Pravda

Pre toga smo takođe dobro prošli pred takođe neumoljivim ispitivačima iz Brisela i kvalifikovali se za konačno otvaranje pregovora o ulasku u EU. Dobili smo trojku. Petica je, po objašnjenju premijera, izostala samo zato što insistiramo na dobrim odnosima s Rusijom. Nema veze to što još nismo savladali lekciju o slobodi medija. Ako se tome doda i pobeda na glasanju o prijemu Kosova u Unesko, onda se može steći utisak da nam zaista "ide mnogo dobro". Sreću, doduše, kvare zakasneli izveštaji o gubicima državnih preduzeća iz 2014. koji pokazuju da su ona gotovo neizlečivi bolesnici, i neke druge sitnice koje sliku našeg napredovanja čine manje idiličnom od one zvanične. S obzirom na to da je konačna mera svake politike kako ljudi žive, neizbežna je dilema – kome da verujemo: sopstvenom iskustvu ili zvaničnim tumačima naše stvarnosti? Kako da realnost, to jest Srbiju, stavimo na poligraf? Čak i kad bi bilo načina za to, da li bi nas obradovalo da saznamo istinu? Odgovor na ovo pitanje će nas, da upotrebim rečnik tabloidnog novinarstva, iznenaditi. Svaki naš političar bi, naime, "prošao na poligrafu", toj spravi koja je samo ovde postala takoreći vrhovni arbitar koji razvrstava poštene od onih koji to nisu. Tehnologija koja je osporavana još od kako je pre oko 90 godina prvi put primenjena, ne bi, doduše, overila da govore istinu – nego samo da rade svoj posao. Da, dakle, lažu. Ne zato što to žele, nego što moraju. Politika je, po definiciji, posao osvajanja i očuvanja vlasti, što znači da je cilj svakog političara – pobediti na sledećim izborima. Političke partije svugde u svetu nominalno su organizovane oko svoje ideologije i programa za njeno ostvarenje, ali u stvarnosti su samo grupe čiji je cilj da osvoje i zadrže vlast. Kao takve, nisu nepristrasni tumači stvarnosti – politika je daleko od toga da bude umetnost saopštavanja istine. Političari lažu i zato što mi to od njih očekujemo: da nam kažu da nam je dobro i da će nam biti bolje. Kad to još oroče, a onda ne ispune, opet malo ko želi da čuje istinu, većina traži novu utehu. Stvarnost je složena, a znanje prosečnog birača da je shvati ograničeno. Zbog toga prihvatamo objašnjenja političkih tumača za koje smo glasali, bilo da su vlast ili opozicija. I pritom verujemo samo u ono što želimo da verujemo. "Svima obećavaj sve. Najbolji način da se birači pridobiju je da im se govori ono što žele da čuju. LJudi su nezadovoljniji kandidatima koji ništa ne obećavaju, nego onima koji, kad su izabrani, data obećanja ne ispunjavaju…" Ovo nije savet nekog modernog gurua političkog marketinga, pa ni njegovog izumitelja Makijavelija, navedeni citat star je više od dve hiljade godina: reč je o uputstvima koje je za Marka Tulija Cicerona, kandidata za rimskog konzula, pripremio njegov brat Kvintije. Ništa se, dakle, u odnosu političara i naroda nije promenilo za dva milenijuma. Svaki političar, naime, danas je pred dilemom koju lako rešava: da bude pošten ili da bude izabran. Naravno, niko od njih neće priznati da laže: bez obzira na to koliko je stvarnost loša, naći će načina da je brani i hvali. Da li ste – od bilo koga ko je na vlasti bilo gde – čuli ovakav odgovor na kritiku: "To je dobar argument, preispitaću svoj stav". Kad političari demantuju činjenice – utoliko gore po činjenice. Na raspolaganju im je, naime, široka lepeza eufemizama za laganje: to što su nekad rekli "istrgnuto je iz konteksta"”, "pogrešno interpretirano", preuveličano, spinovano... Rezultat je, dakle, da političari nikad ne lažu, iako to uvek čine. U tom pogledu, svi su oni verni sledbenici Lenjina, kome se pripisuje pravilo da mnogo puta ponovljena laž postaje istina. Svega ovoga, naravno, ne bi bilo da nije sadejstva medija, koji, kako to objašnjava jedan od najuticajnijih komunikologa današnjice španski profesor Manuel Kastels, "možda nisu u mogućnosti da ljudima kažu šta da misle", ali ipak "imaju glavnu ulogu uticanja na to o čemu će da misle". Vlast je, naime, medijima primarni izvor informacija o glavnim životnim pitanjima, pa je svakoj – podjednako Vučićevoj i Obaminoj – stalo do kontrole svake komunikacije, naravno, u meri u kojoj im to dozvoljava realna moć. A u izboru i plasmanu tako dobijenih vesti, mediji takođe nisu niti objektivni niti nepristrasni koliko to tvrde: i oni, što rečito potvrđuje tabloidni medijski rat kojem prisustvujemo, imaju svoje interese, političke i poslovne (koje nije moguće razdvajati). Teško je, dakle, danas prepoznati istinu, a mnogo je lako prevariti poligraf. Utešno je jedino da političko varanje uspeva neko vreme, ali nikada sve vreme, uprkos tome što većina birača nikako da shvati kako je demokratija i sistem u kojem "posle glasanja nema kajanja".