Pravda

Dok se događaji u Siriji, Iraku i Turskoj povezani sa borbama koje lokalna kurdska oružana opozicija () vodi protiv ID razvijaju velikom brzinom, opet se poteže pitanje prava Kurda na samoopredeljenje (ukupna kurdska populacija procenjuje se na 41 milion ljudi). Kurdi su podeljeni granicama četiri države – Turske, Iraka, Irana i Sirije. Ukupna površina teritorije sa dominantnim kurdskim stanovništvom iznosi oko 450 miliona kvadratnih kilometara. Broj Kurda u Turskoj prebacuje 20 miliona, u Iranu iznosi gotovo 11 miliona, u Iraku sedam i u Siriji oko tri miliona ljudi. Pored Kurda, u regionu se nalaze Azeri, Arapi, Jermeni, Asirci, Persijanci, Turci i Turkomani, a do sredine 20. veka tu je bilo nastanjeno i mnogo Jevreja, koji su se potom vratili u Izrael. Asirci i Jevreji (donekle i Jermeni) su se dosta izmešali sa Kurdima. Pre ranog 20. veka Jermeni su činili dobar deo (u nekim delovima i većinu) stanovništva istočnih regiona današnje Turske, koji su sada dominantno naseljeni Kurdima. Najveći deo Jermena zbrisan je krajem 19. i početkom 20. veka. Za razliku od iračke armije – većinom sastavljene od šiita – kojoj su Amerikanci obezbedili obuku i oružje, ali koja je, i pored toga, napustila položaje kada se suočila sa ID, Pešmerge ne samo da su uspele da zaustave najezdu ID i spreče ih u preuzimanju najvećeg naftnog polja u blizini Kirkuka već su i pomogle iračkoj armiji da oslobodi neke okupirane teritorije, uključujući i strateški važan grad Sindžar. Tokom nekoliko meseci 2015. godine Kurdi su držali kontrolu nad još jednim važnim gradom, Kobaneom u Siriji, koji se nalazi na granici sa Turskom. Ipak, militanti ID uspeli su da se probiju na njegovu teritoriju. Povrh toga, uprkos pasivnom držanju Turske u odlučujućim momentima borbe, kada je svaka pomoć sa strane bila poželjna, kao i nedostatku praktičnih operacija američkog vazduhoplovstva, Kurdi su pokrenuli ofanzivu i napredovali do Hasake i Rake, prestnice „kalifata“.

Kurdi ponovo na agendi

Uzimajući u obzir specijalnu ulogu Kurda u borbi protiv Islamske države i duboku istorijsku pozadinu „Kurdskog pitanja“, dilema kako bi Kurdi mogli da ostvare svoja legalna prava ponovo je na agendi. Sve do današnjih dana, samo vlada Sadama Huseina im je u jednom trenutku ponudila autonomiju, tako stvorivši Autonomnu Kurdsku Pokrajinu sa glavnim gradom u Erbilu. Nakon toga, samo je Bašar el Asad dodelio Kurdima autonomnu upravu u regionima gde čine većinu. Turska i Iran ignorišu ova prava iako Teheran, za razliku od Ankare, ne pribegava represiji i korišćenju vojne sile protiv njih. U svakom slučaju, „Kurdsko pitanje“ je najaktuelnije pitanje u unutrašnjoj politici svake od pomenute četiri države u kojima živi kurdska populacija. I ne može biti rešeno bez spoljnog posredovanja. Stvar je u tome da je takva država postojala: Kurdistan je bio priznat kao nezavisna država od strane međunarodne zajednice u granicama odlučenim od strane Svetskog arbitražnog suda 10. avgusta 1920. godine nakon potpisivanja Severskog ugovora. Pored toga, u 20-tim godinama prošlog veka postojala je i samoproglašena Kurdska Republika, od Ararata oformljena na teritoriji turskog kurdistana, koja je trajala tri godine, a 1945. godine u iranskom Kurdistanu je proglašena Mahbadska Republika. Štaviše, Moskva je bila ta koja je, nakon fašističke agresije na Sovjetski savez, sprečila genocid nad Kurdima otvarajući im put u SSSR kroz Severni Iran, gde su se legalno nalazile sovjetske trupe u skladu sa rusko-iranskim sporazumom iz 1919. NJihov lider Mustava Barzani, otac lidera današnjeg Autonomnog kurdskog regiona, postao je general Crvene armije, a mnogi Kurdi su se venčavali sa građanima Rusije, studirali na sovjetskim univerzitetima i vojnim akademijama. Kasnije u 50-tim, većina njih se uspešno vratila u njihovu istorijsku otadžbinu. Ipak, danas kurdska državotvorna formacija suštinski postoji samo na teritoriji Iračkog Kurdistana i od 1992. de facto funkcioniše nezavisno od Iraka. Nedostaju joj samo autonomija po pitanju vođenja spoljne politike i međunarodno priznanje. Sada, pošto su porazili ID, Kurdi se opet vraćaju na ideju stvaranja „Velikog Kurdistana“, koji bi bio nezavisna država, koja bi obuhvatala celokupnu teritoriju na kojoj žive etnički Kurdi. Prvi korak ka tom cilju bio bi garantovanje statusa koji uživa Irački Kurdistan svim drugim delovima Velikog Kurdistana. Što je najvžnije, Kurdi danas sagledavaju svoje šanse sa više preciznosti, pragmatizma i strpljenja, i spremni su da dosledno rade na svom cilju, svesni da će morati da prevaziđu ozbiljne prepreke koje će im se naći na putu.

Partizani Bliskog Istoka

Polaganje nade u Amerikance tokom njihove okupacije Iraka u periodu od 2003. do 2011. pokazalo se kao pogrešno: Kurdi su se vratili na pređašnji status quo, gde su sve pregovore morali da vode sa Bagdadom, u kojem je vladala šiitska Dava partija, odlučna da uspostavi svoju dominaciju u zemlji. Situacija je izmakla kontroli za vreme vladavine Nurija al Malikija i dospela u ćorsokak. Izgledalo je kao da će doći do nove runde sukoba između Kurda i centralnih vlasti. Ali tada je izbila nova kriza: u junu 2014. Islamska država je stupila na pozornicu. U početku Kurdi su oterali teroriste od Bagdada. NJihov doprinos u zaustavljanju napredovanja ID u Siriji bio je od ključne važnosti za Asadov opstanak na vlasti. U rastu kurdske nacionalne samosvesti Turska je videla ustanak grupa povezanih sa ugnjetavanom i marginalizovanom Radničkom partijom Kurdistana, koja zbog mnogo čega nastupa kao vodeća i najpopularnija kurdska politička organizacija, bez obzira na klanovske pripadnosti; za razliku od Iraka, gde dve glavne snage, KDP i Barzanijev klan sa jedne, i Talabanijeva DPAK, sa druge strane, nastupaju kao međusobni rivali. Kurdi, budući da žive u enklavama, nemaju drugog izbora nego da traže saveznike koji bi mogli da im pomognu na međunarodnom tržištu (snadbevanje naftom od koga Kurdistan potpuno ekonomski zavisi; u tom pogledu su potpuno oslonjeni na Ankaru), te vojno i ekonomski, budući da je glavna strategija njihovih rivala da ih izoluju. Kada se realno sagledaju stvari, tu izolacija mogu da prekinu jedino SAD i Rusija, ali Moskva još uvek gleda da se oslanja na saradnju sa centralnim vlastima, dok Vašington nije spreman da pokvari svoje odnose sa Turskom i arapskim monarhijama, koje se žestoko protive priznavanju prava etničkim i verskim manjinama u arapskom svetu. To je razlog zbog kojeg, iako su ušli u konflikt sa Islamskom državom na svoju ruku, Kurdi nisu viđeni kao jedna od strana u konfliktu, već pre kao partizani koji se bore kada državna armija nije sposobna da brani zemlju od neprijatelja. Kurdi ni ovaj put nemaju centralnu ulogu u konfliktu, ali, za razliku od ranije, sada samo nastoje da očuvaju svoje teritorije, bez želje da stupaju u savezničke odnose sa bilo kojom od strana. Ovoga puta po svaku cenu zahtevaju zvanično priznanje i prave garancije. Ali problem je u tome što Kurdi ne mogu samostalno da brane svoju zemlju, budući da u ovom momentu nijedan deo Kurdistana ne može da opstane bez spoljne pomoći, jer su u ratnom stanju sa neprijateljem koji koristi najmodernije oružje, pre svega avijaciju i tenkove. Ankara aktivno koristi svoju armiju, avione, tenkove i artiljeriju za ubijanje članova PKK ne samo u okviru sopstvenih granica već i u Siriji i Iraku, pri čemu neretko stradaju i lokalni Kurdi.

Pravo za 40 miliona Kurda

U takvim uslovima, uzimajući u obzir situaciju nakon obaranja ruskog Su-24, u kojoj je Turska praktično priznala svoju povezanost sa Islamskom državom na ekonomskom (šverc nafte) i vojnom (slanje oružja, instruktora i specijalnih snaga u pomoć militantima) planu, važno je preduzeti sve potrebne korake da se zaštite Kurdi od Ankare i Islamske države. Jedini način da se to učini je stvaranje nezavisnog Kurdistana, koji bi u početku sadržao delove Autonomnog kurdskog regiona i kurdske regione u jugoistočnoj Anadoliji. Za početak, problem bi trebalo izneti na razmatranje u UN, uzimajući u obzir da Povelja UN priznaje pravo svih nacija na samoopredeljenje. Ako je to uspelo malenim ostrvskim nacijama u Polineziji i ako Palestina sa svojih četiri miliona stanovnika upravo pokušava da to izgura, uz podršku gotovo svih država članica UN, onda bi sigurno i 40 miliona Kurda trebalo da imaju isto pravo. Praktična implementacija ugovorenog bila bi sasvim druga priča. Prvo, biće od suštinske važnosti da se organizuje refendum turskih Kurda sa pitanjem o dobijanju šire autonomije u okviru turske države. Pošto se to ostvari i pošto se stvore strukture moći, trebalo bi se glasati o ujedinjenju Autonomnog kurdskog regiona (Irak) sa kurdskom autonomijom u Turskoj u jednu državu. Naravno, obe faze ovog kretanja ka nezavisnosti bi trebalo da budu nadgledane i kontrolisane od strane UN posmatrača i drugih međunarodnih organizacija. Pitanje granica bi trebalo rešiti korišćenjem mapa Otomanske imperije i, ukoliko bude neophodno, međunarodne arbitraže. Teritorija koja obuhvata oko 300 kvadratnih kilometara i populacija veća od 28 miliona ljudi trebalo bi da bude dovoljna za stvaranje takve države. Pored toga, bila bi okružena kurdskim regionima sa zapada i istoka, iz Sirije i Irana, a njihova sudbina bi mogla biti rešena kasnije, uz uvažavanje činjenice da ni Damask ni Teheran nisu vršili teror ili prinudno istrebljenje njihovih Kurda. Zaista, nezavisni Kurdistan bi bio faktor stabilnosti u regionu. NJegovo stvaranje bi odseklo agresivnu Erdoganovu Tursku od arapskih država u kojima je Ankara švercovala naftu uz pomoć Islamske države, čak i pre njenog zvaničnog nastanka; a prihodi od te trgovine koriste se za finansiranje terorizma i drugih sumnjivih operacija. To bi dalo doprinos stabilnosti mnogih zemalja i stvorilo bi ozbiljnu polugu za uticaj na Tursku, kao i na Iran, koji ima dugu istoriju ignorisanja interesa drugih država u regionu i raspirivanja konflikata između šiitske manjine sa sunitskom većinom. [caption id="attachment_530774" align="aligncenter" width="650"] Pešmerge (Foto: Jutjub)[/caption]

Poslednju Reč ima Rusija

Jedna od najvećih prepreka u stvaranju Kurdistana je njegovo međunarodno priznanje. Na primer, pre 50 godina na severu Kipra stvorena je država pod imenom Turska Republika Severni Kipar. Međutim, tu republiku još uvek niko osim Turske nije priznao. Naravno, turska okupacija ovog dela Kipra je različit primer. Verovatno je da će zapadne države, pre svega SAD, u početku da se suzdrže od glasanja o ovom pitanju, ali na srednji rok Zapad će priznati Kurdistan. Prvo, dogovor koji je postignut u 19. veku od strane zapadnih država, koji se odnosi na nezavisnost Grčke, u stvarnosti je zavisio i od Kurda (Severski ugovor iz 1920. predviđao je stvaranje kurdske autonomije u Turskoj i pominjao mogućnost formiranja nezavisne Kurdske države ukoliko Kurdi proslede takav zahtev Ligi naroda). Ipak, Zapad tada nije održao obećanje da Kurdima početkom 20. veka podari nezavisnost. Dalje, stepen autonomije koji sada uživa Irački Kurdistan delimično duguje američkim akcijama, uključujući njihovu operaciju „pružanja komfora“ i uspostavljanja zone zabrane letova nad Severom Iraka. Berlin, Pariz, London i druge EU prestonice će verovatno slediti poteze Vašingtona. Pored toga, ne treba da zaboravimo da je Zapad priznao nezavisnost Kosova, i to ne na bazi neke rezolucije UN, već kao posledicu bombardovanja Srbije. Izrael je već najavio da bi priznao Kurdistan. Još mnogo azijskih, afričkih i latinoameričkih zemalja bi učinilo isto. U ovom trenutku najvažnija je činjenica da poslednju reč u svemu tome ima Rusija, kao jedina od svetskih sila koja vodi pravi rat protiv terorizma na Bliskom Istoku. Rusija je spasila Abhaziju i Južnu Osetiju od gruzijske agresije tako što je priznala njihovu nezavisnost nakon vojne intervencije. Moskva je odbila da dozvoli da Krim raskomadaju radikalni ukrajinski nacionalisti. Izgleda da je vreme da osiguramo stabilnost na Bliskom Istoku takođe, a to neće biti moguće ako prvo ne uništimo ID, ali takođe i ako ne rešimo „Kurdsko pitanje“.

Pročitajte još:Bliži se dan Jovanke OrleankeTeroristi kao biznismeniPonovo se razbuktava stari spor: da li su Amerikanci uopšte bili na Mesecu?

Izvor: New Eastern Outlook, Novi Standard