Pravda

DŽaba sam i ja, čitavog jučerašnjeg dana, i sinoć, i noćas, pokušavao da budem ushićen, radostan, da se ponašam onako kako je narodu sugerisano sa 142 od 160 TV kanala, na kraju sam sam sebe jedva sprečio da daljinski izbacim kroz prozor, u mrak. Pod uticajem nacionalnog servisa čestitao sam kolegi otvaranje poglavlja, odgovorio mi je psovkom! Zaista, kuda smo mi to juče krenuli, na koji smo se voz ukrcali, kuda idemo? Zna li to iko da nam kaže? I, kad ćemo tamo, gde smo nepovratno krenuli, stići. I, šta će nas tamo, kad stignemo, sačekati? Odgovor na jedno pitanje dobili smo već jutros. Brzina će, javljaju iz Brisela, zavisiti samo od nas! Koliko shvatam, oni će, kao i do sada, postavljati uslove, mi ćemo klečati i klimati glavom. I samo od toga koliko ćemo biti dobri, koliko ćemo brzo prihvatati ultimatume, toliko ćemo brzo gaziti pravo u Uniju. Čitao sam jutros i pregovaračku poziciju Brisela za „kosovsko poglavlje“ broj 35, koje je juče slavno otvoreno. Zapazio sam da tamo, na bog te pita koliko mesta, kako je prenela naša štampa piše „u skladu sa zakonima samoproglašenog Kosova“, i još da otvaranje novih poglavlja može biti „zamrznuto“, a već ispregovarana poglavlja zatvorena, ako „normalizacija odnosa Srbije i Kosova zaostane za napretkom u drugim oblastima“. Dakle, voz u koji smo se ukrcali mogu da zaustave kad god procene da „zaostajemo u normalizaciji odnosa sa Kosovom“, i, kud ćemo tada, kad na bespovratnom putu, ostanemo na sred pruge, a sa vagona otkače lokomotivu, zna li iko u Srbiji jutros da objasni. A, šta ćemo onda, šta ćemo kad nam zamrznu poglavlje? Kud ćemo onda kukavci sinji, kad druge alternative nemamo? Hoćemo li pesnicama u prsa, što smo na put uopšte kretali, ili ćemo zastoj otkloniti tako što ćemo ponovo na kolena! Pre bih rekao da će biti ovo drugo! DŽaba sam sinoć i po komšiluku tražio tragove narodnog ushićenja koje nam je uveliko servirano sa svih nacionalnih i regionalnih frekvencija. Umesto da od sreće iz lovačkih pušaka pucaju kroz prozor, komšije se o svom jadu zabavili. Jedan je računao hoće li sa ono malo drva koja je jedva kupio izdržati do pola februara ili do početka marta, i kud će onda, drugi kako da kupi smrznuti oslić za slavu, treći je prebirao po novčaniku da istera na sunce 15o dinara, deci ujutru za užinu. Svi radosni samo što sneg još nije pao, pa deca mogu u školu u patikama, jer je kupovina čizama odložena do prve lapavice. Zato su oni, koje sam sinoć gledao na nacionalnoj frekvenciji bili prezadovoljni. Kažu, biće i narod zadovoljan dok shvati kakve ćemo sve beneficije dobiti od EU, već od sutra, odnosno od danas… Treba narod da sedne na avione i vozove da ide u Češku, Slvačku, da to tamo vidi. Bugarsku u tom kontekstu sinoć nisu pominjali. Zaista, silaze li oni eksperti, sveznajući komentatori, profesori i naučnici, ikako u narod… Pre par godina, setih se sinoć, došla u Priboj, sa nekim ministrom, njegova savetnica. Dok smo čekali ministra, pričao sam savetnici o hiljadama ljudi koji u Priboju svakog dana sa šerpicom idu u narodnu kuhinju po kutlaču pasulja i četvrt hleba da bi preživeli, i koji dolaze u Crveni krst i traže konzervu paštete… Rekla mi je samo – ma to nije moguće! I nije moguće, jer, to se iz Beograda, iz toplih, ušuškanih kabineta, iza debelih plata niti vidi, niti će se skoro videti. Beneficije koje smo dobili od EU na dosadašnjem delu „evropskog puta“, izgleda, vide samo oni, sveznajući eksperti, ljubitelji EU. Ili smo mi drugi, slepi kod očiju, pa ne vidimo ovo blagostanje oko nas, pune novčanike, pune frižidere, punu zaposlenost… Kažu eksperti sinoć, pa šta ako se Unija dok mi tamo stignemo i raspadne, u međuvremenu, urediće nam zemlju, naučiće nas pameti, urediće nam živote, naučiće nas kako da se ponašamo, kako da budemo pravi Evropejci… Slušam ih sinoć, gledam onu moju čeljad u kući i pitam se – hoće li i kad će, stići iz Evropske unije da me poduče kako da vaspitam decu, da im oni objasne kako će postati vredni i pošteni ljudi, kako će me poštovati, i kako ću ja poštovati mog oca i majku, i kako ću slaviti mog Svetog Stevana i Božić. I, hoće li me oni naučiti kad da postim i kako da se pričestim, kad ću ići u crkvu? Da mi on urede kuću, da mi ukažu šta je to sve potrebno da učinim kako bih bio Evropejac, zreo za to njihovo društvo. Da me nauče šta je to čestitost po evropskim standardima, pošto ova naša čestitost kojoj su nas učili očevi i đedovi, očigledno nije isto što i njihova, po standardima. Da mi oni kažu da moram živeti od svog rada, da nije lepo lagati i krasti, jer, ja to bez njih nisam znao. Da me oni nauče kako da volim svoju porodicu, svoju decu, ženu, ovu moju Srbiju, jer, ja to bez njih ne znam i ne umem. Da me oni nauči kako da volim ono moje Bosanje, onu planinu na kojoj sam odrastao, kako da je čuvam, branim, i kako da je ostavim deci. I, da me nauče da Kosovo nije moja otadžbina, da nije deo mene i mog identiteta. E, pa, odmah da vam kažem, meni te vaše upute neće trebati. Ja se u toj vašoj crkvi neću moliti! Ima nešto duboko u meni što mi to ne da.

Pročitajte još:

• Današnji robovi su spremni i da se žestoko bore za očuvanje svog – robovskog statusa
• Srbija i njene granice
• Gašić, bruka zemlje i njenih epoleta

Izvor: iskra.co