Pravda

Taj gnev je prisutan i danas, ali danas znam da teritorija živi sa nama dok god nas duhovno vuče sebi, dok ono što ona predstavlja ne prestaje u nama da izaziva osećaj radosti i patnje, ljubavi i prezira, smeha i suza. Danas, oni koji otimaju znaju da nije dovoljno Srbinu oteti deo teritorije da bi prestao biti Srbinom, već je mnogo važnije oteti duhovnu vertikalu koja tu teritoriju čini dušom, odnosno, kontinuitetom istorijskog pamćenja. Jer, dok je to samo oteta teritorija, a ušuškani „mir“ Pećke Patrijaršije u brdima pored Bistrice i dalje silom ljubavi vuče Srbina sebi; a Gračanici Srbin i dalje peva da bi je hteo „u nebesa vazneti“ dok ga ona privlači zvukom svojih zvona u kojem Srbin čuje otkucaje srca svojih predaka; a Sveti Arhangeli kod Prizrena, spaljeni i uništeni, svojom garežnom crninom vape za pomoć spaljenoj i bodljikavom žicom ograđenoj Bogoridici LJeviški; a još 1999. pod „kontrolom“ nemačkog KFOR-a minirana Zočišta sve to gledaju i mole se Svetima Kozmi i Damjanu da se Srbin vrati, da oslobodi, da zagrli i da oprosti i da zaplače; a...dok je to samo oteta teritorija Srbin se predati neće i plamen nade tinjaće u njemu osvetljavajući večno put ka slobodi. Taj put jeste ona nit slobode koja povezuje vaskrsle pretke sa sudbinom dolazećih potomaka u nečemu što je Srbinu najvažnije prekinuti, a to se zove: kontinuitet istorijskog pamćenja. Posle teritorije, mora se oteti duh, mora se uništiti pamćenje. Samo tako, znaju oni, Srbin prestaje biti Srbinom. Zato je duhovna pljačka, koju žele da izvrše u UNESKO-u, jednog hrišćanskog naroda u srcu hrišćanske Evrope, ovih dana, opasnija od pljačke teritorije; od fizičkog prekida opasniji je samo duhovni. Zato se Evropska unija i ostatak Zapada trude da Srbinu otmu Kosovo, da otmu kulturnu baštinu. Zato se EU lomi da evropski put Srbije slomi baš na Kosovu. Lomi, jer EU zna da se u procesu evropeizacije srpske duše mora otkinuti onaj najčvršći komad granita koji čuva u Srbinu ono njegovo, srpsko, nacionalno i samobitno. Ali, koliko god taj kamen popuštao, a Srbin u svojoj duhovnoj klonulosti se protiv toga ne bunio, u oskudnom trenutku Srbin će se uznemiriti nemirom Patrijaršije, u duši će zazvoniti Gračaničko zvono predaka, plamen Arhangela će zasijati, metalni trn LJeviške ubošće srce, Kozma i Damjan će Srbina opomenuti i probuditi. I tu će biti kraj evropskog lomljenja Srbije, na Kosovu će se evropeizacija srpske duše slomiti. Ona će osetiti da je lomi nešto njoj nesvojstveno što zahteva njenu pokornost, a zahtev za pokornošću je u biti zapadne volje. Da, možda ćemo zbog toga morati još da stradamo, još da trpimo, i još da patimo, jer takvu sudbinu da ne živimo po svome nismo sami birali, nameću nam je. U pravoslavnoj volji, za razliku od zapadne, postoji princip „oslobođenosti od ne-moranja“ ili, praktično prevedeno u život: ostavite nas na miru da živimo svoj život po svojoj volji i mi vas nećemo dirati. Ili, kako zbori Gogolj da „Rus ne može da živi, Nemac mu ne da mira“. Ili, kako peva Desanka Maksimović da „mi nismo oni što smišljeno tlače, mi ne smatramo da je svet celi naše polje“. I tako već stotinama godina sa svakim pravoslavnim narodom, a najviše sa ruskim i srpskim, a najviše u prošlom i ovom veku. Šta god da se desi tog 9. novembra na Skupštini UNESKA, pa čak i ako Kosovo bude primljeno u UNESKO to će biti samo jedna izgubljena bitka. To će biti još jedna rana na razapetoj duši Srbinovoj, ali rana koja će toliko jako peći da ništa osim mira Patrijaršije, slavujnog zvona Gračanice, obnovljenih Arhangela, oslobođene LJeviške i, za srpske molitve, slobodne rajske bašte - Zočišta, Kozme i Damjana, ništa osim toga tu ranu neće izlečiti i umiriti. Ništa osim slobodnih srpskih crkava i manastira na celom Kosovu. Neće taj novi udarac, ako ga bude, Srbina ni slomiti, jer će se taj beskonačni gubitak nadoknaditi beskonačnošću gubitka, pa će tako postati beskonačnim dobitkom: Lazareva odluka večno će povlačiti konopce srpskih zvona i nikada neće prestati. Na toj će se rani slomiti evropeizacija srpske duše, a 9. novembra Kosovo će biti terazije istorije na kojima će čovečanstvo meriti ko je uz Istinu ljudsku i Božiju, a ko uz istinu terorizma, vađenja organa, droge, istinu OVK-a i ISIL-a. Nade uvek ima da će čovečanstvo pobediti! Za svakog Srbina, koji u sebi nosi srpsko, nacionalno i samobitno, ne može biti rasprave oko toga da li Kosovo treba da bude primljeno u UNESKO, da li se Kosovom treba trgovati za Evropsku uniju, da li Kosovo ima cenu za bilo šta. Cena Kosova je cena našeg imena, trgovanjem Kosovom trgujemo onim što smo sami sobom. Kosovo je, samo po sebi, Istina Srbinova – duša pravoslavlja, koja kroz svoje stradanje ispisuje istoriju po dva tragična, a za život najistinitija principa: po pravoslavnom „patim, dakle, postojim“ i po Kamijevom egzistencijalnom „borim se, dakle, postojim“. Patnja i borba: dve reči koje, u odnosu sa Zapadom, suzama i krvlju ispisuju celu srpsku istoriju, a njihov koren je Kosovo. Značaj Kosova u tkanju srpske duhovne vertikale možemo izraziti najbolje parafrazirajući Dostojevskog da čak i da nam matematički dokažu da je dobro da Kosovo uđe u UNESKO, da nam matematički dokažu da Kosovo nije Istina Srbinova, da je Istina Srbinova izvan Kosova, i da je Istina Srbinova nešto drugo i negde drugde, u „rajevima“ koji zahtevaju našu pokornost i izazivaju naše povraćanje, čak i tad, ja ću ostati uz Kosovo, ne uz njihovu Istinu.