Pravda

Zemlje članice EU za svako pregovaračko poglavlje odlučuju da li će otvoriti pregovore, a potom i da li će i kada provizorno zatvoriti određeno poglavlje, dok se proces pregovaranja u potpunosti završava tek pred potpisivanje ugovora o pristupanju. Ovakav sistem pregovora i pristupanja, koji je vremenom postajao sve složeniji, omogućuje Evropskoj uniji da primenjuje vrlo razvijen metod uslovljavanja. Uslovljavanje u procesu pristupanja nije novina i primenjivano je i u prethodnim proširenjima. Nekome se može učiniti da Evropska unija postavlja prevelike zahteve, ali prvo treba imati u vidu da ona ni jednoj zemlji ne nameće da mora postati članica, a potom i to da su tekovine koje treba usvojiti unapred poznate (ili su u procesu usvajanja, sa čim je zemlja kandidat upoznata). I, što je naročito važno, da su usvojene u skladu sa preciznim pravnim procedurama. Iako se može diskutovati o tome da li su te procedure dovoljno demokratične, u Evropskoj uniji se ne može osporiti vladavina prava. Dakle, sve tekovine EU koje zemlja kandidat treba da usvoji su zasnovane na pravu i pravovaljanoj primeni procedura. Pored toga, treba imati u vidu i da legitimitet uslovljavanja koje sprovodi Evropska unija počiva na tome što ona od zemalja kandidata traži ono što i same zemlje članice primenjuju, bilo da je reč o tržišnim pravilima, zaštiti životne sredine, antimonopolskim propisima, zaštiti ljudskih prava, itd. U čemu je onda problem? U tome što je Srbija u procesu pristupanja suočena i sa dodatnim uslovom: sveobuhvatnom normalizacijom odnosa sa Kosovom, potpuno političkim uslovom koji nema utemeljenje u pravnim tekovinama Evropske unije. Iz izjava političara stiče se utisak da nikome nije jasno šta to zapravo znači, ali da se svi nadaju da će svaka strana budući sporazum o normalizaciji moći da tumači na svoj način. Kroz pregovore o poglavlju 35 će se pratiti da li se primenjuje ono što se dogovara u okviru briselskog dijaloga koji traje, dakle i sam sadržaj uslova koje će biti potrebno ispuniti u pojedinim segmentima tek će biti formulisan u mesecima i godinama koje dolaze. I ne samo to, već, ukoliko Evropska unija proceni da nema dovoljno napretka u normalizaciji odnosa s Kosovom, biće zaustavljeno otvaranje drugih poglavlja. Pri tom, zemlje članice koje su priznale Kosovo intenzivno rade na zaokruživanju kosovske državnosti, u čemu im Srbija sada pomaže i još će se kontrolisati i ocenjivati da li pomaže u dovoljnoj meri i dovoljno brzim tempom. Problem nije samo u tome što je kosovski uslov nelegitiman, već i u tome što je Srbija pristala da joj vrhovni arbitar normalizacije bude Evropska unija koja se nije pokazala kao akter koji uspešno upravlja krizama u kojima se osporava državnost neke zemlje. Setimo se da kiparski problem nije rešen ni u procesu pristupanja, ni jedanaest godina nakon učlanjenja u EU, niti ima ozbiljnijih pomaka po tom pitanju tokom pregovora o pristupanju Turske. Evropska unija je još krajem 2006. godine zauzela stav da neće dozvoliti otvaranje osam pregovaračkih poglavlja niti provizorno zatvaranje bilo kog sve dok Turska ne pristane da sporazum o pridruživanju između EU i Turske primenjuje i na Kipar. Iz ovog sporazuma bi proizilazilo da bi Turska trebala da otvori svoje luke i aerodrome za saobraćaj sa južnog dela ostrva, na šta ona ne pristaje sve dok Evropska unija ne okonča ono što Turska naziva izolacijom severnog dela Kipra. Da ne govorimo da je susedska politika EU doživela veliki neuspeh. Pokrenuta 2004. godine, politika susedstva sa zemljama južnog Mediterana, istoka Evrope i južnog Kavkaza trebalo je da doprinese prosperitetu, stabilnosti i bezbednosti na granicama Evropske unije, da stvori ono što je često nazivano "obruč prijatelja", a danas je umesto toga suočena s "vatrenim obručom" - došlo je do destabilizacije nakon "arapskog proleća", i novih kriza državnosti - do urušavanja države u slučaju Libije, i do rata u Ukrajini. Iako Evropska unija nije jedini akter od kojeg je zavisio razvoj događaja u susedstvu, pa se ni sva odgovornost ne može svaliti na nju, ipak se neuspeh ove politike ne sme prenebregnuti. Uprkos svemu, Srbija je pristala da uđe u proces pristupanja Evropskoj uniji u kojem je Kosovo "uslov svih uslova". Pristala je da plati cenu za koju se ne zna kolika je, i još bi se reklo da se za to zadužuje - u švajcarcima.