Pravda

Poslednji teroristički napadi u Parizu izazvali su pravi šok. Ne možemo da ne žalimo brojne nevine žrtve, kao što ne možemo ne biti izrazito kritični prema francuskoj državi uprkos delikatnom trenutku u kome se nalazi. NJena direktna odgovornost za crni petak je nemerljiva, zbog činjenja i nečinjenja. Fijasko koji je doživela je politički i bezbednosni, ali i moralni. Zapanjujuće je da je ovako nešto moglo da promakne francuskim obaveštajnim službama. Nema sumnje da je serija terorističkih napada bila dobro organizovana i sa jasnim ciljem. Ona je izvedena u petak uveče, u ogromnom Parizu i na biranim lokacijama na kojima se našao veliki broj mladih ljudi, koji u to vreme izlaze. U to vreme igrala se utakmica između Francuske i Nemačke, koju su uživo gledali Oland i Štajnmajer, a u blizini stadiona odjekivale su eksplozije. Pariska tragedija mogla je biti i znanto veća. Broj žrtava je veliki, a posledice će verovatno biti dramatične i posle ovog petka više ništa neće biti isto. Cilj napada je bio najpre da se izazove strah, jer od napada strada određen broj ljudi, ali strah koji nastupa nakon njega pogađa sve. Osim sejanja straha, cilj je bio da se na neki način i Francuska i Evropa bace na kolena, da se demonstrira moć terorista, ali i ogoli krhkost i ranjivost zapadnih zemalja. Napad ima i elemente osvete, jer je Francuska bila u poslednje vreme aktivna kao deo koalicije protiv ISIS, i učestvovala je u bombardovanju.

Crni petak prekretnica

U današnje vreme, veoma je teško sprečiti pojedinačni teroristički napad, čak je tehnički moguće da se izvede i na više lokacija i da to promakne državnim organima. Ali, da bi ovako nešto uspelo, mora da bude dobro organizovano. Sam čin izvršenja terorističkog akta je samo završni čin kome prethode mnoge radnje. Najpre neko mora da se vrbuje i da se ubedi da, ako treba, pogine u samoubilačkom napadu. Za terorističke napade, potrebne su i organizacija, logistika, obuka, finansije koje će to da isprate. U borbi protiv terorizma veoma je bitna prevencija, kao i praćenje i nadzor nad sumnjivim ljudima i grupacijama. Kada se propusti da se adekvatno deluje u početnim fazama, postaje sve teže sprečiti teroristički akt i opasnost od uspešno izvedenog napada raste. Bolje je i hiljadu puta više sredstava uložiti u početne faze borbe protiv terorizma i preventivno delovanje, nego na sredstva i ljude koji će se tehnički truditi da spreče izvođenje samog akta. Suština je u preventivnom delovanju. Ono može da se odvija na različite načine – edukacijom, propagandom, odvraćanjem i raznim mekim varijantama, sve one mera koje će voditi deradikalizaciji mladih ljudi islamske veroispovesti. Država poput Francuske je dužna i da konstantno prati sumnjiva lica i grupe, da ima ubačene ljude u te strukture i da, ako treba, preventivno deluje i hapšenjima, presecanjem terorističkih lanaca u začecima i svim ostalim neophodnim radnjama. Čini se da Francuska nije do ovog petka shvatila svu ozbiljnost situacije, s obzirom na učestalost terorističkih napada na njenom tlu, povećane migracije i tradicionalno veliku muslimansku populaciju u njoj. Napadi na redakciju Šarli Ebdo nisu se desili tako davno, kao ni teroristički napad koji se odvijao istog dana kada i napadi u Tunisu i Kuvajtu. Osim što crni petak podseća na 11. septembar 2001. kao prekretnicu, sličnost sa SAD je u tome što je i tadašnji nemar SAD doveo do terorističkih napada, s obzirom da napadi u NJujorku 1993. i u Keniji i Tanzaniji 1998. nisu bili dovoljno upozorenje. Osim odgovornosti u smislu nečinjenja i obaveštajnih propusta, još je veća politička odgovornost Francuske i svih njenih saveznika. Intervencija u Libiji, gde je veliku ulogu imao Nikola Sarkozi, arapsko proleće, instistiranje na rušenju Asada, koji se skoro pet godina bori protiv ovakvih terorističkih grupa, nešto je što se mora ozbiljno analizirati posle početnog šoka, žalosti i empatije prema stradalima u Parizu. I Francuska i ceo zapadni blok moraju konačno da uvide da politika korišćenja teororista za sopstvene ciljeve i podela na tzv. dobre i loše teroriste nikad nikom dobro nije donela na duže staze. Kad tad se kao bumerang vrati nosiocima takve politike. Ako i zanemarimo istorijsku kolonijalističku ulogu Francuske, ratove u Indokini, Alžiru, pa i još ranije za Bliski Istok koban Sajks-Pikoov plan – dovoljno je da sagledamo politiku Francuske u poslednjih dvadesetak godina prema bivšoj Jugoslaviji i Bliskom Istoku, i da shvatimo da joj se sada obija u glavu ta selektivnost, dvostruki standardi i učešće u rušenjima nepodobnih režima bez razmišljanja koje su im alternative i čemu to kasnije vodi.

Francuska je često rigidnija od SAD

Kad su se Srbi borili protiv terorizma u BiH i na Kosmetu, Francuska ih je bombardovala iako nije presudno odlučivala o tome i nije bila suverena, već je više pratila SAD. U Siriji sve dosad kao mantru su ponavljali stav da Asad mora po svaku cenu da siđe sa vlasti iako je njemu jedina alternativa trenutno sačinjena od terorističkih grupacija. Kritični su bili i prema ruskoj antiterorističkoj akciji u Siriji. Čak je u nekim trenucima po pitanju Sirije i Asada izgledalo da Francuska ima daleko rigidniji stav od SAD, pa je svog strateškog partnera po tom pitanju potražila u Turskoj. Videćemo da li će posle ovih događaja Francuska krenuti u beskompromisnu borbu protiv terorizma uvek i svugde i da li će temeljno preispitati svoju politiku, kao i odnos prema svojim saveznicima i partnerima. Osim zakazivanja francuskih obaveštajnih službi, sigurno je da su zakazale i službe njoj partnerskih zemalja i da se pokazalo da npr. članstvo u NATO nije nikakav bezbednosni garant. Posledice će biti brojne, verovatno je ovo bila kap koja je prelila čašu i prekretnica u borbi Francuske protiv terorizma. Nije isključeno i da na snagu stupi nekakav vid francuskog „patriotakog akta“, politika prema migrantima će se promeniti i moguće da će doći do zatvaranja granica, ali i ogromnog porasta antimuslimanskog raspoloženja u Francuskoj, pa i verovatno nekih demonstracija i nemira. To otvara mogućnost da i neki potpuno nedužni ljudi stradaju što od revoltiranih građana, što usled odmazde i žestokog odgovora francuske države, a da im se opet u toj paranoji i jurnjavi na sve i svakoga ispod radara provuku oni koji su najopasniji. Ovo će otvoriti i identitetska pitanja u smislu šta je Francsuka danas i šta je Evropa, i da li treba graditi liberalni multikulturalizam ili više pažnje posvetiti čuvanju nacionalnih i hrišćanskih vrednosti. Borba protiv globalnog terorizma, da bi uspela, mora da bude zajednička borba najmoćnijih država. Pitanje je koliko je izvodljivo naći najmanji zajednički sadržalac među toliko geopolitički suprotstavljenih interesa. Pozitivan primer iz ne tako davne prošlosti jeste pragmatični antiteroristički savez Buša i Putina nakon 11. septembra. Jakim udruženim udarima najvećih sila, ISIS bi u Siriji i Iraku mogao biti uništen, ali ta borba bi morala biti iskrena i nemilosrdna. Takođe bi se moralo onemogućiti finansiranje te tvorevine i ilegalan šverc nafte preko Turske, što je bio izvor prihoda za njih. Činjenica je da, i kada se sa tih teritorija ISIS zbriše, opasnost od terorizma neće opasti, čak usled islamističkog revolta može biti neko vreme i znatno veća nego što je sad. U Evropi živi desetine miliona muslimana koji su rođeni na njenom tlu i državljani su Francuske, Nemačke, Britanije itd. Sve više migranata pristiže. Ako ljudi koji su imali uspešne živote i karijere u potrazi za verom i smislom odu na bliskoistočno ratište svesno da poginu, zamislimo na šta su sve spremni oni siromašn i marginalizovani kada im autoriteti isperu mozak. To su uostalom ljudi koji su spremni na daleko veće žrtve nego većina Evropljana – jako je teško boriti se protiv onog ko ne žali svoj život. ISIS je kao organizacija daleko prevazišao Al Kaidu, što zbog stvaranja državolike tvorevine i kontrole ogromnih teriotorija, što zbog korišćenja veoma modernih sredstava u regrutovanju novih snaga, putem interneta, društvenih mreža – šire i svoju propagandu i meku moć veoma uspešno prema mladim muslimanima.

Iskušenja pred Evropom

To sve samo dokazuje, da borba protiv terorizma mora biti višeslojna i da je veoma bitna prevencija. To ne znači da nije bitna i sila, jer borba može biti uspešna samo ako se protiv onih koji ne prezaju ni od čega sila nemilosrdno upotrebi. ISIS ima i mnoge franšize i teritorije na kojima su im terorističke grupe proglasile lojalnost – u Nigeriji, Somaliji, Libiji, čak i u Avganistanu, gde pokušavaju da istisnu talibane, prisutni su i u Jemenu. To od njih čini atipičnog transnacionalnog aktera, sa mnogo ćelija, mada s rezervom treba gledati na povezanost svih tih franšiza obzirom da neka grupa može da se zakune na vernost ISIS, a da pritom nikakvih većih kontakta i dodira vođstvo te grupacije nema sa centralnom komandom ISIS. Ta fleksibilnost u strukturi i hijerarhiji ih čini još nepredvidivijim i otežava identifikaciju i razumevanje delovanja terorističkih grupa. Da bi borba bila uspešna, Evropljani moraju znati da mogućnost napada uvek postoji i da će žrtava još biti, ali da shvate da je borba protiv terorizma permanentna i da nauče da žive sa tim. Srbija kao zemlja koja je imala i ima problema sa terorizmom uvek treba biti na oprezu, s tim što je olakšavajuća okolnost što trenutno ovakvim terorističkim grupama nismo u fokusu, jer udar na Srbiju nije u skaldu s njihovim prioritetnim ciljevima i ne bi izazvao toliki publicitet kao napadi na Pariz, London, Berlin, Moskvu, NJujork itd. Kao što ni napadi u Keniji, Tunisu, Libanu, Jemenu, Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu, pa ni pad ruskog aviona nisu izazvali ni blizu publicitet i saosećanje kao napadi u Parizu, na Šarli Ebdo i ovaj 13. novembra. Ali sama činjenica da dobar deo terorista i potencijalnih terorista prolazi kroz našu zemlju na putu ka Zapadu, zatim skorašnji napadi u Zvorniku i Kumanovu kao i brojno muslimansko stanovništvo na Balkanu, među kojima ima i dosta sledbenika radikalnih islamističkih grupa, pozivaju na stalni oprez. Uspeh borbe protiv terorizma, zavisi najpre od iskrenosti i političke volje. Ne može se boriti tako što će se boriti samo sa posledicama, a ne i uzrocima. Uzroci su katastrofalna politika i koketiranje sa terorizmom od Avganistana 80-tih, do BiH i Kosmeta, preko arapskog proleća. Bez promene bliskoistočne politike, koja je conditio sine qua non, ona će ostati samo osvetničko, prolazno i populističko mrtvo slovo na papiru. Borba protiv terorizma će zahtevati i temljno preispitivalje liberalno-demokratskih i multikulturalnih vrednosti i dilema. Jer se postavlja pitanje šta i koje vrednosti i kakvu državu branite. Obzirom da opasnost od izvođenja nekog terorističkog napada neće nikada nestati, i borba protiv terorizma će biti večna.

Pročitajte još:Iza „evropskog 11. septembra” stoje obaveštajne službe SAD, kao što su stajale iza američkogRukavice su skinute(UZNEMIRUJUĆI VIDEO) EVO KOLIKI JE MONSTRUM: Organizator masakra vuče leševe do grobnice

Izvor: urosnikolic.blogspot.rs