Pravda

Prvi put sam u Moskvi. Lično, kao neko ko je odrastao na ruskoj kniževnosti, više mi je bio blizak Piter (Sank Peterburg) nego sadašnja ruska prestonica,  tako da nisam mnogo očekivao od Moskve. I tu sam se prevario jer najveći ruski, pravoslavni i slovenski grad na svetu me je brzo oduševio: ponašanjem svojih stanovnika, sjajnom organizacijom grada i kulturnom, istorijom. Ne možete, a da ne zastanete pored skoro svake zgrade u starom delu Moskve, a ako imate predusretljive domaćine, kao što smo ih mi imali, čućete sjajne priče o nekadašnjim stanovnicima prelepih zdanja.

Prva slika - metro

Moskovski metro je spoj efikasnosti i ljudske solidarnosti. Vozio sam se često u njemu i nisam doživeo situaciju u kojoj su se ljudi svađali ili gurali. Razgovor u metrou je redak, a ako ga ima, toliko je tih da ne iritara druge i toliko uljudan da nema psovki i vređanja. Nijednog pijanca nisam sreo, niti nekog ko je bio agresivan prema drugoj osobi. Ženama koje nose kese ili torbe, kao starijim osobama, roditeljima sa decom ili invalidima se odmah ustaje, a mlađe osobe, kada ispred njih neko ustane čekaju pola minuta - minut da bi sele, dajući šansu da neko stariji od njih zauzme mesto. Naši ruski prijatelji su nam govorili da u prigradskoj moskovskoj železnici ipak nije baš tako sve idealno. Metro karta je 50 rubalja (oko 80 din) u jednom pravcu, s tim da možete koliko puta hoćete da presedate u druge vozove da biste stigli do željenog cilja. Vozovi su toliko česti i precizni da je za nekoga ko je navikao na prevoz u Beogradu u početku će biti teško da se privikne na činjenicu da zaista ne treba trčati za vozom kada se žuri da se negde ne zakasni. Urednik spoljnopolitičke rubrike portala Srbin info, Anton Antanasijević (po poreklu Rus, ali srpski državljanin i Beograđanin)  i ja smo zajedno sa ruskim prijateljem Sergejem Kučubejem i Irinom i Slobodanom Stojičevićem (sa radio Snaga Naroda) žurili na zakazan satanak. Izašli smo iz jednog voza i hitali ka drugom.

Silazili smo niz stepenice, a voz je već bio na stanici. Odmah mi je proradio beogradski instinkt i hteo sam da potrčim. Inače, niko od  putnika u stanici, iako su svi brzo hodali ka željenim vozovima, nije trčao da u njih uđe uprkos tome što su sa obe strane stanice stajala vrata metro vagona. Anton, primetivši o čemu se radi samo mi je mirno dobacio: „Vozovi sada dolaze na svakih 90 sekundi, minut se zadržavaju u stanici i svi idu u istom pravcu. Uđi ćemo ubrzo u drugi.” U tom trnutku sam shvatio po čemu se razlikuju Srbi i Rusi: mi smo u postupcima brzi, oni su pre svega efikasni. Ne bi bilo loše da to znaju srpski poslovni ljudi kada dolaze u Rusiju - brzina u postupcima, bez željene efikasnosti, nije nešto što pretereno cene Rusi.

Druga slika - cene

Pre dolaska u Moskvu bio sam ubeđen da je to preskup grad. Ipak, otišao sam iz ruske prestonice sa spoznajom da su moskovske cene, kada su u pitanju restorani i kafići, neznatno veće nego u Beogradu.

Naravno, u Moskvi ima preskupih mesta, gde je tanjir italijanske salate  60 dolara i butici sa odelima i cipelama od po nekoliko hiljada dolara. Ali, takvih ekskluzivnih mesta ima i u Beogradu. I ovde su uglavnom u centru gradu, a u njih retko ulaze obični Moskovljani. Inače, sa svojim ruskim prijateljima smo bili u italijanskom restoranu brze hrane, na deset minuta peške od Crvenog trga, gde ima i ruskih jela i gde služe češka i američka piva. Tu se nalazi i ogromna slika bivšeg prvog čoveka Sovetskog Saveza, Leonida Brežnjava, koji je u lovu sa nekadašnjim jugoslovenskim predsednikom Josipom Brozom Titom. U ovaj restoran dolaze ljude kada hoće da imaju kratak predah, do pola sata ili opušteni susret. Flaša "Koka kola" staje samo 80 rubalja (135 din), češko ili američko pivo 0,5l 110-150 rubalja (190-250 din), espreso kafa 100 rubalja (170 din), tri palačinke sa mesom 300 rubalja (540 din), usoljena riba 160 - 300 rubalja ( 260 - 540 din) ...

Takođe, u centru grada, u japanskom ekskluzivnom suši restoranu, račun za dva riblja obraka, dva piva, japanski čaj i dve porcije crvenog kavijara (koji je skuplji) sa napojnicim izašao je 2000 rubalja (5400 din), što ipak nije višestruko skuplje nego u Beogradu. Naravno, ovakav suši i kavijar u Beogradu ne možete nigde da nađete. Inače, u Moskvi uvek treba da se jede riba - izbor je ogroman, a cene nisu suviše paprene, pristupačne svugde. Ipak je Rusija država koja izlazi na trinaest mora.

U prodavnicama su cene u ispisanim brojkama, opet manje-više slične kao i u Beogradu. Jedna rublja je oko 1,7 din. Sladoledi, peciva, slatki proizvodi i riba su donekle jeftinije, ostala roba je od 20 do 50 posto skuplja. Za razliku od Srbije plate su 2, do 3 puta veće, pa tako na primer profesor u školi ima oko 650 do 700 dolara, a trgovci po prodavnicama imaju od 550 do 1000 dolara.

Treća slika - ljudi

Koliko se razlikuju Moskovljani od Beograđana? Nekoliko dana u ruskoj prestonici je dovoljno da shvatite da smo po mnogo čemu slični i da će se svako ko se iz Srbije uputi u slovenski megapolis ubrzo osećati kao kod kuće. Ruse koje sam sretao svi znaju za Srbiju, carinik na aerodromu čim je čuo da sam iz Beograda odustao je da mi pogleda dodatno torbu, dok je portir "Komsomolskaje pravde" (najčitanijih ruskih novina) na moj odgovor da sam Srbin iz topa rekao - Crvena zvezda šampion Evrope! Takođe, u blizini hotela u kojem sam boravio video sam i dva grafita - CSKA&Partizan. Doduše, drugih grafita u opšte nije bilo. Inače, Rusi su na prvi kontakt uzdržani; hoće da pomognu ali nisu radi da pokažu, osim malog osmeha, nikakvu reakciju. No, ako osete iskrenu emociju ili stav brzo se otvaraju i žele da budu solidarni.

Razlog naše posete je bio Međunarodni skup predstavnika javnog mnjenja "Moskva – Minsk – Beograd – Astana".Tokom rada na konferenciji bili smo podeljeni u grupe koje su pisale projekte na temu kako se uspešno suprostaviti zapadnom spinovanju i trolavanju na internetu. Umesto našeg (srpskog) zapadnog nadmetanja i želje da se iskaže indivudalnost, ruski partneri više su bili okrenuti timskom radu -  uopšte nisu bili sujetni da svoj stav dopune primedbom srpske strane, da počnu da pričaju na engleskom umesto na ruskom,  - kako bi ih tako bolje razumeli - ili da svoj predlog umesto ličnog potpisa ugrade u projekat kao zajednički stav. Sve u svemu imam utisak da se oni mnogo manje ili uopšte ne boje tuđeg uspeha i da su spremniji da svoj lični interes podrede uspehu kolektiva. Možda su i zato oni stvorili civilizaciju, a mi jedva opstajemo i kao narod i kao država.

Inorusi Velikorusi

Moskovljani su ponosni što se Rusija sastoji od više od 140 nacija.  Čak i muslimanske  porodice, u kojima su žene obučene u tradicionalnu odeću sa maramom na glavi, ushićene sa decom posmatraju i slikaju smenu ruskih gardista pored večnog plamena u Kremlju (posvećen svim poginulim vojnicima u Drugom svetskom ratu). Takođe,  primetio sam da muslimanski Kavkazi smerno ulaze u pravoslavoslavnu crkvu u Kremlju (to navodno čine da bi zapalili sveće, jer veruju da molitva u pojedinim pravoslavnim hramovima pomažu svima bez obzira na veroispovest), ali i da se Tatari, kao iskreni ruske patriote, zalažu za rusku modernu, jaku i efikasnu državu. Tokom boravka u Moskvi nisam primetio bilo kakvu rasnu tenziju iako su mi sami Moskovljani rekli da, uprkos tome što su ogromna većina Kavkaza veoma pošteni i vredni ljudi, sa jakim osećajem pripadnosti ruskoj naciji, da nažalost jedino među njim ima slojeva sa margina koji su skloni ekstremizmu i spremni su da se pridruže svakome ko bi da iznutra ruši rusku državu.

[caption id="attachment_525975" align="aligncenter" width="650"] Spomenik Gogolju u Moskvi kojeg su podigli obični Moskovljani u dvorištu zgrade gde je umro (Foto: Srbin.info)[/caption]

Ruska kultura

Moskovljani su veoma ponosni na istoriju svog grada, a pogotovo na svoju kulturu. Ako hoćete da se približite Rusu, onda je najbolje da poznajete rusku umetnost i i živote ruskih velikana. Kada su saznali da sam po obrazovanju istoričar sa ushićenjem su me upoznali sa starom Moskvom - pokazivali mi zgrade u kojima se tačno odvijala radnja iz Bulgakovog romana Majstor i Margarita, gde se Puškin venčao, a LJermentov živeo, kao i gde su ruski pesnici tugovali, lupmovali, ispisivali najlepše stihove, umirali... Moskovljanima, s kojima sam se družio, najdraži pisac je Gogolj. Iako je po popreklu i rođenju iz Malorusije (Ukrajina), smatraju ga istinskim Rusom. Pokazali su mi zgradu gde je spalio drugi tom Mrtvih duša, ali i gde je proveo poslednje dane svog života. Tu, preko puta zgrade Društva ruskih pisaca, stoji spomenik Gogolju koji mu je podigao svojim ličnim sredstvima sam narod Moskve. U pitanju je rad Nikolaja Andrejeva, a pored kojeg su moji ruski prijatelji bili toliko ushićeni da je nekima krenula i suza, dok si mi drugi sa neiskrivenim oduševljenjm pričali o tajnama u vezi nestanka tela slavnog umetnika. U Moskvi su velikani ruske kulture uzdignuti na nivo heroja; takvo poštovanje prema umetniku nažalost mi Srbi nemamo.

[caption id="attachment_525976" align="aligncenter" width="650"] Ukrajinska knjižara u Moskvi (Foto: Srbin.info)[/caption] Da je savremena ruska kultura i uzvišenost osećaj prema kulturi u u ovom banalnom svetu još u Moskvi jak, govori činjenica da je svaki treći, četvrti bilbord najava za neku pozorišnu predstavu ili bilo koji umetnički događaj. I sada, u novembru, na klupama po parku, kao i u metrou možete sresti ljude svih dobi kako čitaju. Karte za baletske ili operske predstave se rezervišu par meseci unapred. Interesantno je da u najpoznatijoj moskovskoj ulici Arbat, koja datira iz 15 veka, možete da naletite na ukrajinsku knjižaru u kojoj se slobodno prodaju dela ukrajinskih pisaca koji u Rusiji vide samo vraga. Šta u vezi toga drugo reći negoli zaključiti - i to je Rusija!

Izvor: Srbin.info/Dejan Petar Zlatanović i Aleksej Dimitrijević