Pravda

Četiri i po, skoro pet godina od otpočinjanja krvavog građanskog rata u Siriji, krenulo se sa mrtve tačke na planu napora za postizanje mira. Dugački sastanak državnog sekretara Kerija sa predsednikom Putinom u Moskvi očigledno je dao rezultata. Rusija i Sjedinjene Države prvi put su se u Savetu bezbednosti UN složile o tekstu jedne rezolucije o rešavanju sirijskog sukoba. Rezolucija predviđa prekid vatre u Siriji i otvaranje političkog procesa (od januara) u kome bi učestvovali vlast i opozicija, a čiji bi kratkoročni rezultat bilo formiranje prelazne vlade, a dugoročni sprovođenje slobodnih izbora. SAD i druge zapadne zemlje prvi put su odustale od pristrasnih elemenata teksta koji bi krivicu za sukob svalili isključivo na predsednika Bašara el Asada i predviđali njegovo neminovno uklanjanje sa vlasti. Američko napuštanje antiasadovske pristrasnosti i približavanje ruskim pogledima na rešenje krize upravo su bili presudni da se postigne saglasnost velikih sila o otvaranju mirovnog procesa. No od otvaranja procesa do željenog političkog rešenja dug je put. U daljem tekstu izneću razloge za pesimizam u pogledu mogućnosti da se za Siriju dogovori i realizuje sveobuhvatno rešenje koje bi uspostavilo trajni mir i političku stabilnost u ovoj zemlji, ali i argumente za oprezni optimizam u pravcu ostvarenja ukrajinskog scenarija u Siriji – a to bi bio zamrznuti sukob, tj. uspostavljanje relativno stabilnog primirja, ali bez postizanja konačnog političkog rešenja u dogledno vreme. Najpre, argumenti za pesimizam povodom mogućnosti da se u Siriji postigne trajno političko rešenje sukoba. Saglasnost Rusije i SAD oko toga da bi u Siriji, bez predrasuda i pristrasnosti bilo prema vlasti bilo prema opoziciji, trebalo formirati prelaznu vladu i ostaviti mogućnost sirijskom narodu da na slobodnim izborima sam odluči o svojoj sudbini propagandno lepo zvuči. U praksi će se, međutim, gotovo sigurno pokazati da je u pitanju saglasnost oko fraza, ne i oko suštine. Krajnje bi naivno bilo poverovati da Moskva i Vašington zaista žele da odluku o budućem uređenju Sirije prepuste sirijskom narodu. Sukob naposletku i jeste ovako dug, uporan i oštar usled mešanja velikih sila u njega.

Ruski i američki interes

S jedne strane, SAD i njihovi saveznici svih ovih godina na razne načine pomažu sirijsku opoziciju da obori Asada nasilnim putem i uspostavi režim koji bi bio lojalan Zapadu, delom i nekim regionalnim akterima – što znači sigurno ne Rusiji. Rusija, pak, koja je u kontinuitetu prisutna u Siriji još od vremena Sovjetskog Saveza i sa punim pravom je posmatra kao deo dvoje sfere uticaja (i to jedini deo koji se nalazi van postsovjetskog prostora, pa još na toplom Mediteranu i u strateški važnom regionu Bliskog istoka), rešena je da brani svoje pozicije svim sredstvima – pa i neposrednom upotrebom sile, što je dokazala otpočinjanjem intervencije pre par meseci. I Vašington i Moskva neminovno će ostati verni svojim stvarnim interesima u Siriji i u skladu sa tim interesima tumačiti fraze koje su zajednički proklamovali. U suštini ništa nije bilo lakše od postizanja rusko-američkog dogovora da bi Asad u nekom trenutku u budućnosti morao da bude zamenjen – pa je i taj dogovor postignut tek pošto je Vašington, uplašen ruskom intervencijom i opasnošću da Moskva njome jednostrano izdejstvuje povoljno rešenje za sebe, napravio taktički kompromis oko toga da se Asad sad-zasad ne dira – ali bi za konačno političko rešenje trebalo da se saglase i koje će ga političke snage na duži rok zameniti. Rusi nemaju nameru da prihvate da to budu američke marionete koje će im otkazati gostoprimstvo u Siriji; Amerikanci upravo ciljaju na takav ishod. I jedna i druga strana stoga će nastojati da kontrolišu proces kojim „sirijski narod“ dolazi do modela upravljanja sopstvenom zemljom. Šta uostalom znači „sirijski narod“? Da li se tu misli na sve građane Sirije kao pojedince, bez obzira na njihovu etničku, versku i ideološku pripadnost, koji bi većinom glasova na izborima odlučili ko će njima vladati i kakvu će spoljnu i unutrašnju politiku njihova zemlja voditi? Kada kažu „sirijski narod“, budite sigurni da Amerikanci misle upravo na ovu definiciju, jer bi pod njom najlogičniji ishod slobodnih izbora bio da više decenija podvlašćeni i osvete željni većinski suniti preglasaju manjinske Alavite i celoj Siriji nametnu spoljnopolitičku orijentaciju ka Vašingtonu i njegovim evropskim i regionalnim saveznicima, a protiv Rusije i Irana. Ili možda neko misli da bi momci koji su u onakvoj euforiji pucali na ruskog padobranca – a u pitanju su upravo autentični predstavnici Slobodne sirijske armije, te sunitske većine o kojoj je reč – imali drugačije opredeljenje?

Bez političkog rešenja sukoba

Ako, nasuprot tome, „sirijski narod“ definišemo kao složeno telo, sastavljeno od ključnih etničkih i verskih grupacija u Siriji, koje bi o najvažnijim pitanjima državne politike trebalo da odlučuju konsenzusom umesto većinski, onda smo najverovatnije bliži shvatanju koje će u narednom periodu braniti Rusija. Jer mogućnost da Alaviti, iako manjina, i u budućoj Siriji budu zaštićeni od preglasavanja i dobiju pravo veta na spoljnopolitičke odluke – bez obzira da li Asad bude ostao ili otišao – garantovala bi status quo, a on jasno odgovara Rusiji, jer je, kao što je rečeno, Sirija deo njene sfere uticaja. Nesklad ruske i američke vizije suštinskog uređenja buduće Sirije i njene spoljne politike, dakle, po svoj prilici, u dogledno vreme će onemogućiti postizanje političkog rešenja sukoba u ovoj zemlji. On se, ponoviću, svodi na razmimoilaženje između želje Rusije da sačuva svoju sferu uticaja u Siriji (sa ili bez Asada, svejedno), i nastojanja SAD da izbace Ruse iz Sirije i ovu zemlju učine delom svoje sfere uticaja – što su do sada pokušavali rigidnim insistiranjem na odlasku Asada bez odlaganja, koji bi sledilo uspostavljanje marionetskog režima, da bi se u skorije vreme odlučili za taktički pragmatičan pristup koji podrazumeva prihvatanje da Asad bude deo nešto dužeg procesa tranzicije, ali uz svejedno očekivanje da taj proces bude završen sličnim ishodom. Sve ovo ne bi trebalo da čitaoce navede na pomisao da za nemogućnost dolaženja do rešenja krivim isključivo velike sile. Naprotiv, smatram da bi potpuno prepuštanje rešavanja sukoba samim Sirijcima takođe bilo loše rešenje i dovelo do nastavka u nedogled, možda i rasplamsavanja građanskog rata. Uloga velikih sila je neophodna u očuvanju međunarodnog mira i bezbednosti, kako u Siriji, tako i bilo gde. Ali za delotvornost njihovog delovanja bitno je da velike sile postignu suštinski kompromis o realističnom političkom rešenju, a trenutni kompromis o Siriji je (barem sa američke strane) iz navedenih razloga samo taktičke prirode. No to što sam pesimista u pogledu postizanja političkog rešenja sirijskog sukoba ne znači da smatram da se građanski rat mora nastaviti do besvesti. Postoje solidni izgledi da se na osnovu moskovske saglasnosti i pomenute rezolucije Saveta bezbednosti UN u dogledno vreme dođe do ukrajinskog scenarija za Siriju, čiji bi ključni element bio prekid vatre. Ako se ima u vidu trajanje građanskog rata, broj žrtava koje je odneo (po nekim procenama, preko 300 hiljada), te broj izbeglica (na milione), prekid vatre bio bi izuzetno značajan rezultat – sve i da se trajno političko rešenje nikada ne postigne. Međutim, ni do ukrajinskog scenarija u Siriji nije jednostavno doći. Sličnost u globalnom kontekstu koja bi ga omogućila nije sporna – i u Ukrajini i u Siriji njegova suština je u sukobu SAD i Rusije oko sfera uticaja, štaviše taktički kompromis o zamrzavanju sukoba bi u sirijskom slučaju trebalo da bude lakši usled ipak nešto manjeg strateškog značaja Bliskog istoka u odnosu na Istočnu Evropu – ali prepreke leže u regionalnom i lokalnom kontekstu, koji su u sirijskom slučaju neuporedivo složeniji nego u ukrajinskom.

Snaga regionalnih aktera

Najpre, za razliku od ukrajinskog sukoba, gde je uloga regionalnih aktera – a to su pre svega evropski saveznici SAD – relativno mala i još manje samostalna u odnosu na Vašington, te se sa sigurnošću može reći da SAD i Rusija drže konce sukoba u svojim rukama, u Siriji mnogo veću ulogu ostvaruje nekoliko ozbiljnih regionalnih igrača, i to u solidnom stepenu nezavisno od volje Moskve i Vašingtona. Prvi takav igrač je Turska, koja je svoje nastojanje da se u Siriji potvrdi kao regionalna sila koja može da utiče na razvoj sukoba, ako treba i nezavisno od svojih američkih saveznika, definitivno dokazala skorašnjim obaranjem ruskog bombardera. Iako joj žestoka reakcija Rusije i nedovoljna podrška SAD smanjuju manevarski prostor, Turska i dalje ima kapaciteta da u periodu pred nama utiče na stanje na terenu – kroz odnos sa sebi bliskim etničkim Turkmenima, složene kombinacije sa Kurdima i tolerisanje finansiranja Islamske države – nezavisno od toga oko čega će se Rusi i Amerikanci dogovoriti. Tu je zatim Saudijska Arabija, jedan od glavnih sponzora sunitske većine, za koju je upitno da li se slaže s tim da bi ta većina trebalo da kroz model većinske demokratije postane puki instrument ostvarivanja američkog sirijskog dizajna, koji se ne poklapa u svemu sa saudijskim dizajnom. Iran – jedina regionalna sila koja podržava Asada – trenutno to čini u savezništvu sa Rusijom, ali je taj savez sve samo ne siguran. Rusima je svakako preče očuvanje sopstvenog uticaja u Siriji, pa tek onda iranskog, koji bi mogli i da žrtvuju (pre svega kroz odricanje od Asada i umanjivanje uloge Hezbolaha) zarad za njih povoljnog taktičkog kompromisa sa Vašingtonom, a to ne znači da će se Teheran s tim automatski pomiriti. Napokon, Izraelu ne odgovara bilo kakvo jačanje uticaja Irana, pogotovo Hezbolaha (s kojim trenutno razmenjuje raketnu paljbu) u Siriji, te je spreman da preduzme i asimetrične mere ukoliko bi samo posumnjao da ruska intervencija i mirovni proces iole doprinose tom jačanju. Sa druge strane itekako će delovati nezavisno od Vašingtona na mirovni proces, jer ima sopstvene procene kakva bi mu vlast u Damasku sutra najviše odgovarala.

Tri uslova ua ukrajinski scenario

Lokalni kontekst takođe je daleko složeniji nego u Ukrajini. Tamo su se relativno brzo iskristalisale dve strane, koje su ekstremiste u svojim redovima uspele da manje-više drže pod kontrolom. U Siriji postoji više strana. Prvo, sprovođenje prekida vatre zahteva da i ekstremisti poput Islamske države i Al Nusre polože oružje, a kako to obezbediti ako su oni unapred isključeni iz mirovnog procesa? Jedino njihovim vojnim porazom. Tom porazu mogli bi da doprinesu Vašington i Moskva svojim vazdušnim napadima – naravno, ukoliko bi oni napokon postali usmereni pretežno protiv ekstremista, što dosad nije bio slučaj – ali samo da doprinesu. Glavni posao bi morale da urade kopnene trupe sirijske vojske i opozicije, ali to podrazumeva da se one prethodno dogovore oko podele oblasti u kojima će se svaka od njih boriti protiv ekstremista. S obzirom na to da bi se na toj podeli verovatno zasnivala i buduća faktička politička podela zemlje, nije izvestan uspeh takvog dogovora bez većeg pritiska velikih sila. Konačno, tu su Kurdi – akter nezavisan i od opozicije i od vlasti, a podjednako blizak i Rusima i Amerikancima. Oni će se teško odreći samostalnosti, koju su izvojevali u dosadašnjem toku rata, te je glavno pitanje kako da Moskva i Vašington tu samostalnost podrže (a očigledno je podržavaju, samo ne smeju otvoreno da kažu), a da svako od njih ne otuđi od sebe svoje pulene iz sirijske vlasti i opozicije. Razlikama u lokalnom kontekstu između Ukrajine i Sirije treba dodati i rudimentarnost političkih, pogotovo demokratskih institucija u sirijskom slučaju, te ratoborniji mentalitet bliskoistočnog od evropskog stanovništva. Shodno rečenom, za ostvarenje ukrajinskog scenarija u Siriji, koji bi s obzirom na dosadašnje žrtve i razaranja predstavljao veliki korak napred, neophodno je da se steknu tri uslova – i sva tri zavise od moći i volje Rusije i SAD. Prvi je da dve velike sile ostanu verne taktičkom kompromisu koji su postigle, tj. da on ne bude doveden u pitanje nakon predstojećih predsedničkih izbora u Americi. Drugi je da obe sile odlučno obuzdaju regionalne aktere u njihovim pokušajima da nezavisno od Moskve i Vašingtona nametnu sopstvena rešenja na terenu. Treći je da Rusija i SAD još odlučnije utiču na lokalne aktere da se dogovore o zajedničkoj borbi protiv Islamske države (uz vazdušnu podršku Rusa i Amerikanaca), kao i da prihvate da mirovni proces mora da prepozna neki vid samostalnosti Kurda. Rezultat sticanja ova tri uslova bio bi sledeći. Sirija bi zamrzavanjem sukoba do daljnjeg bila faktički podeljena na tri dela: kurdski; većinu sunitskih oblasti pod kontrolom političkih snaga naklonjenih Vašingtonu i njegovim evropskim i regionalnim saveznicima; alavitske oblasti pojačane Damaskom i manjim delom sunitskih oblasti, na čelu sa političkim snagama (ne mora to biti Asad) naklonjenim Rusiji i Iranu. Nakon toga bi se u nedogled nastavilo da se razgovara o konačnom političkom rešenju (kao u Ukrajini ili u slučaju drugih postsovjetskih zamrznutih sukoba), bez realnih izgleda na uspeh, Sirija bi samo nominalno postojala kao država – faktički bi kao države funkcionisala njena tri dela – ali se ljudi barem ne bi međusobno ubijali i proterivali, a zemlja ne bi bila rasadnik ekstremista i terorista.

Pročitajte još:Koliko je svet blizu upotrebe taktičkog nuklearnog oružjaZašto je Putin podržao Trampa?

Izvor: Odmotavanje suštine (Unwrapping the Essence)