Pravda

Amerikanci su ratom u Bosni ostvarili više svojih zacrtanih ciljeva: Evropa je ostala pod kontrolom NATO i svrha postojanja NATO je sačuvana; podrškom Muslimanima u Bosni Amerikanci su se predstavili kao prijatelji islamskog sveta od čije nafte zavise; američka privreda za vreme rata se oporavlja zbog smanjene cene nafte; Klinton je postao simbol mira i prijatelj islamskog sveta. Da nije bilo izbora 1996. Amerikanci bi rat produžili do uništenja Republike Srpske. Na suđenju Ratku Mladiću ovog meseca Žoze Kutiljero svedočio je da je Alija Izetbegović prvo prihvatio njegov mirovni plan, a onda pod uticajem SAD odbio. Plan su potpisali i Srbi i Hrvati, a predstavljao je poslednju nadu za sprečavanje rata. Voren Cimerman, američki ambasador, priznao je da je minirao ovaj plan pitajući Izetbegovića zašto je potpisao nešto što mu se ne sviđa. Opšte je poznata Izetbegovićeva izjava „da će žrtvovati mir za suverenu Bosnu“. Amerikanci su mu obećali celu, suverenu, Bosnu. Naivno verujući u američki altruizam, on je tu igru prihvatio i uveo svoj narod u rat kojeg nije mogao da dobije. Sredinom marta 1992. godine srpska strana preko Krajišnika pokušava poslednji put da se sastane sa Izetbegovićem. Krajišnik i Muhamed Filipović sastali su se čekajući Alijin odgovor na srpski poziv. Alija nije odgovorio i nije hteo da se sastane. Krajišnik i Filipović su se rukovali i razišli. Izetbegović je rušio nadu za mir. Po priznanju Dejvida Ovena, Amerikanci su 1993. godine minirali i Vens-Ovenov plan. Kao i u Rambujeu, Amerikanci su odugovlačili pregovore i kako bi srpski predstavnici nešto prihvatili tako bi i Amerikanci postavljali nove uslove: poslednji, za srpsku stranu, gotovo neprihvatljiv uslov, bio je oduzimanje Posavine, koja je spajala dva dela srpske teritorije. Pod pritiskom u Grčkoj i od strane Beograda, Radovan Karadžić prihvata, ali Skupština na Palama odlučila je da je takav plan neprihvatljiv. S razlogom i opravdano. Kako bi pokušali da razbiju srpski faktor u Bosni, amerikanci početkom 1994. godine prisiljavaju Muslimane i Hrvate na savez protiv Srba, uprkos ogromnim međusobnim zločinima. NATO je odlučio da Srbe treba skroz razbiti. Međutim, zbog srpske snage taj plan nije imao toliko uspeha, a izbori u SAD su se približavali. Kako bi okončali rat što više na štetu Srba, Amerikanci su dogovorili sa Izetbegovićem nekoliko zločina koji bi išli na leđa Srba kao povod za NATO agresiju protiv istih. Srebrenica je jedna od nameštaljki u kojoj je grupa plaćenika u ime Srba streljala određen broj Muslimana. Neposredan povod za NATO agresiju na Srpsku bio je zločin na Markalama 28. avgusta. Na suđenju Ratku Mladiću svedočilo je više ljudi, a najznačajniji je pripadnik Alijinog obezbeđenja, da su Izetbegović, muftija Cerić i Sefer Halilović organizovali ovaj zločin, jer su bili svesni da svaki dan ljudi ginu, a nema političkog efekta i agresije NATO na Srbe. Za Muslimane, Srbi su bili nepobedivi, bio je potreban NATO. Amerikancima je bila potrebna agresija da pokažu Evropi da je nesposobna i da je NATO sila potrebna za donošenje mira. Pošto su se izbori u SAD približavali, a srpski faktor nije planirano slabio, Amerikanci vrše agresiju i prisiljavaju Srbe na mir po kojem dobijaju mnogo manje nego što je trebalo da dobiju – 49% teritorije koja će se zvati Republika Srpska. Potpuno uništenje srpskog faktora u Bosni nije uspelo zahvaljujući srpskom otporu. Republika Srpska je postala najvećom diplomatskom pobedom savremene srpske istorije. Ono što nisu uspeli ratom, NATO i Sarajevo pokušavali su u miru: postepeno, protivustavno i antidejtonsko, ukidanje nadležnosti Republike Srpske. Poslednjih par godina te nadležnosti su se otporom vlasti u Srpskoj počele vraćati, ali, želja Amerikanaca da uvedu suverenu BiH u NATO, dovela je, danas, do novih pritisaka na srpsku sa ciljem da joj se oduzimaju nadležnosti i simboli sa krajnjim ciljem njenog utapanja u suverenu BiH. S tim ciljem jeste i protivustavna odluka Ustavnog suda BiH da je neustavno slaviti Dan Republike Srpske. Jako bitna činjenica za ovo jeste i to da je danas od sva tri naroda u BiH ratna garnitura ljudi jedino ostala među Bošnjacima, pa tako i danas kao i u ratu obavljaju značajne funkcije. Smatramo da mora doći do smene ratnih generacija u Bošnjačkom korpusu, da bi mogla da se pruži ruka pomirenja, da bi se završilo sa podrškim radikalnom terorizmu iz tih ratnih krugova i da bi tako svi narodi mogli da žive u miru, onako kako je Dejtonski sporazum to i predvideo. Dobra je odluka vlasti u Beogradu da pokažu jedinstvo srpskog naroda sa obe strane Drine dolaskom na proslavu Dana Republike Srpske u trenutku kada Sarajevo i Zapad žele taj dan da ukinu. Rekacije iz Sarajeva pokazuju antisrpsko raspoloženje, jer, navodno, odlazak u Banjaluku predstavlja teranje inata i politiku nestabilnosti u regionu. Takvo licemerje je standardno ponašanje Sarajeva koje ne želi da pođe od sebe, te poštuje volju srpskog naroda, njegovu želju da slavi dan osnivanja Republike Srpske i samo postojanje Republike Srpske. Umesto da, za razliku od ratnih sarajevskih vlasti, pokažu da su nešto naučili iz rata, da pokažu političku mudrost i zrelost, te pruže ruku pomirenja srpskom narodu kako bi dva naroda izgradila mirnu i stabilnu državu ili da ispoštuju volju srpskog naroda da živi u jednoj državi, Sarajevo opet sprovodi zapadnu politiku koja, politika, je isto izneverila tokom rata, donela mnoge žrtve sa svih strana, a nije ispunila obećanje Muslimanima i ostvarila suverenu Bosnu. Ukoliko se pritisci za ukidanje Republike Srpske nastave, njen recipročan odgovor moraju biti potezi ka nezavisnosti. Bez rešenja srpskoga pitanja i ujedinjavanja srpskoga naroda sa obe strane Drine, nema mira ni na Balkanu ni u Evropi. To je geopolitički aksiom i geopolitička nužnost. Republiku Srpsku ne može ni rat ukinuti, a Zapad, ukoliko bude trebalo, ići će i na tu opciju. Srbi ne žele rat, nisu ga želeli ni 1992. Želeli su da se ispoštuje njihova volja i pravo da ostanu deo Jugoslavije. I danas srpski narod želi da se ispoštuje njegova volja i njegova želja da u Republici Srpskoj normalno živi, gradi i radi uz poštovanje svih drugih. Ukoliko se ta volja ne bude poštovala, srpski narod će braniti Republiku Srpsku. Jedan u nizu zadataka odbrane volje srpskoga naroda da živi slobodno i da uopšte ima pravo na normalan život, jeste odbrana i proslava Dana Republike Srpske. S tim ciljem grupa studenata je otvorila kancelariju u Istočnom Sarajevu i organizovala akademsku zajednicu i narod da taj narod proslavi na, do sada, najveličanstveniji način. Organizovali su se kako bi svako ko se oseća Srbinom i ceo srpski narod toga dana slavili parolom: Svi smo mi Republika Srpska.