Pravda

Na nedavno održanim parlamentarnim izborima u Venecueli prozapadna opozicija je pobedila socijalističku opciju Nikolasa Madura, predsednika koji je nastavio vođenje suverene, revolucionarne, socijalističke politike trasirane pre više od decenije. Ovu svojevrsnu venecuelansku revoluciju protiv međunarodnog kriminalnog finansijskog lobija vodio je do svoje smrti 2013. godine harizmatični vođa Ugo Čavez. Odlučnim potezima državu je istrgao iz čvrstog zagrljaja MMF-a i Svetske banke i postavio na put drastičnog progresa i emancipacije nacije. Ovom izbornom porazu Nikolasa Madura doprinelo je mnogo faktora, između ostalog i spolja kontrolisano obaranje cene nafte na svetskom tržištu (Venecuela je država sa najvećim naftnim bogatstvom na svetu). To je dovelo do osetne ekonomske krize poslednjih nekoliko godina, ali državni vrh nije požurio da od MMF-a traži, kod nas toliko popularni, „kredit iz predostrožnosti“. Razumljivo, Sjedinjene Američke Države imaju snažan interes da se Venecuela vrati na poziciju velikog dužnika prema međunarodnim kreditorima, ali i da privatizuje naftnu industriju (koju je Čavez svojevremeno nacionalizovao), pa i elektroenergetski sektor i telekomunikacije. Opozicija je zapadnim uticajem (čitaj: novcem) okupljena u široki front oko „nove ideje slobode od represivnog režima i smene diktatora“, sa snažnom podrškom globalnih masovnih medija i „svetske javnosti“. Zvuči poznato? Orkestrirani napadi na Madura Jedan događaj obeležio je, međutim, sam finiš izborne trke. Naime, nedelju dana pred izlazak na birališta ubijen je jedan od političkih lidera „demokratske opozicije“. Do tada gotovo beznačajna politička figura i čovek za koga većina Venecuelanaca nije ni čula, u svetskoj i domaćoj „nezavisnoj“ javnosti ovenčan je oreolom mučenika postradalog u borbi protiv „represivnog režima koji ubija političke protivnike“. U istom danu, posle svega nekoliko sati, počele su da se ređaju osude „politički motivisanih ubistava“ i pozivi „boraca za ljudska prava“ da se zaustave „monstruozni odredi smrti“, kojima država nastoji da fizički eliminiše svoje oponente. Neosnovane osude ovog ubistva na račun Nikolasa Madura nastavile su da se gomilaju narednih dana u gotovo svim zapadnim medijima, gde nije bilo ni najmanjeg prostora za saopštenje optuženog predsednika ili informaciju zvaničnih organa policije i tužilaštva koji vode istragu. I ovo, nažalost, zvuči isuviše poznato… Venecuela 01Do tada gotovo anonimni opozicioni „lider“ Luis Dijaz, jedan od mnogih političkih patuljaka koji je svrsi mogao više da posluži mrtav nego živ, ubijen je tokom mitinga protiv Nikolasa Madura u venecuelanskoj provinciji Guariko. Policija je posle nekoliko dana uhapsila tri čoveka osumnjičena da su izvršili ovaj akt, o čemu je, razume se, međunarodna javnost mogla da se informiše isključivo preko manje vidljivih elektronskih ili uglavnom štampanih medija. Za to vreme međunarodnu javnost su sa globalnih televizijskih mreža zapljuskivali talasi osuda venecuelanskog predsednika koji ubija političke protivnike. Inače, ubijeni opozicionar, u policiji poznat kao pripadnik mafijaške grupe „Los Plateados“, bio je 2010. godine i sam osumnjičen za umešanost u ubistvo člana suparničke kriminalne bande „El Maloni“, a krivični postupak je i dalje u toku. Policija je nedavno saopštila da se osnovano sumnja da je Dijazova smrt odmazda za smrt pripadnika bande sa kojom je njegova grupa bila u otvorenom uličnom ratu. Prema navodima svedoka, Dijaz je poslednjih godina retko izlazio iz kuće u kojoj je stanovao, plašeći se za svoj život. Uz to, lica uhapšena pod sumnjom da su ubila „velikog opozicionog lidera“ upravo su mafijaši bande „El Maloni“. Kao nekada protiv Miloševića Ove činjenice iz istrage, razumljivo, nisu nimalo interesovale „slobodnu međunarodnu javnost“, čiji je spin o odgovornosti predsednika Madura brzo dostigao razmere propagande svojevremeno vođene protiv predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Da ironija bude veća, u kampanju protiv Madura uključila se i Hilari Klinton, supruga nekadašnjeg američkog predsednika koji je lično objavio rat Miloševiću i postarao se da ovaj svoju smrt pronađe u haškom kazamatu. Ova neslavna tradicija porodice Klinton, da ne birajući sredstva uništava političke protivnike u međunarodnoj areni, pokazuje svoju efikasnost i u slučaju Venecuele. Venecuelanski događaji donose opori miris iz naše ne tako daleke neslavne prošlosti, kada su nas Amerikanci držali pod sankcijama kao zamorčiće, istovremeno sipajući bombe na prkosni narod koji nije želeo da se pomiri sa uvođenjem kontrolisanog siromaštva, privredne i ekonomske zaostalosti i zavisnosti, intelektualne obogaljenosti i kulturne bede zarad maglovitih predstava o „slobodi“ i „otvorenosti društva“. Pravilnosti u imperijalnoj agendi vašingtonskog hegemona isuviše su očigledne. Ova aktuelna „medijska obrada“ predsednika Madura poslužila je, dakle, kao teg na vagi koji je preokrenuo javnost u Venecueli u korist proameričke „demokratske opozicije“, koja, pod sloganom „promene“, nesumnjivo teži da vrati Venecuelu na put dužničkog ropstva i ekonomske zavisnosti od „velikog partnera sa severnoameričkog kontinenta“. Neko bi rekao: „Kao i kod nas.“ Ali zašto je Venecuela bila tako dugo latinoamerički trn u oku despota iz Ovalne sobe? Revolucionarna reforma bez „stezanja kaiša“ Socijalistička revolucionarna vlast Uga Čaveza i njegovog naslednika Nikolasa Madura imala je u Venecueli zapanjujuće rezultate na gotovo svim društvenim poljima. Od dolaska na vlast na demokratskim izborima 1999. godine, za koje su sve relevantne organizacije saopštile da su bili transparentni i legitimni (bivši predsednik SAD DŽimi Karter je rekao da je „izborni sistem Venecuele najbolji na svetu“), socijalistička vlast je uspešno izvukla zemlju iz zagrljaja MMF-a i Svetske banke prevremenom otplatom svih dugova, i time otvorila put za prosperitet nacije. Univerzalna dostupnost besplatnom obrazovanju bila je jedan od prvih proklamovanih ciljeva Uga Čaveza. Posle svega nekoliko godina revolucionarne vlasti, broj dece koja pohađaju školu porastao je sa 6 na čak 13 miliona, što predstavlja oko 93 odsto ukupnog broja dece školskog uzrasta; 2005. godine UNESKO je saopštio da je Venecuela uspešno iskorenila nepismenost. Broj aktivnih srednjoškolaca takođe je progresivno rastao, a u poređenju sa cifrom od 895 hiljada studenata 2000. godine, pristup visokom obrazovanju je do 2011. imalo gotovo dva i po miliona visokoškolaca. Besplatni zdravstveni sistem bio je drugi stub socijalne politike socijalističke vlade. Za svega sedam godina, od 2005. do 2012, izgrađeno je skoro 8.000 domova zdravlja i bolnica. Broj lekara na 100.000 stanovnika porastao je sa 20, koliko ih je bilo 1999, na čak 80 2010. godine, što je rast od neverovatnih 400 procenata. U okviru reforme zdravstva, u prvih nekoliko godina obavljeno je čak 534 miliona besplatnih medicinskih pregleda na 17 miliona ljudi, dok je 1998. pristup zdravstvu imalo svega tri miliona stanovnika Venecuele. Procenjuje se da je ovom sveobuhvatnom akcijom spaseno oko 1,7 miliona života. Od 1999. do 2011. godine siromaštvo je smanjeno sa 42,8 procenata na 26,5 odsto, dok je ekstremno siromaštvo (manje od jednog dolara dnevno) smanjeno sa 16,6 na 7 procenata za isti period. Organizacija Ujedinjenih nacija za društveni razvoj (UNDP) saopštila je da je takozvani GINI koeficijent, kojim se meri nejednakost ekonomske moći građana jedne države, u Venecueli pao sa 0,46 na 0,39, čime je ona ponela epitet zemlje sa najmanjom socijalnom i ekonomskom nejednakošću u Latinskoj Americi. U ovom periodu državna davanja za socijalno ugroženo stanovništvo porasla su za preko 60 odsto. U sklopu reforme socijalne politike (a reforma u ovom slučaju očigledno nije značila „stezanje kaiša“) broj ljudi koji ostvaruje pravo na penziju porastao je sa 387.000 na čak 2,1 milion ljudi. Takođe, u pomenutom vremenskom razdoblju izgrađeno je oko 700.000 stanova. Revolucionarna vlast je omogućila da seljaci postanu i zakoniti vlasnici zemlje koju obrađuju. To je iskoristilo na desetine hiljada farmera, a proizvodnja hrane pretvorila se u jedan od najvažnijih ciljeva u višegodišnjem planu revolucionarne vlasti. Za deset godina proizvodnja hrane je od svega 51 odsto domaćih potreba porasla na oko 71 posto, dok je potrošnja hrane porasla za čak 81 procenat. To znači da bi, u slučaju da je potrošnja hrane ostala nepromenjena, proizvodnja u prehrambenoj industriji skočila na čak 140 procenata ukupnih domaćih potreba. Organizacija Ujedinjenih nacija za hranu i zemljoradnju (FAO) saopštila je da je Venecuela najuspešnija država u Latinskoj Americi u iskorenjivanju gladi. Nacionalizacija naftne industrije 2003. godine, potez zbog koga je Čavez bio možda i najžešće kritikovan (iz razumljivih anglosaksonskih razloga), omogućio je naciji potpunu energetsku nezavisnost i suverenost nad potrošnjom nafte, kao i nad upotrebom viškova ovog energenta. Venecuela je prva država u svetu po naftnom bogatstvu, a energetska nezavisnost omogućila je ovoj zemlji da demonstrira izuzetnu solidarnost sa drugim latinoameričkim državama u regionu, izvozeći naftu po preferencijalnim uslovima u susedne, manje razvijene države (poput Kube, Bolivije, Ekvadora itd.). Pomenute zemlje, članice posebnog energetskog bloka okupljene oko Venecuele (Petrokaribe), kupuju naftu po ceni nižoj za čak 40 do 60 odsto od realne vrednosti na svetskom tržištu. Na ovaj način Venecuela nesebično pomaže narodima u regionu da prevaziđu teške ekonomske probleme, često nametnute pukom samovoljom vladara iz Bele kuće (kao što je slučaj sa Kubom koja je već više od 50 godina pod teškom ekonomskom blokadom SAD). Jasno je, dakle, da ništa od ovoga ne bi bilo moguće da je venecuelanska naftna kompanija ostala u rukama stranaca. Revolucionarna vlada Uga Čaveza je nacionalizovala i elektroenergetski i telekomunikacioni sektor, upravo suprotno od onoga što Sjedinjene Američke Države žele da vide u državama koje su u njihovoj sferi uticaja. U periodu od 1999. do 2012. registrovano je čak 50.000 novih preduzeća i otvoreno je neverovatnih četiri miliona novih radnih mesta, što je doprinelo da nezaposlenost padne sa 15,2 posto 1999. na svega 6,4 procenata radno sposobnog stanovništva 2012. godine. Takođe, minimalna zarada je porasla sa 16 na približno 330 dolara mesečno (valuta je venecuelanski bolivar). Ovim rastom od čak 2.000 odsto, Venecuela danas ima najvišu minimalnu zaradu u celoj Latinskoj Americi. Pri tome, procenat radnika koji su zarađivali minimalac pao je sa 65 na 21 posto. Interesantno je da je radno vreme skraćeno na šest sati dnevno i 36 sati nedeljno, bez bilo kakvog uticaja na broj zaposlenih ili njihovu zaradu. Sve ove pokazatelje koji svedoče o uspehu jedne suverenističke politike koju su vodili Ugo Čavez i Nikolas Maduro imaćemo prilike da pratimo i u narednom periodu. Nevolja je u tome što je mnogima od nas već poznato u kakvom smeru se kreće država koja „izražavanjem slobodne volje građana na demokratskim izborima“ padne pod uticaj i tutorstvo Sjedinjenih Američkih Država i njenih finansijskih oligarha koje eufemistički zovemo „međunarodnim kreditorima“. Venecuela se nalazi pred dramatičnim raspletom, s obzirom na to da je Nikolas Maduro, kao predsednik države, sada suočen sa neprijateljski nastrojenim parlamentom i budućom vladom. Ideološka provalija među njima govori da će period kohabitacije biti opterećen brojnim izazovima.

Pročitajte još:

• Kina, Rusija i Venecuela osporile rezoluciju o Srebrenici
• Karakas: Amerikanci pripremaju vojnu intervenciju protiv Venecuele!
• Karakas: Amerikanci pripremaju vojnu intervenciju protiv Venecuele!

Nikola Martić, Pečat