Pravda

Već pet godina Francuzi slušaju priče o dalekim ratovima, ne razumevajući o čemu se radi. Štampa ih je informisala o angažovanju njihove vojske u Libiji, ali im nikada ništa nije rekla o prisustvu francuskih vojnika na Bliskom Istoku. Moji članci na tu temu se dosta čitaju, ali su shvaćeni kao orijentalni hirovi. Bez obzira na moju ličnu priču, u modi je kvalifikovati me kao „ekstremistu“ ili „pobornika teorija zavere“, kao i da moje članke prenose sajtovi raznih uverenja, uključujući i autentične ekstremiste i pobornike teorija zavere. Ipak, niko nema primedbe na ono što pišem. Ali takođe niko ne sluša moja upozorenja što se tiče savezništava koje je sklopila Francuska. Odjednom ignorisana istina izlazi na površinu. Francuska su napali u petak uveče, 13. novembra 2015. godine više komandosa koji su poubijali bar 130 ljudi na pet različitih mesta u Parizu. Vanredno stanje je proglašeno za period od 12 dana na celokupnoj teritoriji, a Parlament bi mogao i da ga produži.

Bez direktne veze sa slučajem Šarli Ebdo

Francuska štampa tumači ovaj ratni čin povezujući ga sa atentatom koji se desio Šarliju Ebdou, iako su operativni načini totalno drugačiji. U januaru je cilj bilo ubistvo određenih osoba, a ovde se radilo o koordinisanim napadima za vreme kojih je nasumice ubijen veliki broj ljudi. Danas se zna da je šef redakcije Šarlija Ebdoa dobio „donaciju“ od 200 000 evra sa Bliskog Istoka kako bi nastavio svoju antimuslimansku kampanju; da su ubice bile povezane sa francuskom tajnom službom; da je poreklo njihovog naoružanja strogo poverljivo. Već sam dokazao da taj atentat nije bila operacija islamista, da ga je država odmah iskoristila u svoju korist, što je naišlo na odziv kod stanovništva koje je neprijateljski raspoloženo prema Republici – ideja koju je briljantno objasnio nekoliko meseci kasnije, demograf Emanuel Tod. Ako se vratimo na rat koji se upravo desio u Parizu, on u zapadnoj Evropi iznenađuje. Možemo ga porediti sa atentatima u Madridu 2004. godine. U Španiji nije bilo ni ubice, ni kamikaze, već deset bombi, postavljenih na četiri različita mesta. Tip scene koja se desila u Francuskoj je svakodnevnica za mnoga stanovništva na „širem Bliskom Istoku“ još od 2001. godine. Takođe postoje događaji van te zone koji su slični, kao napadi koji su trajali tri dana na šest različitih mesta u Bombaju 2008. godine. Čak i ako su napadači bili muslimani, a neki od njih su uzvikivali „Alah akbar!“ ubijajući prolaznike, ne postoji veza između tih napada, islama ili nekog mogućeg „civilizacijskog rata“. Ovi komandosi su imali instrukcije da ubijaju nasumice, ne interesujući se prethodno za veru svojih žrtava. Isto tako je apsurdno bukvalno shvatiti motiv koji je izneo ID protiv Francuske – čak i ako nema sumnje u njihovo učešće u napadima. Jer, kada bi ova teroristička organizacija htela nekome da se „osveti“, onda je to Moskva.

Francuska je teroristička država bar od 2011.

Analiza ovih elemenata je pomućena jer se iza nedržavnih grupa uvek kriju države koje ih sponzorišu. Sedamdesetih godina prošlog veka je Veneculanac Ilič Ramires Sančes, zvani „Karlos“ ili „Šakal“, po svom uverenju počeo da pomaže palestinsku stvar i revoluciju sa diskretnom pomoći SSSR-a. Osamdesetih godina prošlog veka su plaćenici pošli Karlosovim primerom, radeći za onog ko najviše plaća, kao Sabri al Bana, zvani „Abu Nidal“, koji je izvršio atentate kako za Libiju tako i za Siriju i Izrael. Danas su okviri terorizma i tajnih akcija u koje su umešane mnoge države, totalno nejasni. U principu, države uvek poriču svoje učestvovanje u terorističkim grupama. Međutim, francuski ministar spoljnih poslova, Loran Fabijus je u decembru 2012. godine izjavio na konferenciji „Prijatelja Sirije“ u Marakešu da Al-Nosa, sirijski odeljak Al Kaide, „radi dobar posao“. S obzirom na njegove funkcije, G. Fabijus je znao da neće biti krivično gonjen za svoju podršku jednoj organizaciji koju je Savet bezbednosti Ujedinjenih Nacija klasifikovao kao terorističku, ali je ozbiljno rizikovao svoju državu koju je na taj način duboko zaronio u kotao terorizma. U stvari, Francuska je umešana bar od 2011. godine zajedno sa Al Kaidom. U to vreme, Velika Britanija i Francuska su se priključile projektu SAD zvanim „arapsko proleće“. Trebalo je srušiti sve arapske sekularne režime i zameniti ih diktaturama Arapske braće. Dok su London i Pariz otkrili tu operaciju koja se dešavala u Tunisu i u Egiptu, za Libiju i Siriju su bili pozvani da učestvuju. U Libiji su uz pomoć specijalnih italijanskih snaga organizovali masakre u Bengaziju, a potom su uz pomoć Al Kaide preuzeli arsenale. Mogu da svedočim da je u avgustu 2011. godine, kada me je štitio Kami el Gadafi kada je NATO napadao glavni grad, da je hotel Riksos gde smo boravili, bio pod opsadom jedne jedinice Al Kaide, brigade iz Tripolija, kojom je komandovao Mahdi al Harati vičući „Alah Akbar!“, i koje su kontrolisali francuski oficiri u misiji. Taj isti Mahdi al Harati je sa svojim šefom, Abdelhakimom Belhadžom, osnovao tzv. slobodnu sirijsku vojsku, koja je u stvari bila grupa Al Kaide i koja je nosila francusku kolonizatorsku zastavu. Prisustvo francuskih oficira u Siriji, kontrolišući naoružane grupe dok su izvršavali zločine protiv čovečanstva je u velikoj meri dokazano. Francuska je zatim odigrala jednu vrlo kompleksnu i opasnu ulogu. Tako je u januaru 2013. godine, tj. mesec dana posle javne podrške Lorana Fabijusa Al Kaidi u Siriji, Francuska započela operaciju u Maliju protiv te iste Al Kaide, prouzrokujući prve bumerang posledice protiv svojih ubačenih agenata u Siriji. A nikad ništa niste čuli o tome. A to je zato što sadašnja politika Francuske u arapskom svetu nikada nije bila predmet javne diskusije, iako raspolaže demokratskim institucijama. Najviše što je uradila – i to protivno članu 35 njenog Ustava – je to što je ušla u rat protiv Libije i Sirije posle jedva nekoliko sati površne diskusije u Parlamentu, bez ikakvog glasanja. Francuski parlamentarci su se odrekli izvršavanja svojih mandata kontrole vlasti kada se radi o inostranoj politici, misleći da se radi o sferi koja je rezervisana predsedniku države, bez uticaja na svakodnevni život. Danas međutim, svako može da primeti da mir i bezbednost, jedan o četiri „ljudskih i građanskih prava“ iz 1789 (član 2) direktno zavisi od toga. Najgore tek dolazi. Početkom 2014. godine, kada su liberalni američki sokolovi pripremali plan transformacije islamskog Emirata u Iraku i Šamu, koji će postati ID, Francuska i Turska su poslale naoružanje Al Kaidi kako bi se borili protiv Islamske države – ova tačka je potvrđena u jednom dokumentu predstavljenom Savetu bezbednosti 14. jula 2014. godine. Ipak, Francuska se kasnije priključila toj tajnoj operaciji i učestvovala je u međunarodnoj Koaliciji protiv ID, za koju danas svi znamo da, uprkos svom imenu, ona nije bombardovala ID, već im je godinu dana dostavljala oružje. Stvari su se ponovo promenile posle potpisivanja dogovora 5+1 sa Iranom. SAD su se iznenada na terenu okrenule protiv terorističke organizacije i odgurnule su je do Hasakea (Sirija). Ali tek sredinom oktobra 2015. godine, tj pre mesec dana, Francuska je ponovo počela da se bori protiv ID. Ne da bi zaustavila masakre, već da bi osvojila jedan deo teritorije u Siriji i Iraku i tamo stvorila novu kolonijalnu državu pod imenom „Kurdistan“, iako bi Kurdi na početku bili manjinsko stanovništvo. Sa takvim namerama je Francuska poslala nosač aviona – koji još nije u toj zoni – da bi podržala marksiste-lenjiniste kurdske partije YPG – ali kakvo značenje ima ova politička referenca kada je cilj stvaranje kolonijalne države? – protiv svog bivšeg saveznika ID. Danas smo svedoci druge bumerang reakcije. Ne od strane Al Kaide u Siriji, već od ID u Francuskoj, po instrukcijama sramnih saveznika Francuske.

Ko upravlja ID

ID je veštačka tvorevina. To je instrument politike više država i multinacionalnih kompanija. NJeni glavni finansijski izvori su nafta, droga iz Avganistana – čije posledice na njihovom tlu Francuzi još uvek ne razumeju – i antikviteti sa Bliskog istoka. Svi se slažu oko toga da pokradena nafta slobodno prolazi kroz Tursku pre nego što se proda u zapadnoj Evropi. S obzirom na količine, nema nikakve sumnje o podršci turske države ID. Pre tri nedelje, portparol sirijske arapske vojske je otkrio da su tri aviona, koje su unajmili Turska, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati, prošvercovala borce ID van Sirije i transportovala ih u Jemen. Ni ovde nema nikakve sumnje u veze koje postoje između te tri države sa ID, što je protivno relevantnim rezolucijama Saveta bezbednosti. Dugo sam objašnjavao, još od početka prve ženevske konferencije u junu 2012. godine, da jedna frakcija unutar državnog aparata SAD vodi svoju sopstvenu politiku protiv politike Bele Kuće. U početku je zaveru vodio direktor CIA i bivši osnivač ID 2007. godine („The Surge“), general Dejvid Petreus, sve dok ga nisu uhapsili dan posle Obamine pobede na izborima. Posle je bio red na državnog sekretara Hilari Klinton, koja nije uspela da završi svoj mandat za vreme perioda predsedničke tranzicije zbog jedne „neprijatne“ nezgode. Na kraju su tu bitku vodili ambasador DŽefri Feltman iz svoje kancelarije u UN, kao i general DŽon Alen na čelu tzv. Koalicije protiv ISIS. Ova grupa, deo „duboke države“ SAD, koja se neprestano protivila dogovoru 5+1 sa Iranom i koja se borila protiv sirijske arapske Republike, zadržala je članove u Obaminoj administraciji. A pogotovu može da računa na pomoć multinacionalnih kompanija, čiji su budžeti veći od državnih i koji mogu da finansiraju njihove tajne operacije. To je slučaj na primer sa naftnom kompanijom Ekson-Mobil (čiji je pravi vlasnik Katar), sa investicionim fondom KKR, ili sa privatnom vojskom Akademi (bivši Blekvoter). Francuska je postala plaćenik u ime tih država i tih multinacionalnih kompanija.

Ucenjena Francuska

Jedanaestog novembra 2015. godine, premijer Manuel Vals je tvrdio da se Francuska bori protiv terorizma. Dvanaestog novembra, Nacionalna opservatorija kriminaliteta i krivičnih odgovora – deo Ministarstva unutrašnjih poslova – objavila je izveštaj u kojem se tvrdi da je terorizam postao druga briga za Francuze posle nezaposlenosti. Tog jutra, 13. novembra, Ministar unutrašnjih poslova, Bernar Kaznev je predstavio u Nanteru plan sa 20 mera za borbu protiv trgovanja oružjem. Očigledno je vlast očekivala ono najgore, što znači da je bila u pregovorima sa onima koji su je napali. Francuska je obećala stvari koje nije ispunila i sigurno je žrtva ucenjivanja od strane moćnika koje je izdala. Jutra tog istog dana kada se desio napad, bolnička hitna služba je sprovela jednu vežbu gde su simulirani atentati. Slučajnost koju smo već primetili i kada se radilo o atentatima 11. septembra 2001. godine u NJujorku i Vašingtonu, kao i o atentatima 11. marta 2004. godine u Madridu, i onih u Londonu 7. jula 2005. godine.

Privremeni zaključak

Sukcesivne francuske vlade su sklopile savezništva sa državama čije su vrednosti u suprotnosti sa vrednostima Republike. Postepeno su se angažovale u tajnim ratovima za te države, pre nego što su povukle. Predsednik Oland, njegov lični načelnik štaba, general Benoa Piga, njegov ministar spoljašnjih poslova, Loran Fabijus i njegov prethodnik Alen Žipe, su danas predmet ucenjivanja iz kojih neće moći da izađu sem ako ne otkriju u šta su to gurnuli državu, čak iako ih to izlaže Visokom Sudu pravde. Na tribini UN 28. septembra, predsednik Putin, obraćajući se SAD i Francuskoj, je uzviknuo: „Želeo bih da upitam one koji su odgovorni za ovu situaciju: da li ste bar svesni šta ste to uradili? Ali se bojim da će to pitanje ostati bez odgovora jer se ti ljudi nisu odrekli svojoj politici baziranoj na preteranom samopoverenju i na ubeđenju svoje izuzetnosti i nekažnjivosti“. Ni SAD, ni Francuzi ga nisu slušali. A sada je prekasno.

Važne činjenice

Francuska vlada se postepeno udaljila od međunarodne zakonitosti. Bar od 2011. godine, ona izvršava politička ubistva i kontroliše terorističke akcije. Francuska vlada je sklopila neprirodne saveze sa naftnim diktaturama Persijskog zaliva. Radi sa grupom američkih ljudi i sa multinacionalnim kompanijama kako bi sabotirala mirotvornu politiku predsednika Obame i Putina. Francuska vlada je ušla u sukob sa svojim sumnjivim saveznicima. Jedan od njih je pokrovitelj atentata u Parizu.

Pročitajte još:Otmica Evrope i migrantska krizaIza „evropskog 11. septembra” stoje obaveštajne službe SAD, kao što su stajale iza američkog

Izvor: Stanje stvari