Pravda

Slika „Otmica Evrope“ Karleta Kaljarija sa kraja 17. veka se nalazi u kolekciji kneza Pavla Karađorđevića u dvorskom kompleksu na Dedinju (nažalost, daleko od očiju publike). Neke paralele sa današnjim odnosima SAD i Evrope se mogu povući. U Vašingtonu i dalje misle da su „u ulozi Zevsa“, u ostatku sveta ih uglavnom posmatraju kao „bika“, imaju želju da centar odlučivanja o EU prebace preko Atlantika-na svoju teritoriju, a ostalo je samo da im se Evropa popne na leđa i da zajedno preplivaju. Za evroatlantiste i neoliberalne evrounijate, ovo bi bio „civilizacijski izbor Evrope“. Za „tradicionalne evropejce“ i evroazijce ovo je „otmica Evrope“. Tačniji je drugi opis. Ključnu stvar u celom procesu treba da predstavlja sporazum o Transatlantskom partnerstvu, koji će dugoročno gurnuti EU u američki zagrljaj. Bezbednost EU i danas zavisi od NATO, a u slučaju Transatlantskog partnerstva, evropske zemlje bi postale ekonomski i tehnološki zavisne od SAD, do te mere, da bi u globalnoj utakmici predstavljale tek periferiju nove evroatlantske celine. Nije za džaba ulicama Berlina demonstriralo četvrt miliona Nemaca zahtevajući od Angele Merkel da obustavi sve dalje pregovore o Transatlantskom partnerstvu. Zašto je za geopolitiku Vašingtona „Otmica Evrope“ jedan od prioriteta? Iako bez sopstvenih vojnih snaga, i dalje zavisna od NATO, EU je počela sve više da igra samostalno na ekonomskom planu. Ne radi se tu samo o Nemačkoj, mada u SAD najviše brinu baš zbog Nemaca. Nakon posete kineskog predsednika Londonu, vidljivo je da se i Velika Britanija sasvim drugačije pozicionira. Na kraju krajeva, zvanični London je to najavio još pre nekoliko meseci kada je Velika Britanija pristupila Azijskoj infrastrukturno-investicionoj banci (AIIB), iako su SAD vršile veliki pritisak na sve evropske zemlje da to ne čine. Posebno poglavlje predstavlja pitanje energetske bezbednosti. Evropa je već premrežena gasovodima koje je povezuju sa Rusijom, a izgradnjom „Severnog toka“ i eventualnom reaktuelizacijom „Južnog toka“ (ili početkom izgradnje „Turskog toka“ kao brata blizanca), evropske zemlje ulaze u strateško partnerstvo sa Moskvom. A iz strateškog partnerstva se rađaju i usaglašeni strateški ciljevi. Kada bi se stvari odvijale u ovom pravcu, NATO verovatno ne bi postojao u današnjem formatu za dve decenije. Preko sve veće ekonomske samostalnosti i rešavanja energetskih pitanja u strateškom partnerstvu sa Rusijom, Evropa bi došla i do davno najavljenih Evrokorpusa i/ili EUFOR-a koji bi u potpunosti zamenili NATO (ne bi bili samo korišćeni za mirovne misije u Čadu, Centralnoafričkoj republici i BiH). Za SAD se ocrtala linija po kojoj moraju da se kreću u svom političkom nastupu. Najpre, u prvom koraku, sprečiti izgradnju novih energetskih koridora koji bi povezali EU sa Rusijom. Zatim, dugoročno onemogućiti strateško povezivanje evropskih zemalja sa Rusijom. Na kraju, činiti sve kako bi što brže došlo do potpisivanja Transatlantskog partnerstva. Zbog ove prve stvari ne samo da su sprečili izgradnju „Južnog toka“, već su pritiskom na evrobirokratiju (to je ono društvo evroatlantista i neoliberalnih evrounijata) izdejstvovali i usvajanje tzv. Trećeg energetskog paketa, kako bi u budućnosti mogli da deluju na svaku aktivnost Rusije u tom pravcu. Zbog druge su indukovali ukrajinsku krizu i „naterali“ EU da uđe u besmisleni političko-ekonomski rat sa Rusijom. Sa ovim trećim bi konačno osigurali svoju poziciju novim sporazumom, kojim bi dobili niz mehanizama da utiču na evropske zemlje. A tada Velika Britanija ne bi mogla da ulazi u AIIB, niti da kraljica u Londonu prima Si Đinpinga, a da ga nijednom ne pita za zdravlje dalaj-lame. Ipak, do zastoja u realizaciji ovog plana je došlo sticajem okolnosti. U svetskoj politici se uspostavlja nova ravnoteža snaga. To se ne može sakriti. U dobroj meri je na zastoj uticala velika ekonomska kriza iz 2008. Zato su aktivirani migranti. Prema poslednjem izveštaju UN, vidi se da je ovo bio problem u najavi za Evropu. Danas, Evropa ima 738 miliona stanovnika, a Afrika 1,186 milijardu. Procena je da će 2050. Evropa imati 707 miliona, a Afrika 2,478 milijarde. Danas, među 10 zemalja sa najvećim brojem stanovnika je samo jedna afrička (Nigerija sa 182 miliona). Procena je da će ih 2050. biti tri (uz Nigeriju, još i DR Kongo i Etiopija), a 2100. čak pet (plus Tanzanija i Niger). Među zemljama u kojima se rađa najmanje dece (srednji broj dece po jednoj ženi) je među prvih 10 čak pet evropskih, a od 2045. će ih već biti šest. Sa druge strane, među prvih deset država u kojima se rađa najviše dece je samo jedna neafrička-Istočni Timor na devetom mestu. Masovne migracije su dugoročna pretnja Evropi. Ali, da bi ovaj proces počeo, bilo je neophodno destabilizovati države Bliskog istoka i Magreba. Otuda i sve što se dešavalo u Siriji, Egiptu, Tunisu, Čadu… Da se sa ovim procesom nastavlja, dokaz je i neverovatna kampanja u zapadnim medijima koja je usledila posle obaranja ruskog putničkog aviona u Egiptu. Taman kada se probudila nada da se Sirija može stabilizovati zahvaljujući ruskoj vojnoj podršci Bašaru Asadu, počeo je proces (ponovne) destabilizacije Egipta. Ubeđivanje svetske javnosti da je Egipat nebezbedan, te da jedinice Islamske države mogu da obaraju putničke avione, ostaviće ovu zemlju bez preko potrebnih deviznih priliva od turizma. Egipatska vlada ionako muku muči sa punjenjem budžeta, a sada će to postati nemoguća misija. Sirija ide ka stabilizaciji, ali u Egiptu vidimo sasvim suprotne tendencije. A te suprotne tendencije najavljuju da se i pored stabilizacije Sirije, mogu očekivati novi talasi migranata ka Evropi. Najpre iz Egipta, a zatim i iz Sudana, Etiopije i Somalije, kada egipatska vojska više ne bude više sposobna da brani svoju južnu granicu. Aktiviranjem migrantske krize SAD su jasno poručile Evropi da može birati između periferizacije i destabilizacije. Sa sadašnjom anemičnom spoljnom i bezbednosnom politikom, EU može zadesiti i jedno i drugo. Na kraju, prihvatanjem Transatlantskog partnerstva, Evropa će biti periferizovana; a bujanjem ksenofobije i bez jasnog spoljnopolitičkog odgovora na migrantsku krizu, do unutrašnje destabilizacije će svakako doći (Aleksandar Rar zaključuje da već sada Nemačka više nije ista zemlja). Pri svemu tome, evropske zemlje će pitanje energetske bezbednosti morati da rešavaju uvozeći tečni gas iz SAD, po ceni koja je tri puta viša od ruskog zemnog gasa, što će njihovu ekonomiju učiniti potpuno nekonkurentnom. Migrantima se EU ucenjuje da dalje kvari svoje odnose sa Rusijom kako bi došlo do obustavljanja svih bilateralnih energetskih aranžmana i sa krajnjim ciljem da se formira Transatlantsko partnerstvo-nova evroatlantska integracija. Prisustvujemo pokušaju „Otmice Evrope“ i pečaćenju njene sudbine. Sve ostalo što se navodi u nizu analiza je verovatno tačno, ali i manje bitno. Reakcija se ipak određuje prema glavnom cilju, a ne perifernim posledicama. Sada, za evropske države se ocrtava linija po kojoj bi trebalo da se kreću. Podrška Rusiji u rešavanju sirijske krize više nije dovoljna. Nastavak priče o „migrantskim kvotama“, žicama i oživljavanju „dablinskog sistema“ je tek besmislen. Neophodno je pomoći vlast Abdela Fataha el-Sisija u Kairu, otpisati „kijevske pajace“ i usmeriti ukrajinski konflikt ka održivom rešenju u dogovoru sa Rusijom, i na kraju ponovo staviti na sto pitanje izgradnje novih energetskih koridora. Paralelno sa tim, ne sme se dozvoliti nova destabilizacija Balkana (kao dela Velikog bliskog istoka), koja je već u najavi (o tome je nešto progovorila i Angela Merkel). Zbog toga se i teret migrantske krize jednostavno ne sme prebacivati na balkanske zemlje, ali se ne smeju ni ubrzavati procesi koji mogu izazvati nove potrese (promena Dejtona, nova tumačenja Ohridskog sporazuma, pokušaji legitimizacije statusa tzv. republike Kosova u međunarodnoj politici i td.) u kojima će migrantsko pitanje dobiti sasvim novu dimenziju. Prema svemu do sada viđenom, migranti su samo sredstvo u geopolitičkoj borbi u kojoj se na dugi rok rešava sudbina Evrope. Ulog je veliki za sve strane koje u ovome učestvuju.

Pročitajte još:Iza „evropskog 11. septembra” stoje obaveštajne službe SAD, kao što su stajale iza američkogRukavice su skinuteRat u Siriji i preraspodela moći-Ivanov najjači u ruskom Politbrou

Izvor: fsksrb.ru