Pravda

Piše: Aleksandar Dugin Zamislimo da smo prilično objektivno ocenili i odmerili rizike i da je naša analiza tačna. Šta činiti u takvoj situaciji? Ulazeći u rat ili, bar prilazeći mu sasvim blizu, moramo ne samo da reagujemo prema situaciji, nego i da imamo neki plan - kako upravljanja, tako i pobede. Želeti pobedu - sasvim je logično, zar ne? Ostaje samo da osmislimo put kako da je ostvarimo, čak samo u teoretskoj perspektivi. Sasvim je očigledno da se efikasan rat sa spoljnim protivnikom može voditi samo ako društvo bude dovoljno konsolidovano i iznutra mobilisano. Bilo bi poželjno da ono i moralno bude spremno za rat. Radi toga društvo mora da razume ko je neprijatelj, a ko prijatelj, i osnovno - zašto je to baš tako, a ne drugačije. Ne sme se započinjati demonizacija protivnika u trenutku početka borbenih dejstava. Neophodno je da lik neprijatelja bude formiran ranije i očigledno. Zbog toga bi prvi zadatak pripremanja za pobedu bila prava, kompletna kampanja za stvaranje potpuno negativnog, monstruoznog, satanskog (to jest, istinskog) lika SAD i Zapada u celini. Vreme je da se stvari nazovu svojim imenom. Zapad je - mesto u koje se stropoštao đavo. To je centar globalne kapitalističke hobotnice. To je matrica istrunule kulture izopačenosti i poroka, laži i cinizma, nasilja i licemerja. U savremenoj Rusiji to se već delimično odvija, ali pošto je taj posao poveren „šestoj koloni“, umesto raskrinkavanja prave demonske biti savremenog Zapada mi imamo karikaturu, nešto mizerno i malo uverljivo. U tome se izražava ona sabotaža koja čini suštinu Fronta № 6. NJegovi borci ne odbijaju da izvrše naloge vlasti, naprotiv, sve više i više traže, ali njihovu realizaciju pretvaraju u farsu, svesno je čine glupom i neprimetno diskredituju svaki poduhvat. Neumesna i neiskrena propaganda u koju ne veruju oni koji propagiraju, često daje suprotan efekat. Zato bi bilo logično da se formiranje lika američkog neprijatelja i njegovih satelita (sa kojima nas, zapravo, čeka rat) poveri onima koji baš tako i misle, koji shvataju satanizam Zapada i koji su sposobni da to saopšte na maksimalno razumljiv i uverljiv način tako da to dopre do masa koje spavaju. Za sada je kritikovanje Zapada povereno uticajnim agentima samog Zapada. Sa predvidivim rezultatima. Takav pristup je nespojiv sa „strategijom pobede“ i neophodno je da se revidira (ako želimo da imamo makar šansu da pobedimo u nastupajućem ratu). Iz prethodnog, logički proizilazi sledeće. Neophodno je da se u najkraćem roku demontiraju strukture „šeste kolone“ uklanjanjem liberala i zapadnjaka sa svih ključnih funkcija. Zajedno sa njima biće ukinut i liberalizam u ekonomiji, što će omogućiti: - da se uspostavi nacionalna kontrola nad Centralnom bankom, - da se odustane od dolara i u spoljnotrgovinskoj delatnosti pređe na drugu, rezervnu valutu (na primer, na juan), - da se postigne potpuni finansijski suverenitet, - da se pređe na mobilizacionu ekonomiju prema logici uslova ratnog vremena. Neophodno je da se uporedo formira Nacionalni Komitet za medije koji će reorganizovati informativni rad u skladu sa vanrednim uslovima. Efikasnost čisto destruktivnog delovanja „pete kolone“ u mnogo čemu je povezana sa efikasnošću sabotaže „šeste kolone“. Front №5 i Front №6 neraskidivo su povezani. Zato će demontaža šeste kolone unutar vlasti izrazito oslabiti „petu kolonu“, čiji bi predvodnici u vanrednim uslovima mogli da budu ili internirani (inače, već se preduzimaju mere unutrašnjeg hapšenja pojedinih glavešina), ili deportovani. Podrazumeva se da sva legalna sredstva širenja liberalne ili destruktivne nacionalističke propagande moraju biti stavljena izvan zakona. Front №4 predstavlja problem još i zbog toga što u Državi ne postoji bilo kakva etno-nacionalna politika. U ovom momentu tim pitanjem se bavi ona ista „šesta kolona“, ili kognitivno neadekvatne birokrate. Upravo zbog toga se zvanična birokratija izbavlja od realnih izazova nekontrolisane migracije i međunacionalnih trvenja besmislenim i za naše uslove ispraznim parolama o „civilnom društvu“ i „toleranciji“. Bez skladnog sistema etno-nacionalne strategije u Rusiji se ne može rešiti pitanje islamskog ekstremizma i terorizma. Nisu dovoljne samo mere sile, neophodno je ukloniti ili nepovratno promeniti samu socijalnu sredinu. Neophodno je da se uspostavi korelacija između operacija organa sile u borbi sa terorističkim fundamentalizmom i skale etno-nacionalne politike uključujući i idejnu.

Pobednička strategija: spoljni neprijatelj

U Ukrajini - Front №3 - treba da bude spreman za oružane provokacije od strane Kijeva i da im pruži adekvatan otpor. Ranije ili kasnije Rusija će morati radikalno da reši pitanje Novorusije, jer je donekle neodgovorno pouzdati se u to da će Kijev pasti sam ili odustati od svoje proameričke i antiruske politike. Za efikasnu zaštitu Krima i rešenje pitanja sa Donbasom neophodno je da se oslobodi sav prostor Novorusije, a ako rat bude neizbežan, Moskva će imati samo jedan zadatak - da u tom ratu pobedi što je moguće brže i efikasnije. Formiranje zone prijateljske prema Rusiji od Odese do Harkova - ili kao odvojene Države, ili uključivanjem tih iskonski ruskih zemalja u sastav Rusije - to je cilj čije bi postizanje moglo da se smatra za pobedu. Nije manje važna sudbina Centralne Ukrajine. Za rusku samosvest Kijev je stožer istorijskog bića. Bez obzira što su se u njemu privremeno utvrdili predstavnici prozapadne oligarhijske vrhuške koja se oslanja na rusofobsku ideologiju „zapadenaca“- ukr. („zapadnjaka“), Kijev je neodvojivi deo Ruskog sveta. Mi ne možemo da se borimo za istinu, a njega da ostavimo neprijatelju. On mora biti oslobođen i vraćen narodu. Sudbina Zapadne Ukrajine bez Istoka i Kijeva više neće imati veliki značaj. Te zemlje su veoma davno otpale od Ruskog sveta i teško da se možemo nadati da ćemo ih u skorije vreme vratiti u kontekst pravoslavne civilizacije. Inače, što budu veći naši uspesi u borbi za Ruski svet, time je i više šansi da se situacija promeni i u zapadnim oblastima Ukrajine. Turski Front №2. Sem razvijanja vojnih operacija koje spadaju u zadatke vojnog rukovodstva zemlje i ne mogu biti stvar analitičara, ovde treba obratiti pažnju na dva glavna faktora: na političku opoziciju Erdoganovom režimu, koja u današnjim okolnostima postaje prirodni saveznik Rusije i na Kurde koji za Ankaru predstavljaju fundamentalni problem. Oba faktora su ključ za uspeh u rusko-turskom konfliktu. Treba izuzetno promišljeno voditi anti-tursku propagandu u ruskom društvu konstantno naglašavajući da su za eskalaciju odnosa odgovorni SAD i njihov saučesnik Erdogan i da Moskva ne gleda na Turke kao na istorijskog neprijatelja. Stoga će bilo koje paralele sa rusko-turskim ratovima - čak i za internu upotrebu - samo zbijati Turke oko Erdogana i učvršćivati protivnika. Naprotiv, pružena ruka prijateljstva onim političarima Turske koji ne dele poglede Erdogana i neosmanizam Davutoglua mogla bi da bude odlučujuća. Uporedo treba aktivirati uzajamne odnose sa Kurdima, budući da je to impresivna snaga u samoj Turskoj. Na kraju, Front №1 - Sirija. Nismo ga slučajno stavili na kraj „pobedničke strategije“. Najoštrija forma konfrontacije uvek je najpraktičnija i ispunjena tehničkim i vojnim detaljima. Ipak, sve lično uvek zavisi od društva, a lokalni uspesi - od spoljnih, često globalnih uslova. Videli smo da tu imamo važnog regionalnog saveznika - šiitski svet, koji pre svega predstavljaju Iran i libanski Hezbolah. To su naša braća po oružju i mi moramo na sve načine da produbljujemo tu alijansu. Važno je da podržimo šiite u Jemenu, Iraku, Bahreinu i samoj Saudijskoj Arabiji. Očigledno je da smisao rusko-šiitske strateške alijanse ne shvatamo samo mi i da će se zato proameričke snage kako u Rusiji, tako i u samom Iranu potruditi da učine sve što je moguće da bi unele razdor između saveznika. To treba u korenu saseći - barem u Rusiji, i konkretno, o tom pitanju u pregovorima sa šiitima sve precizirati, ništa ne ostavljati nedorečeno. Dalje, neophodna nam je politička, bilo bi poželjno, vojna i ekonomska podrška zemalja koje ulaze u naznačeni multipolarni klub - BRIKS. Ovde posebnu ulogu igra Kina koja radije ne izlazi na prvu liniju u konfrontaciji sa SAD, ali je spremna da u tome podrži Moskvu i igra sporednu ulogu. Tim pre što Kina počinje aktivnije da deluje u vojno-strateškoj oblasti na Afričkom kontinentu i počinje tamo da osniva prve vojne baze. Mi nemamo šanse da evropske zemlje učinimo našim potpunim saveznicima u Siriji; suviše je jak uticaj SAD na njih. Ipak, Moskvi će ići na ruku svako distanciranje evropskih država od Vašingtona (pre svega, Francuske, Nemačke i Italije) i neslaganja u NATO. Ako u Evropi i dalje bude jačao talas desničarsko-konzervativnih partija i pokreta, koje su generalno lojalne prema Rusiji, to će značajno učvrstiti naše pozicije u samoj Siriji. Ruska propaganda u Evropi u okolnostima ratnog vremena dobija posebno značenje. Budući da se mi u Siriji sukobljavamo sa onim silama koje otvoreno podržavaju Saudijska Arabija i Katar i utoliko pre što je Katar imao udela u obaranju aviona sa ruskim turistima nad Sinajem, potrebno je da obratimo posebnu pažnju na maksimalnu destabilizaciju takvih ražima. Pod određenim okolnostima ne treba isključiti nanošenje direktnih udara po Kataru i vojnu podršku Hutima u Jemenu, kao i šiitima Bahreina. Strateški odlučujući mogao bi da bude poziv ruskim trupama od strane vlada Iraka i Libana: to će omogućiti da se u punoj meri razvije rat protiv glavnih baza islamskih terorista iz Islamske države i prekinu njihove infrastrukturne veze sa Turskom i zemljama Zaliva. Generalno, Rusija se već nalazi u ratu na Bliskom Istoku, zato to treba priznati kao svršen čin i hitno reanimirati čitav arsenal postojećih sredstava - prvenstveno intelektualnih i sredstava savremene komunikacije, koja imaju za cilj da na razne načine promovišu ruske interese u tom regionu - u oblasti informisanja, ekonomije, ideologije itd. Poslednji argument u ovom ratu biće prisutnost našeg nuklearnog oružja koje, hvala Bogu, nisu stigli da unište liberalni reformatori tokom devedesetih. NJegov smisao je u tome da se nikada ne primeni. Ali, to znači da to nameće čvrsta ograničenja i našem glavnom protivniku Sjedinjenim Državama Amerike. Pod strahom potpunog uništenja SAD će biti obavezne da protiv nas igraju po određenim pravilima.

Front № 7. Amerikanci protiv Federalne vlade

Osim toga, u odnosu na SAD treba otvoriti Front № 7. Radi se o tome da u samim SAD postoji mnoštvo nezadovoljnih vladavinom vrhuške koja propagira globalističku ideologiju, uvlači SAD u krvave ratove i razara tradicionalni evropski hrišćanski identitet. Nova Amerika, u kojoj nije ostalo ništa baš američko i koja opslužuje interese svetske finansijske oligarhije koja nema ni kulturu ni identitet, uništava Staru Ameriku. Stoga je podrška američkog tradicionalizma i konzervativizma i američkog identiteta - važan zadatak Rusije. Naš saveznik u SAD je američki narod. Sem toga, nakupilo se mnogo protivrečnosti u socijalnoj sferi i međuetničkim odnosima. Značajan deo američkog društva ne prihvata potpuno moralno izrođavanje. Federalna vlada koristi svaki zgodan povod da počne proces ukidanja drugog amandmana na Ustav koji Amerikancima dozvoljava da nose oružje. Konstantan proporcionalan porast latino-stanovništva, pretežno katoličkog, unosi u američko društvo nov identitet koji uopšte nije neprijateljski prema Rusiji. Rusija treba aktivno da se uključi u borbu za uticajna američko društvo, da intenzivno objašnjava duhovnu poziciju Rusije u ovom ratu, da pokaže da Rusi i Amerikanci imaju zajedničkog neprijatelja - to je manijakalna satanistička elita koja je uzurpirala vlast i koja vodi u neminovnu katastrofu čitavo čovečanstvo, uključujući i same Amerikance. Plodovi dela te elite očigledni su - čitav Bliski Istok već je zaliven krvlju i više ne uspeva da uspostavi bilo kakav poredak. Globalistička vrhuška (CFR, neokonzervativci, predstavnici svetske finansijske oligarhije, Vol-strit) svuda nameću haos, rasulo, smrt i bol. Uništenje tog malignog tumora čovečanstva stvar je svih nas uključujući same Amerikance koji su ne samo njegov instrument, nego i žrtva.

Gde je Grad?

Pobediti u ovoj igri, uopšte neće biti lako. Zato što je ime ove igre Veliki Rat. Ali, bez obzira na to, kad je Veliki Rat došao, on se može izbeći samo po cenu ropstva i otvorenog priznavanja sopstvenog neuspeha. Tako nešto u ruskoj istoriji nikada nije bilo. Koliko god da nam je bilo teško svaki put smo savladali teškoće. Ne radi se samo o geopolitičkoj konfrontaciji, o preraspoedeli sfera uticaja ili o obezbeđivanju nacionalnih interesa. Radi se o nečem mnogo dubljem i važnijem. Svaka religija ima poglavlje posvećeno kraju vremena i finalnoj borbi. Hrišćani, a takođe Jevreji i muslimani, povezuju događaje tog ciklusa upravo sa Velikim Ratom. Pri tom je uvek, u sve tri ove religije mesto tog Velikog Rata - Bliski Istok, polje Armagedon, a dalje, susedne teritorije. Za muslimane je Damask - džamija Omajada - mesto na kojem će se desiti Drugi Hristov Dolazak. Stoga rat u Siriji ima očigledan eshatološki smisao. Zato što je Sirija - deo Svete Zemlje na koju je stupala noga Spasitelja. Eskalacija nasilja na granicama, u zonama kritičnim za samo postojanje Države Izraela, takođe mora da ima eshatološko značenje i za Judeje koji očekuju skori dolazak Mešijaha. Američki protestanti-dispenzacionalisti vide scenario Poslednje Bitke kao invaziju armije severne zemlje Goga (identifikuju je kao Rusiju) na Svetu Zemlju. Na kraju, Atonski monasi i grčki Svetitelji - kao što je Kozma Etolski ili starac Pajsije Svetogorski- više puta su predskazivali oslobađanje Konstantinopolja od strane ruske vojske i raspad Turske. Na primer, Sveti Arsenije Kapadokijski govorio je verenicima u Farasidi da će izgubiti svoju otadžbinu, ali će je ubrzo opet steći: „Biće još jedna tuđinska vojska. Ona neće znati grčki, ali će verovati u Hrista. Oni će takođe pitati: gde je Grad?“ To se nesumnjivo razumevalo kao ukazivanje na rusku armiju koja prilazi Konstantinopolju. U jednoj besedi starac Paisije je govorio: -Upamti, Turska će se raspasti. Biće rat koji će se odvijati u dva dela. Mi ćemo biti pobednici zato što smo pravoslavci. - Starče, da li ćemo imati gubitke u ratu? - E, najviše, jedno - dva ostrva uzeće, a nama će dati i Konstantinopolj. Videćete, videćete!“ Ne tako davno, pre godinu-dve, sva ova predskazivanja izazvala bi samo smeteno sleganje ramenima - bajke. Ali… danas: velika krv se lije na čitavom Bliskom Istoku: oko Damaska se vode borbe; Rusi ne samo da prisustvuju, nego se bore na Svetoj Zemlji; konflikt sa Turskom plamti i ne može se isključiti da neće dovesti do pravog rata. Sa stanovišta eshatologije, dolazi vreme za vraćanje naših svetinja - Svete Zemlje, Konstantinopolja, Kijeva. Tvrdnja da ne živimo u „Poslednja Vremena“, danas izgleda antinaučno. Kao što je govorio starac Pajsije - „Videćete, videćete!“ I videćemo. Dakle, gde je Grad?

Pročitajte još:

• SIRIJA KAO SARAJEVO 1914: Rusija je spremna, a da li Erdogan zaista želi rat?
• TEKST KOJI JE UZBURKAO NACIJU: Srbijo, kuda smo to mi juče krenuli?
• Ako Ukrajinci uđu u Donjeck – oni će zaseniti Vartolomejsku noć

Prevela: Ksenija Trajković Izvor: fakti.org