić samoinicijativno donosi odluku o povlačenju na položaje zapadno od Gornjeg Milanovca i izdaje naredbu da se sa izvršenjem otpočne rano izjutra 29. novembra. Mišić predočava svoju odluku srpskoj vrhovnoj komandi i ostaje pri njoj iako mu je predočeno da će zbog njegove odluke dodatno biti pogoršan, ionako težak, položaj ostalih srpskih trupa, a da će Beograd, kao prestonica, biti praktično predat bez borbe. "Neću u ovom času nikoga da slušam kada radim posao za koji snosim odgovornost. Naredio sam povlačenje i ostajem pri tome. Dajte komandu kome hoćete, ali dok ja ostajem, ima da bude kako ja mislim da je najbolje za ovu zemlju", zabeleženo je da je Živojin Mišić tada rekao. Na kraju srpska vrhovna komanda usvaja njegov predlog i izdaje direktivu ostalim snagama da izvrše povlačenje po planu od 26. novembra. Uprkos pretnjama vrhovne komande, Mišić je izveo svoj plan do kraja. Posle odmora od nekoliko dana i kada je stigla puščana i artiljerijska municija. Naredio je da pešadija dobro nišani, a da sve druge baterije otvore vatru kada primete neprijatelja. Kada komandanti osete pometnju kod neprijatelja treba krenuti u energičan napad. Naredio je opšti napad na neprijatelja 2. decembra: "S punom voljom i verom u Boga, napred junaci!" Hroničari su zabeležili da je počela faza rata u kojoj su austrougarsku kaznenu ekspediciju pretvorili u - kažnjenu. Neposredno pre toga srpski vojnici su napuštali bojno polje u neredu, a sada su jurišali na neprijatelja kao da svaki ima tri života. Kada su im se potom pridružile i armije pod komandom Stepe Stepanovića i Pavla Jurišića Šturma - katastrofa austrougarske bakanske vojske bila je potpuna. Srpska vrhovna komanda mogla je da objavi da nema više austrougarskih vojnika, samo zarobljenika! Pevali su tih dana srpski vojnici: "Doš`o Švaba sve do LJiga, a kod LJiga - zaglibi ga". Bitka na Kolubari spasila je Srbiju 1914. godine. Ujedno bila je to velika Mišićeva bitka. Vodio ju je u svom rodnom kraju, u svojoj postojbini, i bio unapređen u čin bojnog vojvode (maršala). Za mnoge je to bilo iznenađenje jer je regent Aleksandar tražio da bude suspendovan zato što je dve godine pre toga očitao lekciju lično njemu i Bojoviću. Bio je zbunjen i načelnik štaba vrhovne komande Radomir Putnik. Pozvao je regenta telefonom i pitao ga šta mu je to trebalo. "Trebalo mi je da odam najveće priznanje čoveku koji nije izgubio glavu u vreme kada je drugi već nisu imali", uzvratio je Aleksandar I Karađorđević. Kolubarska bitka ušla je u istoriju ratovanja kao jedinstven primer da se vojska, kojoj je predviđen potpun slom, za kratko vreme reorganizuje, pređe u kontraofanzivu i nanese neprijatelju odlučujući poraz. Taktika pregrupisavanja samo I armije i koncentrisanog udara na VI armiju (koja je bila razvučena na širokom frontu) koju je izveo Živojin Mišić danas se izučava na vojnim školama širom sveta. Kolubarska bitka je značajna i po tome što obe vojske u operacijama nisu imale strategijske rezerve, kojima bi mogle da ojačaju svoje linije tamo gde je to neophodno, već su to postizale prebacivanjem snaga sa jednog na drugi deo fronta.