Pravda

Desetak dana docnije taj isti čovek je objavio odluku da se Srebrenici dodeli pet miliona evra. Upitan da li se time Srbija odrekla nekog projekta, Vučić je odgovorio da „Srbija mnogo štedi i, pored plana da tri godine nema povećanja plata i penzija, danas imamo drastična povećanja plata i penzija“. Međutim, to „drastično“ povećanje plata i penzija, kako je baš premijer objavio, bilo je: 4% u prosveti, 3% u zdravstvu 2% u vojsci i policiji i 1% za penzionere. Stvarno drastično! Takođe, prosvetari, koji su zbog smanjenja plata u ovoj godini imali 60.000 manje na godišnjem nivou, dobili su jednokratnu pomoć od 7.000 dinara, a premijer je rekao „da ta pomoć nije mala i da misli da su oni (prosvetari) radosni zbog toga“. Prosvetari, međutim, uopšte nisu zbog toga bili „radosni“, jer su imali potpisan sporazum s vladom da će, u zamenu za prekid štrajka (najdužeg među prosvetarima kod nas), od vlade dobiti 40.000 dinara pomoći. Iako su, očigledno, bili izigrani, premijer je ipak bio uveren da će oni biti „radosni“. U parlamentu pak na kritike opozicije, Vučić je odgovorio da to njega ne pogađa jer „narod vidi ko i koliko radi, ko radi deset, dvanaest sati, a ko su lezilebovići koji ne rade ništa i samo gledaju šta će da kažu protiv svoje države“. Kada je opozicioni poslanik Janko Veselinović protestovao što je premijer nazvao poslanike lezilebovićima, predsednica Skupštine, Maja Gojković, isključila mu je mikrofon, a premijer je to pozdravio rečima: „Nikome neću da dozvolim da dezavuiše nečiji težak rad i nečije uspehe!“. Kada je, takođe, opoziciona poslanica Aleksandra Jerkov podsetila da je dogovor s prosvetarima bio pomoć od 40.000, a ne od 7.000, naprednjački poslanik Vladimir Đukanović je, dodvoravajući se premijeru, zamerio što i njoj nije isključen mikrofon, jer je „ovo vređanje naroda lažnom brigom za prosvetne radnike”. Problem je, naravno, bio u tome što je opozicija pitala zašto onih pet miliona poklonjenih Srebrenici nije dato prosvetarima, čime bi njihovo povećanje bilo makar 10.000. No, upravo to je ono što se nije smelo čuti po Srbiji. Kada od ovih slika sklopimo mozaik, videćemo da umesto parlamentarne demokratije dobijamo prikaz ličnog režima, gotovo apsolutizma, u kome NJegovo „ja hoću“ ili „ja ne dam“ postaje jače od svih zakona, pravila i dogovora između civilizovanih (uljudnih, pristojnih) ljudi. Slično je bilo i nakon masakra u Parizu. „U znak žalosti i solidarnosti sa Francuskom u Srbiji će, po nalogu premijera Aleksandra Vučića u naredna tri dana na svim državnim institucijama zastave biti spuštene na pola koplja“, objavila je štampa. „Po nalogu premijera Aleksandra Vučića tri dana solidarnosti sa Francuskom“? Kao kakva kolonija, Srbija je, po odluci premijera, spustila svoje državne zastave na pola koplja tri dana zbog „metropole“ koja je Srbiju pre 16 godina bombardovala, a koja je samo pre nedelju dana izvela teroristički napad na srpsku i hrišćansku civilizaciju, glasavši da naša kulturna dobra budu predata na milost i nemilost islamističkoj i terorističkoj „državi Kosovo“. Poštovanje svakoj žrtvi, svakom čoveku postradalom u pariskom masakru! Ali, voleo bih da vidim da je Srbija glasala da Notr Dam bude oduzet Francuskoj i dat na staranje Islamskoj državi; pa da je, u Srbiji ID pobila sto ljudi; da li bi, možda, Francuzi obojili svoj parlament u crveno-plavo-belo? Da li bi, možda, u Parizu spustili trikolore na pola koplja? I to ne tri dana, već tri minuta?! S kojim je, uopšte, pravom premijer odredio trodnevnu državnu žalost kao znak „solidarnosti“ sa zemljom - ne sa žrtvama - već sa zemljom koja je saučesnik bombardovanja voza u Grdeličkoj klisuri, koja je saučesnik gađanja niške pijace i beogradskih porodilišta, i koja je saučesnik hladnokrvnog ubistva 88 dece u Srbiji? S kojim je, takođe, pravom premijer naterao Srbiju da se tri dana „solidariše“ sa zemljom koja je, koliko juče, glasala da se Dečani, Pećka patrijaršija, Gračanica, Bogorodica LJeviška i koje još sve ne svetinje, poklone islamskim teroristima s Kosova? Da li Srbija, samo zato što se to sviđa našem premijeru, mora da bude „solidarna“ sa državom koja je kosovskog gubernatora Bernara Kušnera nagradila mestom ministra inostranih dela, i to upravo onog čoveka pod čijom se upravom dogodio egzodus 200.000 kosovskih Srba i, što je još sramnije, čoveka koji je na pitanje novinara o trgovini organima u slučaju „žuta kuća“, odgovorio: „Da li ste bolesni? Šta je to žuta kuća?“. Naravno da se moraju žaliti žrtve terorizma u Parizu! Ali, za sve one Srbe čije pamćenje ne dopire samo do juče popodne, ubijeni Parižani su jedno, a država Fracuska je, ipak, nešto sasvim drugo. Pošto spadam u one koji ipak imaju pamćenje nešto bolje nego kod kokoške, ne mogu da zaboravim ne samo eksplozije koje su mi razvalile vrata od balkona posle pogađanja obližnjeg RTS-a - i to, dok sam uspavljivao dvomesečnog sina u naručju. I degutantno mi je bilo da vidim, kao rezultat premijerovog „ja hoću“, bojenje srpskog parlamenta i drugih naših javnih zgrada u francusku trobojku. Jer su, ne zaboravimo, i francuski avioni donosili smrt u ovu zemlju i ubijali našu decu. Zgrade „srpsko-NATO prijateljstva“ i danas stoje takve - razrušene - usred Beograda. Stranci ih obavezno fotografišu. Iskreno, ne mogu a da ne uvidim gotovo nesrazmeran kontrast između tih slika i plavo-belo-crveno prebojenih: mosta na Adi, palate Albanija i Skupštine. Ako to nije mazohizam, ili makar šizofrenija, onda stvarno ne znam ništa o psiho-patologiji. I koga je, uopšte, premijer pitao da iz srpskog budžeta mestu na granici Srbije, ali koje Srbiji ne pripada, pokloni pet miliona evra, dok, istovremeno, srpskim prosvetnim radnicima uzima 60.000 dinara godišnje? On, svakako, ima pravo da iz svog novčanika daje novac kome želi, kao i da u svojoj kući maše zastavom zemlje koja je bombardovala Beograd, priznala secesiju „Kosova“ i glasala da srpske svetinje preuzmu njihovi glavni rušitelji - ali, neka to ne radi s našim novcem, niti u ime svih nas. Samo po sebi je groteskno kada u jednoj „demokratskoj“ zemlji, koja ima ustav, parlament i zakone, njen premijer vlada apsolutistički, kao da je u 18. veku. Ali, još je više groteskno, za svakog ko ima elementarnog dostojanstva i mrvicu patriotizma, kada se taj isti premijer dodvorava kolonizatorima. Nažalost, on gotovo da ne bira trenutak u kome će „onima gore“ pokazati uslužnost i lojalnost, a istovremeno, ne bira ni trenutak u kome će podređenima pokazati „ko je ovde gazda“. Upravo to je slika balkanskog političara kome je zapalo da u kolonijalne šine utera svoj jadni i raspamećeni narod.

Pročitajte još:

• Teroristički napadi na Pariz su pokazali kako će izgledati građanski rat u Evropi
• Svetost cara Nikolaja prvi spoznali i priznali Srbi
• Od gej-braka do pedofilije

Izvor: fsksrb.ru