Pravda

Rusija je u poslednje vreme činila sve što je mogla kako bi izbegla konflikt sa Turskom: provladini mediji uglavnom su hvalili Erdogana, trudili su se da ne pominju nelegalnu trgovinu naftom sa Islamskom državom, organizacijom zabranjenom na teritoriji Rusije, prećutkivali podršku vladajuće partije u Ankari Muslimanskom bratstvu u Egiptu i krimsko-tatarskom Medžlisu u Ukrajini. Uzdržavali su se kada se radilo o onima koji su bili najzainteresovaniji za neuspeh sirijske operacije ruskog vojnog vazduhoplovstva i koji su, po svemu sudeći, preduzimali najrazličitije napore kako bi Rusiji naneli najveću moguću štetu. Ruska diplomatija vodila je politiku u više smerova, nastojeći da se bez potrebe ne sukobljava ni sa Izraelom, ni sa Saudijskom Arabijom, niti Egiptom. Turska je uglavnom smatrana gotovo prioritetnim trgovinskim partnerom iako se naši spoljnopolitički interesi razilaze po svim pitanjima, kako u Siriji i Egiptu, tako i na Krimu. Ipak, pokušavali smo da Erdoganu ne damo povod da nas smatra protivnikom. Međutim, turski predsednik, koji je konačno odneo pobedu na parlamentarnim izborima i prokrčio sebi put ka predsedničkom sistemu vlasti, shvatio je da je došlo vreme da dela odlučno. Zapad će mu, ako ustreba, čuvati leđa. Obama očigledno ne voli Erdogana, ali valja priznati da Erdogan nije nikakav izuzetak, on ne voli ni saudijske šeike, ni Asada, ni Netanijahua, ni Putina. Međutim, šta god da misli Obama, Turska je zaštićena ugovorom o kolektivnoj bezbednosti, potpisanim sa zemljama Severnoatlantske alijanse. Napasti Tursku isto je što i napasti NATO.

Degenerik, iza koga stoje pajtosi

To znači da Ankara može da radi šta god hoće, da sponzoriše islamiste u Egiptu, trguje naftom sa Islamskom državom, obara ruskog lovca, kao i da to hvalisavo priznaje. Navodno, ne, to nije bila greška, to je naših ruku delo. Hajde probaj da udariš, u moju odbranu staće skoro ceo svet. Žargonom rečeno, „degenerik“, zločinac, koji radi šta god hoće, znajući da će se, ako se nešto desi, za njega založiti pajtosi. Pajtosi za sada razmišljaju šta da rade sa „degenom“. NATO pakt je sazvao sastanak, razmotrio situaciju, doneo optimalno rešenje. Ako degeneriku pokažu gde mu je mesto, pozovu ga na odgovornost, nema problema, Rusija može da nastavi borbu sa Islamskom državom, a koalicija sa Zapadom u toj borbi će se čak učvrstiti. Kao da postoje odgovarajući signali u korist takvog rešenja situacije, Medžlis je neočekivano naložio (tako stoji u informaciji) obustavu energetske blokade Krima. Možda su zapadni saveznici stavili do znanja svojim prijteljima da su predaleko otišli. Ali, s druge strane, Pentagon je već praktično oprao ruke, vele, raspravite sami, mada kršenja zakona navodno nije bilo. Dakle, ako Zapad osudi Erdogana zbog obaranja lovca, onda će status quo biti ponovo biti uspostavljen. Plan A funkcioniše. A, u slučaju da ne osudi, a najverovatnije neće? A ako i to nije sve? Da li Rusija u tom slučaju ima plan B? Postavlja se pitanje da li smo u najgorem slučaju spremni da odaberemo čvrst izolacionistički kurs? Bez preterivanja, bez nepotrebne patetike, ali oštar i nedvosmislen kurs. Lišen baršuna, koji se manifestuje u skoro svakoj televizijskoj emisiji u kojoj opojno mirišu otrovna isparenja famoznih „hiljadu cvetova“. Kurs lišen situacije u kojoj predstavnik MSP govori o odsustvu vrednosnih neslaganja sa Zapadom, a čelni čovek glavnog propagandnog resursa koji se emituje u inostranstvu priznaje da su naša razmimoilaženja sa SAD slična neslaganjima dve države u okviru SAD. Lično mi se sviđa taj baršunasti svet, i ni u kom slučaju ne gorim od želje da ga izgubim. Lično mi je vrlo udobno. Ali, ako se Rusija povuče iz Sredozemlja, teško da će se smestiti u Minski format, a to znači da će male šanse za „otopljenje“ rusko-evropskih odnosa zameniti takvi „mrazevi“, u poređenju sa kojima će sadašnja klima izgledati jednostavno banjski. Kakva u stvari ona i jeste.

„Šta je to za nas Tirensko primorje...“

Ne želim da opisujem predstojeće strahote, ionako je žalosno. Ali očigledno da i Zapad treba da bude zainteresovan za naše sadašnje „popuštanje“, kao i Rusija. Ali, avaj, lider Zapada, SAD, to za sada vešto skriva. Ali uzalud. Vidimo da se evropske zemlje, recimo Francuska, prema ovoj situaciji ne odnose toliko bezbrižno. Francuzi shvataju da, ako se Rusija povuče sa Sredozemnog fronta borbe, Amerikanci nikako neće odmah stići. Oni će nastaviti nesnalaženje u najjednostavnijim sitaucijama, tražeći među ekstremistima-džihadistima opozicionare iskreno privržene ideji demokratije. I, dok se Amerikanci budu bavili omiljenim poslom – potragom za demokratama u taboru islamista – režim u Damasku će stvarno pasti i, zajedno sa serijom novih genocida na Bliskom Istoku, rasplamsaće se borba Titana, grupa okrenutih Tuskoj, Saudijskoj Arabiji i Kataru. Da ne pominjem Iran, koji će se svakako herojski braniti od regionalnih otimača. U međuvremenu, na petrodolarima će se formirati i nedavno rođeni teroristički kalifat, koji će pre ili kasnije baciti na kolena severni deo Sredozemnog mora. Ako se, dakako, zapadne zemlje ne sete Čerčilovog amaneta i ne počnu da tamane narode na jugu Sredozemnog mora otrovnim gasovima, ako ne i nečim gorim.

A Rusija?

Rusija će posmatrati taj krvavi užas sa ledenom ravnodušnošću. A ljubitelji i poznavaoci evropske muze setiće se, možda sa dozom melanholije stihova prokletog nemačkog pesnika: Šta je za nas Tirensko primorje, Šta nam znači dolina maslina – Sredozemlje Istrošeni motiv. Vlaga iz „grla“ kratera Isčezla je zauvek Pusti su ispod Homerovog neba Beli gradovi. * * Prevod stihova Gotfrida Bena je sa ruskog jezika, nije umetnički, već informativnog karaktera (prim. prev.).

Pročitajte još:LAZANSKI: Turska izbačena iz igreStatus ruskih pilota u nevoljiPutin, Ali Baba i 40 razbojnika

Izvor: Izvestiя, Novi Standard