Pravda

Neprijatelj ga je mrzeo, možda čak i više nego lokalne lidere pobune. Zapad je u više navrata uvodio sankcije i njemu i njegovim sledbenicima, priznajući im time doprinos u borbi protiv neonacističke Ukrajine i američke hegemonije. Ostavši na liniji svojih ideoloških i moralnih principa, Aleksandar Dugin nije mogao da se složi sa promenom kursa Kremlja. Prestao je da daje intervjue i da se pojavljuje na tv-ekranima, za šta je imao lične razloge. Nakon gotovo godinu dana ćutanja, u ekskluzivnom intervjuu za Novorusiju Aleksandar Geljevič Dugin razmotrio je trenutne rezultate Ruskog proleća, rata u Siriji, i neizbežnost konačnog okršaja u Donbasu. Interviju prenosimo u celosti. Aleksandre Geljeviču, budući da ste istaknuti ideolog ruskog proleća, kako vidite trenutno stanje u Novorusiji? Koliki deo onoga što je zamišljeno na početku je sproveden u delo? — Dugo sam se suzdržavao od bilo kakvog komentarisanja dešavanja u Donbasu, za šta su postojali ozbiljni razlozi. Sada, nakon nekoliko ciklusa razmišljanja o ovim dramatičnim događajima poznatim pod nazivom „Rusko proleće“, imamo mogućnost da pružimo miran i izbalansiran analitički iskaz o temi koja je, barem za mene, predstavljala kolosalnu, srceparajuću duhovnu ranu. Rusko proleće je moja direktna i živuća bol; ne mogu smireno da govorim o tome. Ne kažem to samo zbog gubitka ljudi koje sam voleo; radi se o najdubljem udaru u sami centar očekivanja koje sam imao u vezi sa Novorusijom i buđenjem Rusije, njenog duha i identiteta. Jer ovde se zapravo radi o ponovnom buđenju same Rusije. Dugo vremena nisam mogao da govorim o ovim temama, suzdržavao sam se komentarisanja i odbijao da dajem procene, sve zbog duboke traume koju sam doživeo kao jedan od prvih zagovornika vaskrsenja Velike Rusije, koje je otpočelo sa događajima na Krimu, u Novorusiji i na drugim mestima. Moje stanje sada ne bih nazvao traumatičnim, ali je u svakom slučaju reč o rani koja s vremenom polako zaceljuje. Nakon ovog uvoda, dozvolite mi da kažem svoje viđenje situacije. Rusija nije Ruska Federacija. Rusija je ruski svet, civilizacija, jedan od polova multipolarnog sveta, koji ne samo da bismo trebali nego imamo obavezu da postanemo. Istorija Rusije je poput srčanog ritma; naše rusko srce naizmenično se skuplja i širi. Skupilo se nakon kolapsa Sovjetskog Saveza, a smanjila se i naša teritorija (kao i mnogo puta ranije u istoriji, pomenimo samo 1917), koja se nakon svakog smanjivanja ponovo širila. Krajem 90-tih i početkom 2000-tih došlo je do krize. Kao geopolitičar, sinhronizujem se sa pulsom ruske istorije. NJen puls je i moj puls, moje srce udara tačno u ritmu otkucaja srca moje zemlje i moga naroda. Očekivao sam dijastolu. Da razjasnimo stvari: srčani ritam sastoji se od sistole i dijastole, odnosno kontrakcija i širenja. Dijastola je, dakle, širenje. Svaki put kad naše srce prestane da kontrahuje i krene da se širi, isto se događa i sa našom ruskom civilizacijom koja tada opet kreće da poprima svoju prirodnu, kontinentalnu formu. U početku je taj povratak bio povezivan sa integracijom postsovjetskog prostora. Sami termin „evroazijstvo“ predstavlja dijastolu. Evroazijstvo je kada Rusija ujedini celokupan postsovjetski, a zapravo ruski, imperijalni i civilizacijski prostor, sjedinjujući tako kulturnu kategoriju ruskog sveta sa geopolitičkom i vojno-strateškom dimenzijom. Zbog toga sam čekao dijastolu. Zapravo nisam samo čekao i posmatrao (kao što ljudi čekaju autobus), već na svaki mogući način promovisao ovu kardio-fazu kao ideolog i aktivni promoter evroazijstva i integracionih procesa postsovjetskog prostora i stalni branilac ideje velike moćnije Rusije. Treba reći da su se svi znaci ove ekspanzije ukazali pred našim očima: početak evroazijskih integracija u formi Evroazijske ekonomske zajednice, a potom i stvaranje Evroazijske unije; primoravanje atlantističkog sakašvilijevog režima na mir – kada smo prvi put izašli van granica Ruske Federacije i sprečili gašenje proruskog žarišta otpora na Južnom Kavkazu, Južnoj Osetiji i Abhaziji – i, naravno, aneksija Krima kao odgovor na akcije naših neprijatelja, atlantista, koji su pokušali da stave bratski ukrajinski narod pod kontrolu američke hegemonije. U svakoj od ovih akcija video sam ekspanziju ruskog srca – geoplitičku dijastolu. Dalje, Novorusija je logično sledila Krim i nisam mogao da uočim bilo kakvu razliku između njih. Apsolutno sam siguran da ćemo, ukoliko izgubimo Donbas, izgubiti i Krim, a onda i celu Rusiju, jer srce prestaje da radi kada mu narušite dijastolu. Pojaviće se procep u našem istorijskom bitku, u ritmu naše istorije. Zbog toga sam se žestoko borio za Rusko proleće i protiv izdaje Novorusije. Ponoviću još jednom: Rusko proleće je preduslov našeg ruskog istorijskog postojanja. Rusija, da bi postojala, mora biti velika. Veliku Rusiju ne označava tek teritorijalna ekspanzija, budući da nama teritorije ne fali. Nisam protiv postojanja suverene Ukrajine ukoliko bi ista bila naš saveznik, partner ili, u najmanju ruku, neutralni međuprostor. Mi bismo voleli da budemo unutra u jednoj državi, ali o tome moraju da odluče ukrajinski državljani. Ono što ne smemo da dozvolimo je atlantistička okupacija Ukrajine. To je geopolitički aksiom. Naši neprijatelji savršeno razumeju da Rusija može postati velika isključivo zajedno sa Ukrajinom, bilo sjedinjena, bilo u nekoj vrsti balansiranog savezničkog odnosa. Ne postoji drugi način. Rusko proleće nije moguće bez neke vrste evroazijskog zaokreta Ukrajine, bez obzira na formu kojom će taj zaokret biti ostvaren, to jest bez obzira da li će se to dogoditi mirnim putem ili na drugi način. Ukrajina može biti autonomna ili nezavisna država isključivo među našim saveznicima. Ukoliko zapadne pod okupaciju, onda smo u obavezi da je oslobodimo ili u najmanju ruku da garantujemo istorijsko postojanje polovini njene populacije koja je sa nama verski povezana. Naša je dužnost da to uradimo, naš bezuslovni istorijski imperativ. Ukoliko ga ne ispunimo, onda smo izdali naše sopstvene ljude, sebe, svoju istoriju. Od samog početka Ruskog proleća otvoreno sam govorio o ovome i do sada nisam promenio svoje mišljenje. Ali oni na vrhu su insistirali da je Krim naš, ali ne i Donbas. On danas definitivno nije naš, ne zna se čiji je i ne zna se čiji će biti u budućnosti. Ali krv nije voda, deca su bivala ubijana i na kraju je ubijen i duh ruskog proleća. Neprihvatljiva cena za retardiranu diplomatiju sa upitnim rezultatima. Nije tu bilo nikakve naročite mudrosti. I pored ovoga, smatram da je kritikovanje državnog vrha – koje bi u pogledu uticaja na situaciju u Donbasu bilo potpuno opravdano – u ovom trenutku neprikladano. Iako kriticizam raste (i to od strane patriotskog pola), on automatski biva apsorbovan od stane Zapada i iskorišćen za borbu protiv same Rusije. Onaj ko kritikuje vladu postaje deo neprijateljskih borbenih formacija, a da toga nije ni svestan, što je neprihvatljivo i u suprotnosti sa odanošću otadžbini, koja je zapravo u stanju direktnog sudara sa svojim glavnim neprijateljom – američkim i NATO blokom. Šta nam ostaje da uradimo? Da zahvalimo vladi na gušenju Ruskog proleća? Ili da se, kritikujući vladu, svrstamo u neprijateljske redove? Kako god bilo, ova vlada nastavlja sa svojom patriotskom retorikom iako pomalo ispraznom, koja ponekad liči i na simulaciju. Ona suzbija ono najbolje, ali i ono najgore. Ta polovičnost sadrži nešto što je mrsko nama, ali i nešto što unesrećuje naše neprijatelje. Ovde se radi o dobro poznatoj dijalektici čaše koja je polupuna ili poluprazna. Polupatriotizam je poluliberalizam, a miligrami (vode) na obe strane se regulišu na način koji stvara ravnotežu. I to je razlog zbog čega sam sve vreme ćutao. Kritikujući čašu, koja zaista jeste do pola puna, ne napadamo samo prazninu već i punu stranu u čije ime nastupamo. To se zove epistemološki ćorsokak; aporija. Da li je Rusija doživela srčani udar, da li narušena dijastola? — Previše sam govorio o Novorusiji. Osvrnuću se na dva događaja, jedan veliki i jedan mali. Prvi je Sirija. Ruska Federacija, ne prihvatajući da do kraja iznese stvaranje orbisa Velike Rusije i ruskog sveta, i ostavljajući krvareću donbasku ranu u očajnom stanju, sada je istupila sa odbranom naših interesa na Bliskom Istoku. Ovo je udaljeniji, ali ne manje važan cilj. Kao geopolitičar, smatram da je intervencija u Siriji apsolutno ispravan, besprekoran i logičan pravoslavani korak u zaštiti naših nacionalnih interesa. Dopustite da objasnim. Kao što vidimo u Avganistanu, Tadžikistanu i Uzbekistanu, čak i na Severnom Kavkazu, postoji trend jačanja uticaja Islamske države. Ukoliko se ne suprostavimo ID u Siriji, onda ćemo morati to da učinimo u Centralnoj Aziji, a onda, možda i na teritoriji Ruske Federacije. Baš to je američki plan. Islamski fundamentalizam je tradicionalno bio instrument u strukturi američke i atlantističke geopolitike, to je sasvim očigledno. Islamska država je plod specijalne američke operacije usmerene protiv neprijatelja američke hegemonije na Bliskom Istoku, a to uključuje (i to primarno) i nas. Kad smo na zahtev Asada ušli u Siriju, ponovo smo načinili iskorak u istoriju, nanovo podstičući dijastolu ruskog srca. Ovo dolazi nakon tuposti, Minska, neodlučosti, oklevanja, kompromisa i natezanja. Nakon krvave pauze. Pogledajte šta se sada dešava. Borimo se protiv suštinski proameričke, kriptoatlantističke i fundamentalističke sekte kakva je ID sa namerom da im nanesemo udar što je dalje moguće od naših granica. U suprotnom moraćemo sa njima da se borimo ovde. To indicira prisustvo strateške, geopolitičke svesti državnog vrha, što je ohrabrujuće. Podrška Asadu je takođe deo Ruskog proleća, potvrde Rusije kao subjekta, a ne objekta istorije; gest koji vodi ka jačanju našeg suvereniteta. Druga tačka je to što, bez obzira na sve, našu granicu sa DNR i LNR kontrolišu naši prijatelji, stanovnici tih republika. Hvala Bogu da za sve ovo vreme nismo odustali od bilo čega. Nismo sačuvali ništa, ali nismo ništa ni izgubili. To što ništa nismo sačuvali je veoma loše, ali to što ne gubimo je dobro (opet logika sa polovinom čaše). Odsustvo kontrole granice od strane Kijeva je indikator kroz koji treba sve prosuđivati. Da, tamo je noćna mora. Da, mi gubimo ovu bitku. Ali još uvek je nismo izgubili, i Donjecka i Luganska Narodna Republika kontrolišu granicu. Još uvek nije sve izgubljeno. Mnogo jeste, ali ne sve. Kurcio Malaparte je rekao da „ništa nije izgubljeno dok se ne izgubi sve“. [caption id="attachment_511880" align="aligncenter" width="650"] Putin i Asad (Foto: RIA Novosti)[/caption] Još jedna stvar. Činjenica da smo vojno podržali Asada u Siriji, iako postojana i efektivna, još uvek je bez garantovanog rezultata (trenutni rezultati su generalno veoma impresivni i pozitivni). Stoga, Amerikanci su vitalno zainteresovani za eskalaciju neprijateljstava u Donbasu da bi nam celu situaciju dodatno otežali. Porošenko, koji nije stekao baš veliku podršku na nedavnim izborima u Ukrajini (misli se na lokalne izbore održane 25. oktobra; prim. prev.), takođe je zainteresovan za eskalaciju. Za njega je rat postao jedini način da se održi na vlasti. Rat u Donbasu će nam biti nametnut od Vašingtona i Kijeva. Nećemo mi aktivirati sukobe, već će oni biti ti koji će to uraditi uprkos našim nastojanjima da izađemo iz direktne konfrontacije po svaku cenu. Shodno tome, vraćamo se do tačke gde sam stao kada sam otpočeo sa komentarima o drugim događajima. Kao što sam predvideo, situacija ne može imati drugo rešenje do odbrane Novorusije od proameričke nacističke hunte, koja je bila i ostaće samo to – hunta kojoj je vreme da polomimo kičmu. Pre ili kasnije, vratićemo se Novorusiji. Naravno, već kasnimo, ali situacija nije kritična. Onaj ko kontroliše granicu DNR i LNR sa Rusijom kontroliše sve. Na pragu smo novog ciklusa, nove etape. Mi Rusi smo doživeli mnogo toga u istoriji. Videli smo različite careve, vladare, različite režime, i često smo se povlačili i upadali u istorijske ćorsokake. Bilo je stagnacije i nesigurnosti, ali uvek smo stizali na naše horizonte, i ja i danas verujem u širenje ruske dijastole. To je razlog što sam odlučio da prekinem tišinu i da smirenije govorim o temama koje sada interesuju ceo ruski narod, ljude koji razumeju i osećaju da se oni takođe bore i žrtvuju za našu veliku otadžbinu. Šta vi misle o minskim sporazumima? Da li su oni zaista put ka miru? Ipak postoji veliki broj suštinskih kontradikcija koje nisu razrešili. — Minski ugovori zapravo nisu razrešili nikakve kontradikcije. Oni prosto samo kupuju vreme. Mi i Ukrajinci pokušavamo da iskoristimo ovo vreme koje smo kupili odlaganjem konačnog sukoba. Hteli smo da pokažemo Evropi da je Krim naš, ali da smo spremni da razmotrimo sve drugo. To je na neki način bilo i nemoralno, a nisam siguran ni da je dalo neki rezultat. Pa ipak, mi smo zauzeli takav stav i oni na vlasti su dobili zadatke da demonstriraju naše miroljubive namere, što je plaćeno bombardovanjem gradova u Donbasu, ubijanjem ljudi i omalovažavanjem stanovnika Novorusije (da i ne pominjemo milicije). Za mene je to previsoka cena, pa sam od prvog dana protivnik minskih ugovora. Oni ne mogu biti rešenje ove situacije, to je toliko očigledno. Nijedna od strana ne veruje u njih. Pokušali smo da namignemo Evropi kako bi im poručili „mi smo super“ i „odbacite Amerikance“. Oni (Amerikanci) su ti koji su zaoštrili situaciju do kritične tačke. Takvo taktiziranje sa naše strane nije bilo uspešno i nije ni moglo da bude. Iako je uticaj atlantističkih elita u Evropi veoma snažan, i pored toga smo pokušali sa takvim nastupom. Što se tiče Ukrajine, Porošenko je demonstrirao istu stvar: da ovo nije bila predstava za Ameriku, nego za Evropu. On im poručuje: sedim za stolom sa Rusima i pregovaram. Pogledajte koliko smo demokratični i pristojni kad smo čak spremni i da pregovaramo o mirovnim ugovorima sa „teroristima“, jer nam je stalo da budemo u Evropi. Dakle, Porošenko nije pregovarao zbog Amerike, već zbog Evrope. Mi i Ukrajinci smo na neki način vodili diplomatsku borbu da pridobijemo Evropu na našu stranu. Ali mi u tome nismo imali uspeha – oni nam nisu verovali sve do samog kraja; nisu nam verovali ni posle Krima, a posle Sirije je ovaj nedostatak poverenja postao sasvim očigledan. Ali zapravo nije ni važno poverenje, već samo moć i vera u sebe. Mi smo se sada proglasili suverenom i snažnom regionalnom silom i uverili druge da je neophodno da nas kao takve i tretiraju. To nije postigla naša diplomatija, već naša stvarna snaga. Istorijski se uvek ispostavljalo da se naše mišljenje uzima u obzir samo onda kada smo jaki, dok se na njega ne obaziru kada to nismo. Stoga nismo ubedili Evropu i nismo je ni mogli ubediti držeći se linije tih smešnih pregovora. Ali nakon toga jesmo uspeli da ih ubedimo našim vazdušnim udarima na ID i druge teroriste u Siriji. [caption id="attachment_518350" align="aligncenter" width="650"] Ruski avioni u Siriji (Foto: RIA Novosti)[/caption] Porošenko ih takođe nije ubedio, a on nije ni mogao da ih ubedi jer se Evropa, od samog početka, nije previše mešala u kijevski Majdan. Amerikanci su im obećali da će sve sa Ukrajinom da se odigra veoma brzo i da Evropljani neće snositi nikakvu odgovornost za bilo šta. Štaviše, Amerikanci su primorali evropske lidere, posebno Olanda i Merkelovu, da učestvuju u Majdanu. Mlađi partneri ili, preciznije, vazali Vašingtona, prirodno nisu imali nikakvu autonomiju da samostalno deluju. Kada se ispostavilo da je Evropa saučesnik SAD i kad je krenula da nam uvodi sankcije, onda je shvatila da su isporuke gasa dovedene u pitanje. Onda se u užasu povukla od Rusa i Ukrajinaca sa željom da sve bude vraćeno u stanje kakvo je bilo ranije. Normandijski format i minski pregovori suštinski su se vrteli oko pitanja da li je moguće stvari vratiti u pređašnje stanje ili barem produžiti status quo. Danas, sve dok minske ugovore priznaju sve strane, prosto ne postoji nijedan drugi izlaz za Porošenka i Vašington osim unilateralnog kršenja istih i otpočinjanja konačne bitke za Donbas. Za Amerikance je to samo način da nam skrenu pažnju sa Sirije. Otvaranje drugog fronta je i jedini način za Porošenka da se održi na vlasti. Neće to biti ništa lično, ali oni će nama da nametnu ovaj rat. Mi ćemo bežati od konflikta i držati se Minskih ugovora iz istih razloga. Nama nije potreban drugi front, a potreban nam je oslabljen, a ne ojačan Porošenko, kako bi Ukrajina bankrotirala pre nego što Donbas još jednom bude anektiran od nacističke države. Mi ćemo izbegavati direktan sukob, a pretpostavljam i da će komentari poput mojih biti cenzurisani u masovnim medijima. Ali to smo gledali i ranije, i to je prosto tako. Igramo na kartu da ne dozvolimo Ukrajincima da nam nametnu rat i da im ne dozvolimo da počnu da kontrolišu granicu. Ovo je glavni indikator: sve dok novoruske republike kontrolišu granicu, situacija je manje ili više normalna, ali ukoliko bi od toga odustale, onda bi to bio potpuni i fundamentalni poraz. Mnogo toga se sada odlučuje i istorija je ponovo živa. Nismo rešili problem Novorusije, već smo prosto odložili njegovo rešavanje, što je tipično za nas. Minski ugovori, kojih ćemo pokušavati da se pridržavamo, ubrzo će biti uništeni i ukinuti na različite načine. Uskoro ćemo sve videti. Da li to znači da ubrzo sledi inteziviranje napetosti? — To je neizbežno. Rat jedini može biti za kratko odložen, i Rusija ulaže određene napore u tom pravcu. Jer sukob nije poželjan za nas, mi smo za njega manje spremni nego što smo bili pre godinu dana. Da li je moguć osetijski scenario? U slučaju kršenja svih sporazuma Ukrajina će napasti novostvorene republike, a onda će Rusija, kao što je uradila u Abhaziji i Južnoj Osetiji, ući sa trupama i priznati njihovu nezavisnost i primorati agresora na mir. — To bi bilo ispravno. Ovaj scenario je bio veoma izgledan na samom početku Ruskog proleća. Zapravo, ovaj scenario pretpostavlja ne samo geopolitičku kontrolu već i povratak ovih regiona pod okrilje Velike Rusije, unoseći u nju novi duh i buđenje ruske svetlosti. Ova idealistička dimenzija, koja je od krucijalnog značaja, sad je potpuno izgubljena zbog trgovine ruskim interesima. Možda su ovi kompromisi bili opravdani, delimično, sa diplomatske tačke gledišta kao priprema za finalnu bitku. Lično ne mislim tako, ali spreman sam da prihvatim postojanje takve ideje. Ali postoji još jedna strana medalje. Čim smo otpočeli cenkanje, naneli smo veliki udarac duhovnoj dimenziji ruskog proleća i novoruske ideje. Ovo je nepovratan proces. Sa taktičke i tehničke tačke gledišta, to može biti objašnjivo na neki način, ali iz duhovne perspektive u trenutku kad smo odlučili da ne sledimo osetijsko-abhazijski scenario – kada je ukrajinska kaznena ekspedicija počela da bombarduje gradove Novorusije masivno ubijajući mirne civile, što smo svi mogli da vidimo – počinili smo moralni zločin. Naš moralni odgovor na to bio je očigledan, ali smo zauzeli drugačiji stav. Dakle, sa apekta nacionalnih interesa, još uvek nismo propali, ali stojimo mnogo lošije na duhovnom planu. U tom pogledu minski ugovori su i moralno oruđe, proizvod golih interesa i proizvod koji nema nikakvu vrednost u očima bilo koje od strana; potpuno pragmatičan pristup. Postoje ljudi za koje je pobeda tehnologija, ali ja verujem da je istorija duh. Postoje civilizacijski parametri koje je nemoguće podrediti tehničkim interesima, čak ni onim najkontroverznijim i sasvim posebnim. [caption id="attachment_451212" align="aligncenter" width="650"] Minsk (Foto: kremlin.ru)[/caption] Iz toga proizilazi da su Minski ugovori tek moralno upitan predah. Ali mi ćemo ih zadržati budući da smo počeli da igramo na tu kartu. Ukoliko postoji problem duhovnog tipa, onda barem da realizujemo interese. Neophodno je da prihvatimo jednostavnu istinu: oni nas neće pustiti na miru, i najbolje je da to odmah sebi priznamo. Istorija je uvek stvar izbora, vrlo često izbora suočenog sa smrću. Prosečna osoba beži od toga i pokušava da zabarikadira sebe od problema, ali ukoliko se vlast tako ponaša, onda je to samo prolazna vlast. Istorija počinje kada vrh vertikalne moći donese egzistencijalnu – istorijsku – odluku, a to podrazumeva gledanje smrti u oči. Moguće je pokušati i pobeći, ali istorija nas stiže bez obzira šta dalje radili, a postoje znakovi da nas danas sustiže. Ako ništa, barem Siriju ne možemo napustiti bez pobede. A, ukoliko nas oni izazovu i prekrše minske ugovore u Donbasu, onda nam neće biti potrebna samo jedna pobeda, nego dve. Siguran sam da smo spremni i da možemo da ih ostvarimo, ali moramo odustati od politike polupune čaše. Naši veliki ljudi i nesalomiva armija imaju dovoljno snage, duhovne čvrstine i odvažnosti za velike pobede. Druga stvar je da li političko liderstvo zemlje ima dovoljno mudrosti, hrabrosti i volje. Sada se sva pitanja otvaraju pred njima i videćemo kako ti ljudi odgovaraju na poziv istorije. Oni smatraju da svi treba da snose odgovornost za stvari sa kojima se suočavaju. To je tačno. Ali njima će se suditi pred sudom istorije. A taj sud je strašan, sličan Božijem; tu nije moguće potkupljivanje ili korišćenje administrativnih resursa.

Pročitajte još:Rusi ne dolaze, odavno su tuPAKLENI PLAN TERORISTA: Preseći koridore, podeliti Asadovu teritoriju na tri dela (MAPA)

Izvor: novorosinform.org/ Novi Standard