Pravda

Novi štrajk je otkazan jer je, kako je saopštio sindikat UFO, menadžment napravio značajne ustupke u pregovorima u kojima sindikat pokušava da za svojih 19.000 članova obezbedi otpremnine ukoliko odu u prevremenu penziju. Iako borba kabinskog osoblja "Lufthanze" za bolje plate i uslove penzionisanja traje već dve godine, razni štrajkovi u nemačkim kompanijama i službama obeležili su 2015. godinu, tako da se mnogi pitaju da li je Savezna Republika Nemačka postala, kako ju je nedavno u jednoj analizi definisao minhenski dnevni list "Zidojče cajtung", "štrajkačka republika Nemačka". Ovaj naziv nije bez razloga, budući da je Nemačka ove godine po broju radnih dana provedenih u štrajku pretekla Francusku, u kojoj su sindikati tradicionalno skloni štrajkovima. Samo u prvoj polovini godine u Nemačkoj je na štrajkove "potrošeno" više od 350.000 radnih dana zaposlenih u različitim oblastima, što je drastično povećanje u odnosu na celu prošlu godinu, kada je bilo ukupno 156.000 radnih dana provedenih u štrajku, dok je 2010. godine taj broj iznosio 28.000. Januar ove godine obeležili su štrajkovi upozorenja, koje je organizovao najveći nemački sindikat – sindikat metalaca IG metal. Na jedan sat rad je obustavilo na desetine hiljade zaposlenih u saveznim pokrajinama Baden-Virtemberg, Hesen, Bavarska, Rajnland-Pfalc i Severna Rajna-Vestfalija. U metalskoj i elektroindustriji u Nemačkoj radi 3,8 miliona ljudi, a sindikati za njih traže povećanje zarada od pet i po odsto ove godine i veće beneficije za radnike kada su pred penzijom i ako žele da u toku rada nastave sa obrazovanjem. Iako poslodavci u industriji nisu bili srećni zbog zahteva sindikata, pregovori su nastavljeni i došlo se do kompromisa, pa pravih štrajkova nije ni bilo. Ali, takve sreće u Nemačkoj nisu oni koji ne rade u industriji, kao što su vaspitači i vaspitačice u vrtićima, medicinske sestre, poštanski radnici, mašinovođe, kondukteri u vozovima, piloti i kabinsko osoblje. Oni nisu imali drugog izbora do da štrajkuju. Tako su mašinovođe "Dojče bana" štrajkovale u nekoliko navrata, a poslednji štrajk nemačkih železnica trajao je nedelju dana, unekoliko parališući saobraćaj u celoj zemlji, koštao je nacionalnu privredu oko pola milijarde evra. Za veću platu i bolje uslove rada u više navrata štrajkovalo je i oko 140.000 radnika nemačkog poštanskog i logističkog giganta "Dojče post", trinaest puta piloti i ostali zaposleni u "Lufthanzi", a minulih dana to najavljuju i radnici nemačkog ogranka "Amazona", i to baš uoči božićnih praznika, kada imaju najviše posla. Veliki broj štrajkova doveo je mnoge do toga da se zapitaju gde nestade savršeni nemački posleratni privredni model, u kojem su sindikati igrali ogromnu ulogu i stupali su u štrajk tek u retkim slučajevima zaoštrene socijalne borbe. Sindikati su mnogo više postizali tako što su sa poslodavcima sklapali kolektivne (tarifne) ugovore za pojedine privredne oblasti i kroz učestvovanje u izboru članova upravnih odbora velikih preduzeća. Štaviše, zakonom je regulisano učešće nemačkih sindikata u ovom procesu odlučivanja, koji dobrim delom liči na nekadašnje radničko samoupravljanje u bivšoj SFR Jugoslaviji, osim što je ovde u pitanju privatni kapital. Zbog svega toga nemački sindikati nisu ni morali da štrajkuju, ali takozvana Harcova reforma, sprovedena u vreme kancelara Gerharda Šredera, drastično je liberalizovala nemačko tržište rada i omogućila kompanijama da zapošljavaju radnike preko posredničkih agencija i time izbegnu da i tim novim zaposlenima obezbede sve beneficije za koje se izborio sindikat. Osim toga, ceo sistem je napravljen da se smanje troškovi rada, to jest plate radnika. Tako je u analizama utvrđeno da su u periodu od 2003. do 2013. troškovi rada u Nemačkoj, u poređenju sa Francuskom, Italijom i Španijom, pali za 15 odsto, pri čemu čak ni taj pad realnih plata u Nemačkoj nije bilo ravnomeran. Kako je pre tri godine utvrđeno u jednom vladinim izveštaju o siromaštvu, zarade su porasle u višim platnim razredima, dok su one u nižim platnim razredima znatno opale. Osim toga, između 1998. i 2008. broj zaposlenih sa ugovorom na neodređeno vreme pao je za 800.000, dok je broj zaposlenih na određeno ili unajmljenih po satu preko posredničke agencije porastao za 2,4 miliona. Tako je 2012. svaki peti zaposleni u Nemačkoj radio na osnovu ovog netipičnog ugovora, dok je tek polovina zaposlenih bila „pokrivena” kolektivnim ugovorom. U svemu tome leži razlog za nemački privredni uspeh, ali i za sve češće štrajkove onih profesija koje nisu deo izvozno orijentisane industrije. Međutim, aktuelna vlada demohrišćansko-socijaldemokratske kancelarke Angele Merkel, iako je prvi put zakonski u Nemačkoj uvela minimalnu zaradu, donela je i zakon kojim se "krešu" krila sindikatima. U maju je Bundestag usvojio Zakon o ujednačenim tarifama, koji drastično ograničava predstavljanje radnika, pa će u pregovore sa poslodavcima moći da ulaze samo sindikati u koje je učlanjena većina zaposlenih u određenoj firmi ili branši. Pojedini stručnjaci za pravo upozoravaju da je ovaj deo zakona nije u skladu sa nemačkim ustavom, koji garantuje pravo na štrajk i radničku borbu. No, čak i da ga obori nemački Savezni ustavni sud, evidentno je u kom pravcu idu radnička prava u Nemačkoj.