Pravda

Koje nesporne činjenice treba znati u vezi s funkcionisanjem ove finansijske institucije? MMF je profitna ustanova (deoničarsko društvo) koja radi u interesu većinskih vlasnika kapitala. NJegov osnovni interes, kao i svake druge finansijske ustanove, jeste da plasira sredstva kako bi deoničari obezbeđivali dobit. Formalno, fond ulazi u dobrovoljne aranžmane sa državama po njihovom pozivu za pomoć, dakle on ih na saradnju ne prisiljava. Nesporno je takođe da uslovi koji se postavljaju državama dužnicima idu u pravcu obezbeđenja uslova za vraćanje pozajmljenog novca. To je javno proklamovani cilj fonda i tu nema mesta bilo kakvom animozitetu. Treba znati da stabilne i finansijski disciplinovane zemlje ne traže pomoć MMF-a. To rade zemlje u finansijskim problemima i zato se saradnjom sa MMF-om ne treba hvaliti. A od nevoljnika koji su prinuđeni da sarađuju svakako su u boljoj poziciji oni koji od fonda dobiju dobre ocene o sprovođenju ekonomske politike. Loše ocene znače da su svi digli ruke od te zemlje i da sledi stečaj, a fond će prvi stati u red da naplati svoja potraživanja. Kad ste već u aranžmanu, pozitivno mišljenje MMF-a ima pozitivan efekat na potencijalne investitore, ali svakako ne u nekom ozbiljnijem obimu, kako se često euforično želi predstaviti. Ko bi uopšte hrlio da sarađuje sa ekonomijom koja je pod nadzorom MMF-a, čak i da je najbolji učenik. Dakle, najbolje je ne doći u situaciju da sarađujete sa fondom. Ako već nemate izbora (a izbor uvek postoji), dobijate jasna uputstva o sprovođenju ekonomske politike. I tu počinju problemi, jer je osnovni motiv MMF-a insistiranje na eksternoj a ne na internoj likvidnosti države dužnika. Takođe, teško je naći primer da se neka zemlja oporavila po preporukama MMF-a. Iako su uslovi zaduživanja (kamate) bolji nego u komercijalnom sektoru, pozajmica je „praćena“ uslovima koji se moraju ispuniti. Mnogi smatraju da je fond svestan da se nametnutom politikom ne može obezbediti redovno servisiranje duga, a da su glavni „plen“ zapravo preostale profitabilne državne kompanije i vredni resursi. Ali, to je već problem zemlje dužnika a ne MMF-a, na koji se odapinju strele nezadovoljstva kada počnu prodaje profitabilnih državnih preduzeća. Međutim, ako sva "slava saradnje sa MMF-om" ide vlastima država koji tu saradnju uspostavljaju, onda je i sva odgovornost zbog negativnih posledica saradnje kod domaćih kreatora ekonomske politike. Na primer, enormno zaduživanje Grčke teklo je u periodima najvećih pohvala MMF-a, kritike su došle u trenutku kad je Ciprasova vlada objavila moratorijum na nova zaduživanja. Odjednom, svi su bili krivi a ne samo oni koji su sprovodili takvu ekonomsku politiku uz odobravanje MMF-a i same EU! Za Srbiju je bolje da naša saradnja s fondom traje što kraće. Mada sam skeptičan da će ona dovesti do pozitivnih ekonomskih promena. Uostalom, "Bloomberg Businessweek" je pre izvesnog vremena čak objavio priznanje MMF-a da su "Islanđani bili u pravu što su uradili suprotno od onoga što je od njih traženo". Lično me iritira stav javnosti da nas u Srbiji "samo korbač MMF-a može disciplinovati" i da ne možemo da kontrolišemo deficit budžeta i javnih finansija. Zašto niko ne odgovara za probijanja zakonskog nivoa javnog duga u odnosu na BDP od 2008 godine? Zašto zakonski ne ograničiti i visinu budžetskog deficita? Tako bismo sami konsolidovali svoje finansije i ne bismo morali pristajati na neekonomske uslove i na dobrovoljno odricanje od ekonomskog i političkog suvereniteta u korist MMF-a. Nije tačna ni teza o stabilnom dinaru zbog saradnje sa MMF-om. Stabilnost dinara najviše zavisi od ponude i tražnje deviza i od (dis)balansa izvoza i uvoza. Krediti MMF-a samo kratkoročno smiruju kurs. Dugoročno, time se utiče na njegovo slabljenje. Najnovijim aranžmanima Srbije sa MMF-om predviđeno je da se kreditima dobijenim od MMF-a pre svega vraćaju dugovi, dok bi se nešto preostalog novca izdvajalo za investicije po uputstvu fonda. Dakle, šok terapija rigidne štednje (delimično opravdano), otpuštanje administracije, smanjenje plata i penzija, potpuno ukidanje subvencija privredi... i privatizacija javnih sistema i resursa. Već su u toku transformacije državnih preduzeća razbijanjem u više organizacionih celina. Ovo se objašnjava "dobrom praksom u EU". Slutim da će se profitabilni delovi privatizovati, a neprofitabilni ostati na grbači države. Na prvi pogled paradoksalno, ali zemlje van evrozone imaju veće šanse da merama monetarne politike izbegnu grčki "zagrljaj smrti". U slučaju Srbije neophodne su pre svega reforme monetarne politike i finansijskog sektora, ali i fiskalne i spoljnotrgovinske politike. Veliki problem u saradnji sa MMF-om može biti to što, bez izuzetka, dolazi do povećanja javnog duga i preuzimanja kontrole nad državnim resursima (vodovodi, toplane, izvori vode, zemljište, rudnici) i velikih državnih sistema. Oštre mere štednje iscrpljuju ekonomiju, urušavaju standard građana, a ekonomski problemi zbog kojih je i počela "terapija" ostaju isti. Ili čak veći, ako se uzme u obzir da više nema stalnog priliva od prodatih profitabilnih državnih kompanija.