Pravda

Obaranje ruskog aviona na tursko-sirijskoj granici neće dovesti do novog svetskog rata mada pokazuje na koji način on može da izbije. Ali Tursku je to dovelo na ivicu političkog i ekonomskog ponora. Plan da se jednog dana obori jedan ruski avion očigledno je odavno postojao, i njegovi autori nisu u Ankari, ali sada, kada se to i desilo, Turska je najednom ostavljena da se sama brani i objašnjava. Posledice tog u osnovi terorističkog akta će zato pre svega snositi sama Turska, i to će biti njen ponor. Turska je poslednjih godina nastojala da se u novim međunarodnim okolnostima politički i ekonomski osamostali i da vodi svoju, a ne tuđu spoljnu politiku. Istovremeno je pokušavala da svoju željenu samostalnost bazira i na razvoju svog velikog ekonomskog potencijala. Sve je to sada srušeno, i Turska je besmislenim i tragičnim obaranjem ruskog aviona pokazala da nije uspela, da nije nezavisna i da je država klijent Zapada. Iako je to potpuno suprotno interesima Turske, deo njene elite je na to pristao i zato je, kako se to naziva, „incident sa ruskim avionom“ pucanj i u samu Tursku. Takvo ponašanje je obično rezervisano za male i beznačajne zemlje, i zato je teško poverovati da je politička i ekonomska elita velike Turske toliko protiv sopstvene zemlje. Tu se, međutim, neizbežno nameće pitanje ko je ustvari prava vlast u Ankari. Iako je krajnja odgovornost za raketiranje ruskog aviona na šefu države, utisak je da on u ovom slučaju nije baš bio onaj koji donosi odluke. Izgleda da to nije ni Generalštab turskih oružanih snaga, ili barem ne ceo. To sugeriše nezvanični demanti Generalštaba da navodna karta kretanja ruskog aviona koja je objavljena nije proizvod oružanih snaga, nego je sačinjena u kabinetu premijera Davutoglua. Drugim rečima, iako se predsednik Tajip Redžep Erdogan predstavlja kao autoritarni vladar, on izgleda nije stvarna vlast. To je već viđena lekcija iz istorije. Svaka autoritarna ambicija i vlast samo su pokušaj da se prikrije haos u državi i suštinski nedostatak stvarne vlasti.

Ko ustvari vlada Turskom?

Stara je konvencija da je Turska američki zabran, zemlja pod američkom kontrolom. To je, kako ne kriju turski hroničari, i danas tako. Ali postavlja se pitanje koje to Amerike? U današnje vreme – što je ozbiljan problem američke politike – ima nekoliko Amerika, ima nekoliko centara moći. Jedan od tih centara moći je i autor plana rušenja ruskog aviona, i taj centar očigledno kontroliše stvarnu vlast u Turskoj, a to, po svemu sudeći, nije šef države. Nedavno je jedan visoki američki diplomata čiji je posao Turska u privatnom razgovoru u Londonu, na pitanje da li je zabrinut za stanje u Turskoj, rekao da nije. Zašto? Rekao je zato što i dalje stvarnu vlast u Turskoj drži bezbednosni aparat, a tu strukturu pod jakom kontrolom drže bezbednosne agencije Amerike pa, prema njegovim rečima, nema razloga za zabrinutost. U tom svetlu je zanimljivo da je posle obaranja ruskog aviona prvo reagovanje iz Vašingtona bilo iz Pentagona. Brzom brzinom Pentagon je saopštio da američka vojska nije učestvovala u tome. Pa ko je rekao da je učestvovala? Ali to pomalo naivno saopštenje razotkriva da je neko iz Amerike učestvovao, a nije vojska. Zatim je saopšteno da Pentagon ne može da potvrdi da je ruski avion bio na turskoj teritoriji. I onda, kako su pritisci rasli, Pentagon je saopštio da je možda na par sekundi bio na turskoj teritoriji, ali da je oboren u Siriji. Ima tu mnogo drugih detalja, ali suština je da je „incident“ potvrdio da su propali svi planovi Turske da ima samostalnu politiku i da na toj samostalnosti postane respektabilan igrač na međunarodnoj pozornici. Turska je, na njenu žalost, i dalje klijent država. Istovremeno taj „incident“ ima i širi takozvani geostrateški značaj. U poslednjih dve stotine godina Zapad neprestano pokušava da spreči bilo kakvo približavanje Turske i Rusije, to je nešto za šta je Zapad i ratovao i verovatno će ponovo ratovati. Poslednjih godina je, međutim, do tog zbližavanja ponovo došlo, i Zapad je tražio način kako da to spreči. I situacija se namestila, i za sada, barem u dogledno vreme, Zapad je uspeo, uz, naravno, podršku dela turske političke i ekonomske elite.

Amerika bi ratovala samo za Tursku i Evropu

Uz to – a to je nešto iz novog vremena – postoji i poseban interes Amerike. Amerika, naime, gubi uticaj u većem delu sveta i nevoljno prihvata taj proces, ali dva eventualna gubitka neće nikada prihvatiti. A to su gubitak Evrope i Turske. Za ta područja Amerika je spremna da ratuje, pa makar to bio i novi svetski rat. U ovom vremenu je zato za Ameriku ključna opasnost bilo kakvo zbližavanje Evrope i Turske sa Rusijom i u nešto manjoj meri, ali je problem, sa Kinom. Turska je, na primer, pre nekoliko dana pod pritiskom Amerika otkazala ugovoreni posao sa Kinom o protivavionskim sistemima. Kroz tu prizmu bi trebalo gledati i rušenje ruskog aviona, i, nažalost, očekivati još sličnih incidenata koji bi mogli imati i drugačije posledice. To je svima jasno, i u Evropi i u Turskoj, ali niko nema snage da iskorači kao da svi pre svega u evropskim zemljama čekaju da se nešto desi, neka viša sila. Svima je jasno da je danas Turska, a već sutra Evropa, poligon generisanja sukoba. U tom svetlu primetno je da se Nemačka u najnovijem razvoju događaja nešto ućutala. To su osnovni elementi strateškog miljea čije će posledice biti dugoročne i čak sudbonosne. Često se govori kako će obaranje ruskog aviona ugroziti šanse da se stvori velika koalicija protiv Islamske države. To je besmisleno, ta koalicija nikada nije bila realna. Daleko je važnije to što je vojna intervencija Rusije u Siriji razotkrila ko je autor i ko stoji iza Islamske države, i sva naglabanja oko velike koalicije samo su pokušaj da se kupi vreme i prikrije stvarno stanje stvari. Sada je, međutim, i za to kasno, jer je svima sve jasno. Konkretne životne posledice snosiće, pored Islamske države, pre svega Turska. Sudbina Turske bi trebalo da bude iskustvo i obavezna lekcija za sve zemlje u svetu kako ne bi trebalo voditi državnu politiku. Turska je nastojala da bude nezavisna, za šta je imala velike simpatije u većem delu sveta, a istovremeno je pristajala na vazalsku ulogu i učestvovala u svim prljavim poslovima Zapada – od Egipta, Libije, Iraka pa do Sirije. Pristala je čak i da bude baza terorista. Ta velika kombinatorika se neslavno završila. -Turska je sada dospela u situaciji da je u svađi i ratu sa skoro svim svojim susedima, da je zaoštrila odnose sa Rusijom i Kinom, svojim najvažnijim ekonomskim partnerima. To će imati ozbiljne posledice pre svega ekonomske. Turska zvanično ima bruto društveni proizvod od oko hiljadu milijardi dolara, što je svrstava na 15. mesto u svetu. Ukupan spoljni dug Turske je nešto više od 500 milijardi dolara, što u odnosu na BDP i nije prevelika zaduženost. Ali njena struktura privrede je problematična. Zbog dominacije niskoakumulativnih grana, Turska, prema njenim zvaničnim podacima, može godišnje da servisira samo 20 odsto spoljnog duga. Narednih 20 procenata servisira novim kreditima, a čak 60 odsto kratkoročnim prodajama državnih obveznica (hot money) na šest meseci do godinu dana sa prosečnom kamatom od šest odsto. To je ozbiljan problem, koji tursku ekonomiju čini veoma nestabilnom.

Turska ostaje sama, njoj se više ne veruje

Zato je Turska krenula u dva pravca – u povezivanje sa stranim investitorima iz Kine i Rusije kako bi ojačala energetski sektor i visoko razvijenu industriju. Drugi pravac je prodor na druga tržišta, uglavnom Rusije i zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza, kako bi plasirala svoje proizvode, za koje na Zapadu postoje velika ograničenja. U tom smislu Turska je odličila da bojkotuje zapadne i američke sankcije prema Krimu i pojavila se kao ključni strani investitor u tom starom novom delu Rusije. Sada svi ti planovi padaju u vodu. Kina preispituje svoju politiku prema Turskoj ne samo zbog otkazivanja poslova sa protivavionskim sistemima nego pre svega zbog činjenice da Turska podržava nekoliko hiljada Ujgura, kineskih islamskih ekstremista koji se u Siriji bore na strani Islamske države. Najveći broj njih smešten je uz samu granicu sa Turskom tamo gde je i oboren ruski avion i gde je ubijen ruski pilot. Tu su nekada živeli Turkmeni, ali su pobegli. Ostalo ih je, procenjuje se, samo pet odsto a područje sada naseljavaju Ujguri i Čečeni, islamski borci. Postoji i velika verovatnoća da se i Kina uskoro pridruži Rusiji i vojnim operacijama protiv Islamske države. Turska je zbog ratova u svom susedstvu već odavno ostala bez 20 odsto spoljnotrgovinskog prometa. Posle obaranja ruskog aviona, gubici će samo da se ređaju. Nije samo reč o Rusiji i Kini nego i Iranu i svim zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, koje su deo ili su blizu Evroazijske ekonomske unije. Turska će ostati sama, kao što se to videlo već prvog dana po obaranju ruskog aviona. Ona je prvo pokušala da se sakrije iza autoriteta NATO, pa je zatražila hitnu sednicu Saveta Alijanse. NATO se, međutim, u osnovi ogradio od Turske mada je zvanično – što je logično – podržao svoju članicu, ali samo kroz saopštenje generalnog sekretara, u čije autorstvo postoje ozbiljne sumnje. Politički Zapad nije preterano pritekao u pomoć Turskoj, i Ankara je ostavljena da se sama pravda i brani. I to radi prilično nevešto i lažno. Turskoj se, međutim, više ne veruje.

Pročitajte još:LAZANSKI: Da li to život pilota Rusa, ili Srbina, manje vredi od života asova iz „Top gana”?LAZANSKI: Putin nikad ne prašta izdaju, Turska je mali igrač za Rusiju

Izvor: Novi Standard