Pravda

Iako Britanci nisu izmenili svoje zakonodavstvo, oni godinama jednostavno ne primenjuju odluke suda u Strazburu, uprkos tome što su među prvim članicama Saveta Evrope potpisali Konvenciju o ljudskim pravima, koja je stupila na snagu 1953. godine. Nezadovoljstvo nadležnostima ovog suda jedna je od tema koju Kameron koristi u pregovorima sa Briselom, zahtevajući promenu obaveza Velike Britanije prema EU, kako bi uopšte ostala u ovoj zajednici. Novi ruski zakon o zaštiti ustavnog poretka proistekao je iz letošnje odluke Ustavnog suda da će se svaka odluka Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu pojedinačno razmatrati kako bi se utvrdilo da li je u skladu sa ruskim zakonodavstvom. Tako će zvanična Moskva moći da odluči da li će presude suda u Strazburu sprovoditi u celosti, delimično ili ih neće sprovoditi uopšte. Novim zakonom je predviđeno da na odluke ovog međunarodnog suda izvršni organi Rusije mogu podneti žalbu Ustavnom sudu "kako bi obezbedili zaštitu ruskih interesa"”. Putinov potpis na ovaj zakon prošle nedelje je izazvao burne reakcije nevladinih organizacija, poput Hjuman rajts voča, koji smatra da će ovim potezom ruskih vlasti biti "osujećena mogućnost da žrtve kršenja ljudskih prava u Rusiji pronađu pravdu putem međunarodnih tela". Drugačiji stav prema ovom međunarodnom sudu početkom decembra imala su 434 od 438 poslanika donjeg doma ruske Dume, glasajući za zakon koji odluke Ustavnog suda Rusije stavlja iznad presuda međunarodnog suda u Strazburu. U diskusiji pre glasanja iznete su primedbe da veliki broj presuda ovog suda "derogira suverenitet Rusije kao države". Potpisujući Evropsku konvenciju o ljudskim pravima 1996. godine, Rusija je priznala jurisdikciju Evropskog suda za ljudska prava i obavezala se da će izvršavati njegove odluke. Iako sud u Strazburu nije najviša instanca u odnosu na nacionalne sudove potpisnice konvencije, njegove odluke su obavezne za izvršenje za članice Saveta Evrope. Ukoliko izvršno telo Saveta Evrope utvrdi da neka zemlja kontinuirano ne izvršava presude, ona se može suočiti sa različitim vrstama sankcija i političkog pritiska, od slabljenja uticaja u ovoj evropskoj organizaciji do izbacivanja iz nje. Odluka da evropsko pravno telo ne može da diktira državama sadržaj njihovih ustava, u Rusiji je pitanje suvereniteta. Kao što je i u Velikoj Britaniji, Francuskoj ili Mađarskoj. Rusija smatra da je prošlogodišnja presuda suda u Strazburu, prema kojoj je ona dužna da plati skoro dve milijarde evra akcionarima naftne kompanije "Jukos" – upravo politički i ekonomski pritisak. Jedan od akcionara je bivši ruski naftni tajkun Mihail Hodorkovski, koji je bogatstvo stekao devedesetih godina, trgujući nacionalnim resursima. Uhapšen je u oktobru 2003. godine i osuđen u dva procesa za utaju poreza, finansijske pronevere i pranje novca, a "Jukos" je preuzela državna naftna kompanija. Posle 10 godina provedenih u zatvoru, Putin ga je pomilovao 2013. godine. Od tada Hordokovski živi u Švajcarskoj i finansira rusku opoziciju. Upravo po ovoj presudi suda u Strazburu i Arbitražnog suda u Hagu letos su u nekim zemljama EU zamrznuta ruska državna imovina, zgrade diplomatskih predstavništava, banke i privatni računi. Rusija je odgovorila ponovnim otvaranjem slučaja "Hodorkovski" zbog optužbi da je 1998. naredio ubistvo Vladimira Petjukova, gradonačelnika Neftejuganska, i još dvojice ljudi koji su u to vreme bili konkurencija "Jukosu". Još krajem maja prošle godine, predsednik ruskog istražnog odbora u tužilaštvu Aleksandar Bastrikin je predložio promenu ruskog ustava kako bi se "okončao primat međunarodnih zakona". On je rekao da je princip superiornosti međunarodnog prava nad domaćim uveden 1993. godine (u vreme vladavine Borisa Jeljcina) "zbog jake podrške američkih savetnika", nazvavši to "sabotažom Rusije". Bastrikin je rekao da, uprkos nametanju primata međunarodnog prava Rusiji, SAD ni same ne prate ovaj princip u svom pravnom sistemu i da većina evropskih nacija u Savetu Evrope u svojim ustavima nema opšteprihvaćene norme. On je podsetio da se međunarodno pravo delimično ili nikako ne primenjuje u Velikoj Britaniji i nekim drugim državama (Francuskoj), koje koriste anglosaksonsko pravo. Iste optužbe iznela je u januaru 2012. godine Parlamentarna skupština Saveta Evrope, optuživši Veliku Britaniju i Francusku da ometaju pristupanje EU (kao organizacije) Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima. Tada je, obraćajući se poslanicima Parlamentarne skupštine Saveta Evrope i zahtevajući reformu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, Kameron izgovorio onu rečenicu s početka teksta. Dodao je da nacionalne vlade i sudovi moraju da povrate ovlašćenja koja su izgubili poslednjih decenija. Britanski konzervativci insistiraju na tome da presude suda u Strazburu o zabrani deportacije osumnjičenih kriminalaca ili ilegalnih migranata – dovode Britaniju u situaciju da ne može da kontroliše vlastite granice. A kontrola granica u EU je ove godine postala prioritet država članica. Temelji zajedničkog evropskog zakonodavstva počeli su ozbiljno da se ljuljaju još pre velikog migrantskog talasa. Mađarski premijer Viktor Orban je ovog leta zbog jednog unutrašnjepolitičkog razloga pokrenuo debatu oko uvođenja smrtne kazne, iako je ona u EU zabranjena. Sličan bunt je usledio i kada je Briselu stavio do znanja da budući Transatlantski trgovinski sporazum između SAD i EU neće moći da ima supremaciju nad nacionalnim zakonodavstvom. Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker ga je nazvao diktatorom, a neki zapadni mediji su ga uporedili sa Putinom.