Pravda

Politički, Evropa je u blokadi, zato što je Nemačka u blokadi. Godišnji kongres bavarskog CSU, sestrinske partije Hrišćansko-demokratske unije CDU Angele Merkel, poprimio je ovog vikenda razmere političkog skandala: Horst Sehofer se više ne boji Angele Merkel. Sehofer neće stati, neće dati mira, dok ne pobedi ili njegova opcija ili opcija kancelarke Merkel unutar nemačkog hrišćanskog bloka. "Još ćemo se videti", rekao je pre nego što je kancelarka bez pozdrava napustila salu kroz jedan od sporednih izlaza. "Merkelova je stajala pred Sehoferom kao učenica dok čeka na školsko svedočanstvo. Svejedno, kancelarka ne priznaje kapitulaciju", komentariše Frankfurter algemajne cajtung. I početak skupa je bio ekscesan, jer je rukovodstvo CSU unapred podnelo svoje zahteve kancelarki "u vidu objave o kapitulaciji, koju je ona samo trebalo da potpiše": Prvo, jasan signal da su kapaciteti za prijem izbeglica popunjeni; drugo, postavljanje gornje granice za prihvat u idućoj godini; treće, iskoristiti sve zakonske mogućnosti za ograničavanje "spajanja porodica". Jedna hrišćanska partija "moli" da se ograniči spajanje porodica? Jedan lokalni "knez" javno baca rukavicu u lice Berlinu? Jedan sitni bavarski delegat maše natpisom "Merkel raus"? Od kada je postala demokratska zemlja, Nemačka se nikada nije suočavala sa većim izazovima po unutrašnju političku stabilnost nego sada. Dva citata dobro ilustruju liniju podele koja prolazi kroz nemačku politiku, društvo i medije. "Zavisnost između izbegličkog talasa i terora je neporeciva", piše minhenski SDZ. "Neobično, ali još uvek ima onih koji veruju da izbeglički talas i porast terora stoje u vezi", komentariše Špigel. Ko lomi Nemačku – Angela Merkel ili Horst Sehofer? "Koliko izbeglica? Najmanje što se može!" Bez obzira na to šta pomislili, to nije izgovorio lider austrijskih slobodara Hajnc Kristijan Štrahe, već Peter Pilc, član parlamenta i dugogodišnji glasnogovornik za bezbednosna pitanja u partiji austrijskih Zelenih. "Što se tiče toga koliko ćemo izbeglica i azilanata pustiti u zemlju, ja sam tu restriktivniji od Štraheove stranke FPO – najmanje što se može", kaže Pilc u intervjuu za austrijski Prese. "Sigurno ne spadam u one koji sa svećom stoje na južnim granicama i viču "bravo!" sa svakim novim prelaskom – to bi bila glupost", zaključuje prominentni političar Zelenih u intervjuu koji će uzdrmati gradski koalicioni mir u Beču i protresti labilni "konsenzus" unutar federalne koalicije umerene levice i konzervativaca o neograničenom prijemu migranata. Čarobna reč, koja trenutno kruži kroz politički i etički diskurs sudbinski povezane Evrope, jeste "integracija". Kako sva predložena rešenja osciliraju između kazni i nagrada, biča i šargarepe, jasno je da evropska sekularna društva priznaju poraz time što integraciju doživljavaju u terminima ekstrema, a ne kao prirodan proces, hranjen vlastitom dinamikom. Moderna društvena teorija bi – sa velikim žaljenjem, i uz odricanje od odgovornosti – dala za pravo svima koji integraciju vide u terminima ekstrema. Polazna situacija se dramatično promenila od vremena kada je nemački filozof Alfred Šuc pisao o "strancu koji se približava", u smislu mentalnog prihvatanja da "stari" život ostavi iza sebe i prihvati "novi". Zigmunt Bauman je još krajem osamdesetih godina postavio teoriju "integracije" kroz tri istorijska stadijuma: Najpre su evropske kolonijalne sile s visoka "obrađivale strance" kao što se obrađuje bašta; zatim je došao period prvih "auslendera", ekonomskih migranata koji su se useljavali, delom integrisali u bogatiju Evropu. Od osamdesetih godina, useljavanje se odvija po principu dijaspora, praktično bez ozbiljnije integracije "došljaka" u "starosedelačka" društva. Muslimanski kvartovi u Kelnu, Berlinu, Parizu ili Briselu, pričaju dovoljno rečitu priču. Samo bez "ostrva za strance" u austrijskoj metropoli, zahteva Peter Pilc. Kako (ne) funkcioniše savremena integracija, dobro pokazuje tekst koji austrijski Prese prenosi iz francuskih medija. U njemu sekularni musliman Fevzi Benhabib, profesor fizike koji je pre dvadeset godina pobegao od alžirskih islamista, opisuje atmosferu u svom pariskom kvartu Sen Deni, "u kome danas ima više islamskog fundamentalizma nego u Alžiru". Burka za četvorogodišnju devojčicu? No problem, rezignirano piše Benhabib – to ne možete da kupite u Alžiru, ali možete sasvim legalno u Parizu. Ko lomi Nemačku – Merkelova kad kaže da je njeno društvo u stanju da integriše milione muslimanskih migranata, ili Zehofer kada traži uspostavljanje gornje granice? Štampa nemačkog govornog područja počinje da saoseća sa ruskom mukom, sa francuskom odmah i bez zadrške, ali – tri meseca vanrednog stanja? "Nije li to upravo ono što teroristi hoće", pitaju se autori komentara, "da unište naše stečene navike putovanja, vožnje gradskim prevozom, odlaska u kafić, na koncert ili utakmicu? Bez želje da se brani francuska odluka, ona je svakako signal daljeg produbljivanja jaza u Evropi između onih koji misle da je to kriza koja će proći, i onih koji veruju da je tek počela. "Nakon četrnaest godina ratovanja sa islamističkim terorom, Evropa je upala u krizu samosvesti – ne zna da li da bude aktivna ili pasivna, da li da deluje ili da se zavuče u kućicu i ćuti", piše švajcarski Noe ciriher cajtung i postavlja dijagnozu "kontinenta ujedinjenog u vlastitoj nemoći". Komentar ne bi trebalo shvatiti da švajcarske kolege s visoka dele lekcije Evropi – iz teksta je jasno da i Švajcarska sedi na evropskom brodu, kao i čitav Balkan, kao i Rusija. Profesija javno izgovorene reči počinje da preispituje sve što je do sada znala o slobodi medija. Koliko često ćemo još u novinama pročitati tip bezbednosnih analiza koje počinju konstatacijama: "Teroristi bi u budućnosti mogli da koriste više XXXX, što bi bio novi momenat", ili "Teroristi bi mogli da pređu na H-otrov, koji je jednostavan za produkciju, iako ne tako smrtonosan kao mnogo kompleksniji Y-otrov". Oči bodu i žalopojke tipa "da smo te mlade momke na vreme integrisali, sad nas ne bi zasipali bombama", što je isto kao kad bi se reklo – "da su bečki juveliri preventivno poklonili par vrednih komada nakita pripadnicima bande 'Pink Panter', oni ih ne bi krali". Kao i u svim momentima ekstremne polarizacije društva, netolerancija prema izgovorenoj reči postaje sve grublja. Bivši urednik Špigela Matijas Matusek, od pre dve godine kolumnista nemačkog Velta, otpušten je na licu mesta prošle nedelje – čak ne zbog toga što je pisao u kolumni, već zbog zapisa na svom Fejsbuk profilu: "Mislim da će teror iz Pariza povesti naše debate o otvorenim granicama i četvrt miliona neregistrovanih mladih muslimanskih muškaraca u jednom novom, svežem pravcu." (Na kraju rečenice je upotrebljena ikonica smajli.) Iz uredništva časopisa stiže objašnjenje da Matusek nije otpušten zbog "verbalnog delikta", već zbog "ironične upotrebe" ikonice "smajli". Citirajući kancelarkinu izjavu iz prošlog avgusta "mi to možemo!", nirnberški sociolog Fridhelm Krol izvodi tezu o dubokoj i brzoj anomičnoj spirali kroz koju aktuelno prolazi nemačko društvo. Kao što se politikolozi boje rata, deca monstruma ispod kreveta, a Holivud loše zarade, tako se sociolozima ledi krv u žilama na reč "anomija", termin za socijalni razvoj sa patološkim elementima, kada se vrednosti, ciljevi, norme, institucije i razvoj jednog društva nađu u raskoraku, onako kao u Jugoslaviji krajem osamdesetih. Teoriju je davno postavio francuski teoretičar Emil Dirkem u čuvenoj studiji "Samoubistvo". Čista je ironija da njegovu teoriju danas proveravamo na modelu "pretećeg stranca tuđe vere a domaćeg pasoša" koji se "približava Evropi" samo da bi na kraju izvršio islamističku varijantu "proširenog samoubistva", i razneo sebe sa što više nepoznatih ljudi. Neželjena "približavanja" tog tipa, Evropa može da zaustavi samo ako je jedinstvena. Evropa je jedinstvena onoliko koliko je jedinstvena njena najbogatija zemlja, Nemačka. Nemačka, opet, ne samo što nije jedinstvena već žuri na sudbinski sastanak sa anomijom. Da li je za to kriva Angela Merkel ili Horst Sehofer? Kome od njih dati jedan "smajli"?