Pravda

„Mama, mogu li ovde da gledam kroz prozor?”, bilo je pitanje jedne devojčice iz okoline Peći koja je sa majkom 1998. godine napustila svoje rodno selo i utočište pronašla u Kuršumliji. NJena majka je tada novinarima objašnjavala da se više od godinu dana u Metohiji puca i da albanski ekstremisti ne biraju metu. Zbog toga je deci ne samo zabranila da izlaze iz kuće već i da gledaju kroz prozor. Život u strahu postao je neizdrživ i njen suprug je odlučio da porodicu skloni na sigurno. Od tada je prošlo skoro 18 godina, a preostala deca u okolini Peći opet ne smeju da gledaju kroz prozor, da šetaju ulicom, da se igraju u dvorištu bez straže roditelja. Najnoviji napad u kome su se Albanci bukvalno iživljavali pucajući prvo na spomenik u centru sela a posle 200 metara i na srpske kuće potpuno je paralisao preostali srpski živalj. Stefana Petrović ima sedam godina, a njene komšinice Mila i Minja Kolašinac dve, odnosno šest meseci. Kuće u kojima odrastaju najgore su prošle u pomenutom napadu. Srboljub Kolašinac vidno uznemiren nije želeo nikog da pusti u dvorište, ni novinare ni delegaciju iz Beograda koja je u Goraždevac stigla istog dana. NJegove ćerke su male i ne znaju šta se dogodilo, ali kaže da je suprugu jedva uspeo da smiri. Početkom jula je takođe pucano na njegovu kuću i tom prilikom oštećen je auto njegovog brata, a sad je njegov auto izgoreo. Još taj napad nije rasvetljen, a usledio je novi. Ono što je Goraždevčane posebno uplašilo jeste činjenica da se odmah iza porušenog spomenika nalazi letnjikovac, gde se okupljaju mladi. Bez obzira koje je godišnje doba, skoro svake večeri su tu, pod otvorenim nebom, jer nemaju gde drugo. Bili su i te večeri do blizu ponoći. Odmah pored spomenika, odnosno pomenutog letnjikovca, je put kojim i Albanci prolaze i sa koga je pucano. Napad se dogodio oko tri ujutro, a Goraždevčani se za glavu uhvate kada pomisle na to da je mogao da se desi nekoliko sati ranije. Za sve njih su rane ubijenih dečaka u kafiću Panda u Peći još uvek otvorene, o napadu na decu na reci Bistrici da ne govorimo. Otkad je bačena bomba – koja nije eksplodirala – na prodavnicu u Gojbulji kod Vučitrna, u kupovinu se odlazi uz oprez. Oni koji se u večernjim satima okupljaju u seoskim prodavnicama reaguju na svaki zvuk automobila. Pamtimo da su Albanci u Cernici kod Gnjilana na prodavnice u kojima se okupljaju Srbi više puta bacali bombe i u jednom takvom napadu ubili trogodišnje dete. U Skulanevu kod Lipljana na grupu Srba je Albanac naleteo autom, i tu je među stradalima bilo dete. Većina Srba na Kosovu i Metohiji veruje da su napadi u Gojbulji i Goraždevcu dobro isplanirani. U prilog tome ide činjenica da je u Goraždevcu odmah posle završetka pucnjave isključena struja. U još jedno verujemo: da su hteli da ubiju, to bi sigurno uradili. Napadači su u Goraždevcu i Gojbulji jasno stavili do znanja da znaju gde se Srbi okupljaju. Ovo su bila upozorenja sa porukom da možemo da očekujemo i bombe koje će da eksplodiraju i metke koji će ići u ljudsko meso. Mi smo potpuno u milosti i nemilosti albanskih ekstremista. Mlake osude međunarodne zajednice i vlasti u Prištini i potpuna pasivnost kosovske policije samo idu u prilog našoj tvrdnji. Predstavnici međunarodne zajednice znaju da su Srbi od Albanaca svoju decu krili i u vreme Miloševića i da ih i dalje kriju, ali ti isti Srbi – sada nacionalna manjina na Kosovu – imaju zamenika premijera, ministre u vladi „nezavisne države Kosovo”, sve to podržava zvanični Beograd, i šta oni mogu. Sami smo na to pristali i malo li je za jednu manjinu. Ako nismo zadovoljni ovom postavkom Srba u parlamentu, možemo da ih menjamo na izborima, pa neka drugi statiraju – molim lepo. A narod? Pucnjava u Goraždevcu i bacanje bombe u Gojbulji zatvorili su u kuće decu iz gotovo svih srpskih sela južno od Ibra. To su dva napada u poslednjih mesec dana, a setite se koliko smo batina od početka ove godine dobili, koliko je samo kamenica letelo prema nama i našim kućama, koliko puta su nam kuće zapalili. Napadači su, naravno, nepoznati. Mnoga deca kojima su roditelji branili da gledaju kroz prozor, da se igraju i šetaju ulicom jer će na njih pucati Albanci sada su i sami roditelji, i isto to brane svojoj deci. Još jedna u nizu generacija koja odrasta sa istim strahom. Srbi na svoje potomke prenose strah od Albanaca, oni na svoje potomke mržnju da Srbe kinje i ubijaju. To su teme kojima se Srbi na Kosovu i Metohiji bave poslednjih mesec dana i to je ugao iz koga posmatramo otvaranje prvih pregovaračkih poglavlja sa Evropskom unijom, odnosno poglavlje 35, koje se odnosi na normalizaciju odnosa Srbije i Kosova – ne Beograda i Prištine. U situaciji kada nam opet prete decom, kada razmišljamo kako da ih žive sačuvamo, kada, kao i naši roditelji, vodimo bitku sa sobom otići ili ostati na Kosmetu, potpuno smo blokirali i ne zamerite nam ako nam nije jasno šta su političari u Beogradu proslavljali uz jagode i šampanjac. Ne, nama nije jasno šta su to slavili sa svima onima koji znaju šta su Albanci radili i još uvek rade sa nama, sa našom decom. Ako neko misli da treba da se strpimo i da će biti bolje sa Zajednicom srpskih opština, onda da kažem da ona ne obuhvata Goraždevac i Gojbulju.

Pročitajte još:GENERAL NEBOJŠA PAVKOVIĆ: Naš narod ne zna gotovo ništa o sukobima na Kosmetu!LAZANSKI PRISLUŠKIVAO OFICIRE NATO-a: Treći svetski rat počinje u četvrtak!

Izvor: Novi Standard