Pre tačno godinu dana, na ovom mestu čitavu kolumnu sam posvetio prodaji "Telekoma" i izneo glavne argumente – od ekonomskih, do geopolitičkih i bezbednosnih – zašto ovu kompaniju nikako ne bi trebalo prodavati. Piše: Đorđe Vukadinović
U međuvremenu su se u kampanju protiv prodaje "Telekoma" uključile i neke opozicione stranke (najpre DSS i Dveri, ali i DS, Radulović, SNP...), stručna javnost, sindikati i neka ad hok formirana udruženja. Pošteno govoreći, nije to bio baš neki cunami, ali nije bilo ni samo simbolično i pro forme protivljenje. Iz meseca u mesec, grudva je rasla, otpor se postepeno širio. Interesantno je da se za sve to vreme gotovo niko nije usuđivao da izađe "na crtu" protivnicima prodaje i sučeli argumente. Čitav proces se odvijao pomalo tajanstveno, s niskim profilom i sa upadljivom željom da se previše ne talasa i ne uznemirava javnost. Propaganda "za" je bila mlaka, očigledno vođena protiv volje, bez strasti i iskrenog uverenja. Samo je premijer, i to tek u poslednjoj fazi, nešto češće i, kako se bližilo finale, sve žešće sipao žuč prema neimenovanim "pametnjakovićima" i kritičarima. Prethodnih dana videli smo i epilog. Od prodaje neće biti ništa, nevoljno je saopštio premijer – i onako, u svom stilu, nagrdio sve one "stručnjake, mudrace i analitičare" koji su o "Telekomu" govorili kao o "porodičnoj srebrnini" i koji su se prodaji od početka odlučno protivili. Kao što se, uostalom, prodaji odlučno, pa čak i besno, protivio i sam Vučić, pre nego što je promenio svest i napredno se "preumio" duž čitave linije nekadašnjeg ideološkog fronta – od Kosova, do "Telekoma" i Evropske unije. (Jedino je, izgleda, ostao radikalno dosledan u tretmanu političkih protivnika i netrpeljivosti prema kritici i drugačijem mišljenju.) U jedan mah premijer je čak za neuspeh nameravane privatizacije okrivio kampanju protiv prodaje, koja je, navodno, "snižavala cenu". (Interesantno da nije okrivio potencijalne kupce tj. "investitore" zato što nisu bili dovoljno velikodušni.) Ali činjenica je da su premijer i njegovi neoficijelni, neoliberalni portparoli prethodnih meseci izrekli mnogo toga lošeg na račun same kompanije, njenog menadžmenta i njene sposobnosti da se nosi sa budućom konkurencijom. Hoću reći, ako je neko „ubijao“ cenu "Telekomu", onda je to bio upravo vrh aktuelne vlasti. Iako to nije glasno objavljivano u medijima, prodaji "Telekoma" se sve vreme vrlo odlučno protivilo srpsko javno mnjenje. A podrška prodaji, čak i kada se premijer lično uključio u kampanju, nikada nije prešla 24 odsto. („Ništa dobro nismo videli od privatizacija, samo ljudi ostaše bez posla“, „Ko normalan prodaje preduzeće koje donosi profit?“, „Ni jedna normalna država ne prodaje tako važno i profitabilno preduzeće.“ „Hoće da profućkaju i to malo što nam je ostalo!“) Jedino su pojedine nezadovoljne mušterije ponekad malo pakosno likovale i priželjkivale da i onima u "Telekomu" „crkne krava“. („E, baš bi volela da se proda, pa da vidim dal` bi se tako ponašali kod privatnika!“ „Znaju da uzmu pare, a kad treba nešto da objasne ne interesuje ih, samo te prebacuju s telefona na telefon“.) Šta nam je ova poslednja neuspešna saga o prodaji "Telekoma" pokazala i čemu nas je poučila? Između ostalog, tome da ipak ima smisla boriti se za nešto što smatrate važnim i u šta verujete, čak i kada to deluje iluzorno i kao „nemoguća misija“. (Mnogi su rekli, ma, nema šanse, prodaće ga sigurno, džaba se mučite“.) Naravno, nema tog „porodičnog blaga“ niti te „zlatne koke“ koju loše upravljanje ne bi moglo očerupati i upropastiti. Ali to nije argument da se svi preostali državni resursi rasprodaju, već razlog više da se, za promenu, njima pokuša domaćinski upravljati. Konačno, postoji jedna škola mišljenja – kojoj ja ne pripadam, ali koja se ne može sasvim isključiti – koja veli da vlast (čitaj Vučić) nije ni želela da "Telekom" proda, iako se na to obavezala Memorandumom sklopljenim sa MMF-om, i da joj je ova naša kampanja samo dobro došla da tu preuzetu obavezu eskivira. Tako mu, na neki način, svi mi koji smo se prodaji protivili ispadamo „korisni idioti“ jer smo pomagali premijeru da (ne) uradi nešto što ionako nije želeo. No, to je već sfera „teorija zavere“ i konspirologije. Ali, i to je poenta ovog teksta, čak da jeste tako (kao što, rekoh, ne verujem), vredelo je u toj borbi učestvovati. Uostalom, stvar se završila dobro (barem ova runda), nezavisno od toga ko je i sa kakvim motivima u njoj učestvovao. A sada je na svima nama, a pre svega, na vlasti i "Telekomovom" poslovodstvu, da ne dozvolimo da „zlatna koka“ ugine da bi neko dokazao da je bio u pravu i da ju je ipak trebalo prodati.