Pravda

U slučaju otvorene eskalacije, svesne su da jedna drugu mogu da stave u neku vrstu pat-pozicije, ali da nijedna ne može da odnese direktnu pobedu i sve bodove. Šahovski turnir bi dobio neko treći. Iako su jedna drugoj rivali u gotovo svim okolnim regionalnim teatrima – Kavkaz, Balkan i Bliski istok – to rivalstvo do sada nije bilo isključivo i ostavljalo je dovoljno prostora za delovanje i druge strane. Paradoks ovog odnosa leži u činjenici da tamo gde je direktno rivalstvo najizraženije, a to su Zakavkazje i crnomorski region, tu su dve države pokazale najviše umešnosti u sprečavanju kontaminacije njihovog bilateralnog odnosa. Takođe, implementacijom strateškog partnerstva u energetici, i Rusija i Turska bi se "vratile" na Balkan, ovog puta ruku podruku, i na tome je rađeno u poslednje vreme. Ali cunami koji potresa ceo Bliski istok još od kraja Hladnog rata rizikuje da ove dve zemlje uvuče u vrtlog koji su se svojski trudile da izbegnu. Naivno se verovalo da će u posthladnoratovskom periodu Bliski istok biti velika provincija, koja će se prepoznavati samo po tome što „Mekdonalds” piše na arapskom. Ispostavlja se da je geopolitički i institucionalni vakuum na tim prostorima prizvao u goste raznorodne aktere, pa su se tu sudarile globalne i regionalne sile s različitim agendama, dijametralno suprotne ideologije, kao i zakulisni ekonomski interesi. Na malom geografskom prostoru severa Sirije potencijal za sukob je najveći jer su se tu sudarile dve najveće ambicije – Rusije da se vrati na pozornicu kao globalna sila i Turske da bude lider sunitskog sveta. Ankara je, naime, verovala da će Arapsko proleće dovesti u svim arapskim državama na vlast Muslimansku braću, kojima bi Turska bila politički i društveni model, kao i neka vrsta pokrovitelja. Iako je ova namera u startu bila nerealna, Turska je krivca za njen neuspeh pronašla u laičkom, alavitskom i baasističkom režimu El Asada, koji je te 2011. godine odbio turske pozive da odstupi. Zato danas Ankara želi da uspostavi tzv. bezbednu zonu na severu Sirije, koja bi bila embrion za dalje delovanje protiv El Asada i uopšte za širenje uticaja na Bliskom istoku. Tu bi Turska grupisala probrane sirijske izbeglice, opremala i instruisala sirijske pobunjenike (od kojih su neki etnički Turci), kontrolisala Kurde, kao i naftne tokove. Rusija, s druge strane, podrškom Asadu brani svoje istorijske saveznike, podupire svoj ideološki narativ o državnoj suverenosti, obuzdava ekspanziju islamizma, formira sliku o sebi kao moćnom patronu, zadržava uticaj na Bliskom istoku i čuva svoju morsku bazu na Mediteranu. Ta dva dijametralno suprotstavljena interesa "na lokalu", sudarila su se direktno na malom i siromašnom prostoru Turkmenskih planina severne Sirije. Epilog znamo. Tursko obaranje ruskog aviona predstavlja najgoru eskalaciju već dovoljno eksplozivne situacije. Niti Turska želi da odustane od svojih planova u severnoj Siriji, niti Rusija može da priušti luksuz da zažmuri na bačenu rukavicu. Dalji razvoj krize zavisiće najviše od dva faktora. Prvi je da li Rusija i Turska mogu da formulišu neki protokol o dejstvima u severnoj Siriji, kojim bi se izbeglo kontaminiranje ukupnih odnosa, čime bi obe strane izgubile. Drugi je, naravno, stav SAD. Amerika ima nekoliko prioriteta na Bliskom istoku, od kojih su najvažniji obuzdavanje Islamske države, regionalni balans snaga i minimalizovanje ruskog uticaja. Od rangiranja ovih prioriteta zavisiće njihov uticaj na rusko-tursku krizu. Za razliku od Francuske, koja ovu eskalaciju vidi kao novu i nepotrebnu prepreku stvaranju zajedničke međunarodne koalicije protiv Islamske države, Amerika ovaj razvoj događaja tumači kao još jednu mogućnost da utiče na različite igrače i da žonglira svojim prioritetima prema svom nahođenju. Za naš region degradacija rusko-turskih odnosa predstavlja nesumnjivo pogoršanje konteksta u kome evoluiramo. Odustajanje od tzv. Turskog toka označilo bi gubitak poslednje prilike da centralni Balkan figurira kao međunarodni gasni koridor. Direktno rivalstvo Rusije i Turske sa Bliskog istoka prelilo bi se i na naš region, što bi moglo da dovede do izraženijih etničkih i verskih napetosti. Umesto da Balkan iskoristi zainteresovanost više makroregionalnih sila da bi brže prosperirao, pretvorio bi se u neku vrstu politički nestabilne krajine, kojoj bi, opet, "bio potreban" globalni policajac. Svako funkcionalno povezivanje balkanskih država bilo bi mnogo teže, što bi ugrozilo realizaciju velikih investicija u infrastrukturu i energetiku. Lokalni narativi ponovo bi postali crno-beli, što bi pogodovalo provincijalnom duhu iz vremena raspada SFRJ.