Pravda

OEBS je skraćenica Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, koja je najpre bila KEBS, ali su joj zadaci ostajali isti: kontrola naoružanja, ljudska prava, sloboda medija (govora, štampe) i slobodni izbori. Srbija je takođe u proteklih godinu dana imala čast da njen ministar spoljnih poslova Ivica Dačić bude predsedavajući te organizacije. Po značaju i masovnosti to je bio drugi najveći skup kome je Beograd (u Kombank areni) domaćin. Stoga nije čudo što su pojedini delovi našeg glavnog grada bili povremeno i blokirani, što su mere bezbednosti bile na najvišem mogućem nivou, što su hoteli bili puni (samo je u delegaciji američkog državnog sekretara DŽona Kerija, u kojoj je bio i velik broj bezbednjaka, bilo oko 200 članova, odnosno pratećeg osoblja.) Na otvaranju (i pre njega) čuli smo (kasnije i čitali) mnogo toga što je bilo i ovako i onako za čuti (i čitati). Kao, na primer, reči predsednika Vlade Republike Srbije Aleksandra Vučića, koji u pozdravnoj besedi reče, između ostalog, da smo (Srbija) ostavili prošlost i da gledamo u budućnost. Kako je to lepo rečeno! Samo, Srbiji bi prošlost mogla da bude i njena Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija. A to ne bi bilo dobro. Iako ni sam ne znam šta bi trebalo uraditi osim nikad i nikad ne pristati na bilo kakvo priznanje. Mada je potpisani Briselski sporazum plamteća vatra o koju se sve češće srpski rukovodioci peku. Jer Keri je pre dolaska u Beograd posetio Prištinu, pa bi, shodno tome, bilo dobro podsetiti se onoga šta je govorio u Prištini, a šta ovde, kad ga je predsednik Vlade Vučić dočekao u vili Bokeljka. A i oni, ti zapadni „provajderi“ sve češće govore – Kosovo, kad su pregovori Beograda i Prištine u pitanju, a sve ređe – Priština. Jer, pobogu, Kosovo je njima država. NJihova država. Ali, dobro. Sve u svoje vreme… I, istinu govoreći, ništa se tu novo nije čulo. Ništa rešilo. Ali je Beograd na dobitku: mnogi ministri i ostali gosti upoznali su Beograd i potrošili nešto para. A koliko je Beograd potrošio, možda će se jednom i to saznati. Na kraju dvodnevnog rada usvojena je rezolucija (malo kome je uopšte važno da li je usvojena konsenzusom ili s većinom 'za', a s manjinom 'protiv'), i to rezolucija koja je sva uopštena, sva deklarativna i koja apsolutno nikoga ninašta i nizašta ne obavezuje. Osim što je korisno, to se mora priznati, da su se ministri i njihovi saradnici odvojeno sastajali, izvan prostora zajedničkog rada i dogovarali, razmenjivali mišljenja (ona koja su smeli i hteli da iznose) i neki se posle dugog vremena videli i popričali. Da ne kažem – ljudikali. I što je, verovatno, najveći uspeh ovog samita jeste susret ruskog i turskog ministra – Sergeja Lavrova i Mevluta Čavušoglua. Ali susret, i to prvi posle turskog obaranja ruskog aviona, koji ništa novo nije doneo. A i šta bi doneo? Turci i da hoće da nešto više kažu od onoga što službeno saopštavaju, ne smeju od svojih natovskih patrona. I još jednom, na kraju, kome je potreban OEBS? Šta on radi? Ko njega sluša? Kakav je OEBS autoritet? I kome… Ovakvih i ovima sličnih pitanja moglo bi da se ređa do podne. A odgovori bi uvek bili gotovo isti. I sa svih strana – isti. I od svih članica i od svih država partnera – isti. OEBS je odavno, ako ne i od osnivanja, u službi Zapada, evroatlantskih integracija, nametanja njihove ideologije, nametanja svega i svačega silom. Odavno je on, ako ne i od osnivanja, u službi onih čije naoružavanje niko ne može da kontroliše niti ga kontroliše, u službi onih koji se i ne osvrću na ljudska prava kad su oni i njihovi interesi u pitanju, ali ih nameću onima kod kojih ona postoje, kod kojih ih ima, u službi onih kod kojih ne postoji sloboda govora, medija, u službi onih kod kojih u najvećem broju i nema bilo kakvih izbora, a kontrolišu ih kod drugih, od sebe slabijih. OEBS je potpuno bespotrebna organizacija (3.500 zaposlenih, a u samom sedištu u Beču oko 350), koja troši silne pare, a ne doprinosi slobodnom svetu ništa. Nego podržava siledžijstvo nad slabijima, otimanje njihovih teritorija, bombardovanje slabijih, ubijanje njihovih predsednika, pljačkanje njihovih bogatstava… Razbijanje SFRJ, otimanje Kosova i Metohije, uličarsko skidanje s vlasti legalno izabranih rukovodilaca u Ukrajini, natovska zverstva (i uopšte njihov ostanak u životu na prevaru posle gašenja Varšavskog pakta), Haški tribunal (politički inkvizitorski sud za Srbe), Prijatelji Sandžaka (šta li ti ovde rade?!), proizvedeni terorizam koji drugi trebaju da zauzdavaju i uništavaju, migracije, odnosno preseljavanja bliskoistočnih i afričkih naroda u Evropu, avion, Pariz, San Bernardino… i tako dalje. Kakva bezbednost, koja saradnja! I Ujedinjene nacije su pred silom ostrašćenih globalista nemoćne. A kamoli OEBS. Srbija i njen glavni grad Beograd dali su ovog puta sve od sebe: i što su znali i što su imali. Nemci su sledeći. U stvari je sledeći predsedavajući Frank Valter Štajnmajer, nemački ministar spoljnih poslova. Živi bili pa videli. A do tada će i Srbija krenuti ka otvorenim poglavljima. Pa ko izdrži – pričaće.

Pročitajte još:

• OEBS PRIZNAO: U Jugoslaviji su nas iskorišćavale obaveštajne službe!
• LAVROV I DAČIĆ PEVALI U DUETU: Šta se sve događalo iza kulisa samita
• Pravi li OEBS na Krimu novi Račak?

Izvor: Intermagazin