Gotovo svi tzv. "očevi Evrope", od kraja Prvog svetskog rata na ovamo, zastupali su ideju o Evropi kao o saveznoj državi (nasuprot De Golovoj ideji o Evropi kao zajednici suverenih država), ali se plan federalizacije sprovodio polako, korak po korak: od jedinstvenog tržišta za ugalj i čelik, ekonomske zajednice i unije pa do potpune federalizacije Evrope (uspostavljene Lisabonskim ugovorom kako se naziva Ustav Evrope). Danas je EU u punom smislu savezna država.
Zakoni EU su iznad zakona država članica
I vrlo su opsežni. Ustav EU ima 170.000 stranica! Svi dosad izdani Službeni listovi EU, u kojima Unija štampa svoje brojne propise, teški su poput jednog nosoroga!
Evropska komisija (birokratska vlada EU u kojoj radi više od neverovatnih 30.000 birokrata), kojom sada predsedava Žan Klod Junker, može pokrenuti tužbu pred Evropskim sudom protiv zemlje članice za koju smatra da je prekršila neku odredbu evropskog prava. Kazne za neposlušne države članice su astronomske.
Evropska komisija je izraženo nadnacionalna i svim evropskim komesarima (svojevrsnim ministrima EU kojih ima 28) izričito je zabranjeno da slušaju bilo kakve savete iz zemalja iz kojih potiču. Oni moraju da rade isključivo u interesu Unije, a ne u interesu zemlje članice. Samo Komisija ima pravo predlaganja zakona i nadzire, usmerava i ima vlast nad čitavim zakonodavnim procesom. Poznato je da kada izvršnu vlast prestane da kontroliše volja naroda – društveno uređenje prelazi u diktaturu.
Prema tome, EU nije, niti se ikako može nazvati parlamentarnom demokratijom, nego federalnom diktaturom.
Prvi predsednik Evropske komisije bio je potporučnik u nemačkoj vojsci za vreme Drugog svetskog rata, član Nacionalsocijalističkog Javnog Dobra (NSV), nemačke "dobrotvorne ustanove" organizovane po uzoru na Nacističku stranku, a koja je preuzela i mnoge državne poslove, kao i član Nacionalsocijalističke komore pravnika i sudija. Zvao se Valter Holštajn, a o njemu više možete da pročitate ovde.
Predsednika Evropske komisije ne biraju narodi Evrope, to nije izborna funkcija kao u demokratskim državama. Predsednika Evropske komisije postavlja – Evropska komisija!
Pomoć ugroženoj Engleskoj i ostali nameti
Srbija će, uđe li kojim slučajem u EU, finansirati Ujedinjeno Kraljevstvo s više miliona evra godišnje, i to na način da će biti u obavezi da u godišnji budžet EU uplaćuje deo razlike zbog "smanjenog prinosa Ujedinjenog Kraljevstva". Na primer, mala Slovenija plaća 14 miliona evra, a siromašna Rumunija čak preko 50 miliona evra za Veliku Britaniju! Taj izdatak koji EU otima od svih država članica naziva se UK – korekcija. Jeste li ikad čuli za to?
Uvođenje PDV-a i na ono za šta ga još ne plaćamo je obaveza, jer se Evropska unija dobrim delom finansira od PDV-a zemalja članica pa ultimativno zahteva najmanje 5% PDV-a na sve (pri čemu nema ništa protiv ako on bude još veći). Dakle, uvodi se porez na hleb i mleko, znači osnovne namirnice koje se koriste svakodnevno.
Zanimljiva je i činjenica da obrnuto ne važi: Evropska unija, naime, samo od novih zemalja koje joj pristupaju zahteva najmanje tih 5% PDV-a, ali to nije obveza starih sedam članica – one taj PDV ne treba da uvedu, ako ne žele. Zgodno, zar ne?
Uđemo li u Uniju, zahvaljujući evropskom oporezivanju neminovno će doći i do drugih poskupljenja. Tako će gas obavezno poskupeti 30 – 100% (najverovatnije ipak, kao i struja i cigarete, samo do 50%), kafa 5–23%, pa lož ulje i drvo za ogrev 15%. Srpskim građanima, ako se odluče da žive u Uniji, poskupljenja ne ginu. I to neće biti hir vladajuće stranke (ma koja bila na vlasti), nego je naprosto reč o usklađivanju s evropskim propisima koje se mora sprovesti, jer se Srbija na to obvezala.
Poljoprivredni raj?
Stimulacije u okviru Zajedničke poljoprivredne politike EU temelje se na dva osnovna principa: 1. Starije zemlje članice dobijaju više; 2. Bogatije zemlje članice dobijaju više.
U početku nova država članica prima samo mali deo para a do punog iznosa može se dokopati tek kroz 7 – 10 godina. Otprilike, u vreme kada postepenim povećanjem stimulacija nova zemlja članica dogura do punog iznosa, dolazi vreme počeka na pravo stranog kupovanja poljoprivrednog zemljišta i tada stižu multinacionalne korporacije sa svojim kapitalom koji se meri u milijardama evra i kupuju sve.
Stranci će moći da kupuju nekretnine pod istim uslovima kao i građani Republike Srbije (mada građani Srbije to isto pravo neće imati u nekim zemljama EU), a kad se dosele ovamo, imaće pravo i glasa na našim izborima, i ući u sistem vlasti.
Ima li mesta za radnike?
Srpski radnici, moći će da se zapošljavaju u zemljama EU pod istim privremenim ograničenjima pod kojima su to pravo imali građani Poljske, Češke, Slovenije i drugih zemalja nakon protekla dva proširenja. Ali, građani EU od prvog dana srpskog članstva imaće potpuno ista prava pri zapošljavanju u Srbiji kao i Srbi. Drugim rečima, "starim evropejcima" odmah sve, a građani novopečenih će moći da se zaposle u drugim zemljama Unije tek kroz nekih sedam godina.
Nadnacionalna ili antinacionalna?
U telima Unije uobičajeno je zemlju iz koje dolazite nazivati ne njenim imenom, već "zemljom koju najbolje poznajem".
Ukupni godišnji trošak EU iznosi vrtoglavih 1.147.885.101.616 (oko bilion i 150 milijardi) evra, a samo za flotu luksuznih službenih automobila članova Evropskog parlamenta, institucije koja praktično nema nikakvu službenu zakonodavnu ili izvršnu vlast (koju sami evropejci često nazivaju "pričaonicom"), izdvaja se 5,25 miliona evra.
Kako iko može očekivati da će nešto dobiti od tako skupe savezne države? Upravo suprotno: nove članice pristupanje Uniji skupo plaćaju.
Ako vam se neki od navedenih podataka čine neverovatnim složite kockice i upoznajte pravo lice Evropske unije…
Videćete da niste ni zagrebali površinu!
Pročitajte još:
Izvor: srpskapolitika.com
