Pravda

Prenemaganje premijera kako nije oka sklopio dok se odlučivalo o ulasku Kosova u Unesko, nije politika. To je pozorišna predstava, licemerje i što je najgore od svega, potpuna laž. Jer isti taj premijer je potpisao sporazum u Briselu po kome se obavezao da Srbija neće ometati članstvo Kosova u međunarodnim institucijama. Da li je premijera uhvatila amnezija? Kako je moguće da se premijer nije setio da postavi pitanje nadležnosti nad srpskom kulturnom baštinom, našim crkvama, manastirima, spomenicima kulture, pre nego što je potpisivao sporazume. Recimo, pre sporazuma o telefonskom pozivnom broju ili energetici? Zašto je na njih pristao pre nego što je rešio pitanje kulturne baštine? Jer vreme za rešenje tog pitanja je bilo tada, ne sada kada su sporazumi već potpisani. Da smo rešili to pitanje, pitanje nadležnosti nad našim spomenicima kulture, članstvo Kosova u Unesko nas i ne bi pogađalo. Zašto bi nama bio problem da albanske kulturne spomenike na Kosovu štiti neka kosovska kulturna institucija? Umesto da guramo glavu u pesak, hajde da pogledamo činjenicama u oči Teritorija Kosova i Metohije je pravno postala deo države Srbije nakon balkanskih ratova. Međunarodnim ugovorom. Kraljevina Jugoslavija je između dva rata naseljavala Kosovo i Metohiju. Između ostalih i moj deda je sa porodicom dvadesetih godina prošlog veka iz Crne Gore došao u opštinu Dečane. Tamo mi se i rodio otac. Nakon drugog svetskog rata, nova vlast nije dozvolila povratak naših ljudi na Kosovo. Za vreme socijalističke Jugoslavije, demografska slika se značajno promenila, što kao rezultat iseljavanja Srba i drugih nealbanaca, što kao rezultat izuzetno visokog nataliteta Albanaca. Tokom ratova 90-tih, naša država se na KiM nije ponašala kao država. To što je OVK činio zločine nad Srbima na KiM nije opravdanje da država Srbija prikriva i štiti ubistva i zločine nad albanskim civilnim stanovništvom i da razne službe šalju kriminalce da pljačkaju i zastrašuju. Država ne može da štiti, kažnjava i presuđuje po nacionalnom ključu, jer onda nije država. Takvim ponašanjem država Srbija je dala izgovor svima koji imaju interese suprotne interesima Srbije da ukinu nadležnost države Srbije nad teritorijom Kosova i Metohije. KiM je pravno prestao da bude deo pravno-političkog sistema države Srbije od izgubljenog rata, Kumanovskog sporazuma i kapitulacije Srbije 1999. godine. Nadležnost nad KiM je prešla na Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija na osnovu Rezolucije 1244. To je takođe međunarodni ugovor koji su pisale zajedno zapadne sile i Rusija. Promenjeno je i ime, tako da je od Kosovo i Metohija ostalo samo Kosovo. Po tom novom međunarodnom ugovoru je jasno da Kosovom ne upravlja država Srbija i njene institucije i da na Kosovu ne važe zakoni Srbije. Ta rezolucija međutim ne kaže da je Kosovo nezavisna država ili da će to postati. To su velike sile ostavile za svoja dalja međusobna natezanja. Iako su kreirale Rezoluciju 1244, zapadne zemlje je na terenu ne poštuju. Potpuno ignorišu delove rezolucije koji govore o statusnoj neutralnosti i pravima države Srbije na Kosovu. I tu ništa ne možemo. Tu ni Rusija, niti bilo koja druga zemlja na svetu ništa ne može. Rusije nema na Kosovu. Ni Brazila, ni Indije, ni Španije, ni Argentine. Zapad od Kosova na terenu, danas, pravi nezavisnu državu. I tu nas niko ništa ne pita. Pored Zapada koji forsira pravljenja nezavisne države od Kosova, ovo protivpravno otimanje Kosova je i u interesu Rusije. Rusija je zajedno sa zapadom kreirala rezoluciju 1244. Rusija se na primer Kosova pozvala kad je anektirala Krim. Rusi čine preko 90% građana Krima, isto kao što danas, nakon etničkog čišćenja iz 2004. godine, Albanci čine preko 90% građana Kosova. Činjenica je da je Krim bio ruski i da ga je Hruščov 50-tih godina prošlog veka komunističkim dekretom preneo Ukrajini. Ali je takođe činjenica da je Rusija priznala sve post-sovjetske republike u njihovim tadašnjim granicama. Jedino pravno opravdanje aneksije Krima je protivpravni presedan koji je Zapad napravio na Kosovu. Uz saglasnost Rusije koja se nije protivila Rezoluciji 1244. Kosovo može zvanično i pravno postati međunarodno priznata nezavisna država ili novom odlukom Saveta bezbednosti, ili odlukom Srbije da prizna Kosovo. Treći način ne postoji. Činjenica da je Kosovo priznala većina država članica Ujedinjenih nacija ništa ne menja na činjenici da je međunarodni pravni status Kosova i dalje određen Rezolucijom 1244 i da Kosovo formalno i pravno nije međunarodno priznata država. Rezoluciju 1244 su pisali i Zapad i Rusija. Takođe je tačno da na terenu država Srbija nema nikakav uticaj, osim na severu. Ono što jeste problem, ono što nas istorija uči je da se na kraju veliki uvek dogovore. Cenu plate mali. Mi smo mali.

Pročitajte još:Pokret Dveri podržao zahtev portala BebacTIHA REVOLUCIJA: Parlamentarni izbori u Španiji – stižu Podemos i Siudadanos

Ovo su sve bile činjenice. Šta nam je onda činiti? Spoljna politika svake uspešne zemlje je zasnovana na jasno iskazanim interesima i razumevanju interesa drugih zemalja. U spoljnoj politici, isto kao i u ekonomiji, ne postoje prijatelji. Postoje samo interesi. Šta su konkretni interesi Republike Srbije na Kosovu?

1. Suštinska autonomija, ne ZSO, kao garant ostanka i opstanka Srba i drugih nealbanaca na Kosovu
2. Zaštita svih ljudskih prava Srba i drugih nealbanaca na Kosovu
3. Nadležnost Srbije nad srpskim spomencima kulture na Kosovu
4. Zaštita imovinskih prava kako fizičkih lica, tako i svih pravnih lica i crkve
5. Očuvanje i jačanje ekonomskih i svih drugih veza sa Kosovom

Ove interese sve druge zemlje mogu da razumeju. “Kosovo je srce Srbije” niko ne razume, jer emocije nisu predmet pregovora. Protiv ovih pregovaračkih principa zasnovanih na interesima Srbije prilikom rešavanja pitanja Kosova, niko, pa ni zemlje zapada, ne mogu da imaju ni jedan argument. Jer se radi o nespornim, civilizacijskim vrednostima na kojima su i njihove zemlje zasnovane. Osnov i preduslov svake uspešne politike u 21. veku je ekonomska snaga Jedino ekonomski jake zemlje mogu da vode smislenu spoljnu poliku. Srbija već decenijama ima nesposobnu vlast koja nije u stanju da vodi računa ni o sopstvenim građanima, a kamoli o drugim. Da bi Srbija postala lider u regionu, mora prvo sebe da dovede u red i da izgradi jaku domaću privredu. Ka takvoj zemlji drugi gravitiraju i ne beže od nje. Preduslov rešenja svih naših problema jeste ekonomija. Ona ne rešava odmah probleme u obrazovanju ili urušenom pravosuđu. Ali je preduslov njihovog rešavanja. Ne obratno. Od Srbije niko ne traži priznanje Kosova. Ali na terenu se otima imovina naših građana i pravnih lica, uskraćuju se imovinska i ugrožavaju ljudska prava nealbanaca. Srbiji je potrebna politika koja će to sprečiti i odbraniti naše legitimne interese. Politika Koštuničine, Tadićeve i Vučićeve vlade je politika guranja glave u pesak i zamajavanja glasačkog tela. Dok je glava Srbije duboko u pesku zatrpana besmislenim floskulama, gubimo sva naša nesporna prava na Kosovu. Jer ih naša partokratija ne štiti. Ona štiti sebe i svoju vlast. Šta tu građani koji ovo vide i razumeju mogu da urade? Da glasaju drugačije. Toga se partokratija najviše i boji. Srbiji je potrebna državotvorna politika okrenuta ka istinskim interesima države Srbije. To može da se promeni samo na izborima. Izvor: Nedeljnik