Pravda

Da odmah razjasnimo jednu stvar: u Francuskoj danas ne pobeđuje desnica. Na pitanje novinara upućeno Marini le Pen, koje je imalo za cilj da je zbuni: zašto je Nacionalni front desnica?, ona je odgovorila: „Mi nismo desnica”. Budući da je novinar insistirao: „Onda ste levica?”, Marina mu je ponovo odgovorila: „Nismo ni levica ni desnica”. „Pa dobro, gde se vi onda smeštate u odnosu na podelu levo-desno?” – bio je uporan protivnik prerušen u novinara, a ona mu je odgovorila: „Mi se smeštamo u ravan otadžbine”. Da, to je odgovor buduće državnice i žene koja uspešno izbegava svim zamkama, moje prijateljice iz teških vremena zajedničke borbe. Ona je ujedno i jedina žena u Evropi koja je na pitanje provokatora o Ukrajini odgovorila: „Brine vas ruski separatizam u Ukrajini, a, koliko se sećam, niste imali isti kriterijum kada je u pitanju bio separatizam na Kosovu”. Na današnjem prvom krugu izbora Nacionalni Front vodi u sedam važnih francuskih regija: Nord Pas de Calais – Picardie 40,64 odsto; Alzase Lorraine Champagne Ardenne 36;06; Bourgogne Franche Comté 31,48, Provence Alpes Côte d'Azur (PACA) 40,55, Languedoc Roussillon Midi Pyrénées 31,83, Centre Val de Loire 30,49, Normandie 27,71 naspram 27,91. Ukratko, to je čitava obala, jug i jugoistok Francuske, sever i severoistok i centar Francuske. Nacionalni Front danas vodi u 19.637 francuskih gradova i sela, što čini 53 odsto i daje mu mesto najjače francuske političke partije. Ali, još važnije, prema istraživanju agencije Ipsos, ovo je partija broj jedan za mlade između 18 i 24 godine. Međutim, kako god da bude u drugom krugu izbora, u kome će se svi politički insekti ujediniti protiv Nacionalnog fronta, 2017. predsednička godina biće najverovatnije pobednička za Nacionalni front i Marin le Pen. Prosto, postoji psihološka dinamika pobede koju niko ne može da zaustavi. Francuska je oduvek i tradicionalno gajila duh „politički nekorektnog”. Niko njene građane nije mogao da uplaši trenutnim politikantskim kokainskim brbljanjima. Narod ove države (u kojoj se nacionalno i građansko nisu suprotstavljali) imao je Kapete, stogodišnji rat, Bastilju, Komunu, Konvent i ostale svetske potrese. On je stvarao istoriju Zapadne Evrope. A onda je sve to zgaženo i rasparčano, prvo ispod američke vojne, a zatim i lobističko-finansijske zelenaške svetske čizme. Nekoliko vekova kasnije, Francuzima je dosta sitnih briselskih samovolja koje ne vode računa o realnim interesima ljudi, paradiranja zastavama i šuškanja kafkijanskim papirima. Dosta im je glupih ukaza koji guše francusku poljoprivredu i spekulativnog krupnog kapitala, koji gazi male i srednje privrednike, od kojih je živela čitava Evropa. Dosta im je anglosaksonskih običaja, koji nadmeno preziru ostatak sveta, „vašingtonskog sporazuma” i američkih komandnih generala sa Biblijom u jednoj i mačem u drugoj ruci. Dosta im je za sve obaveznog engleskog šalterskog, iskrivljenog i osiromašenog jezika, nerazumevanja srpskog, kosovskog i drugih pitanja, besmislenih taksi i poreza, savitljivih tranzicionih sužanjskih političara... Francuzi su pokazali i to da ih stranačke borbe uopšte ne interesuju. Počeo je govor slobodnog čoveka, a ne cviljenje roba, kako bi rekao Andre Malro. To je najbolji dokaz da u doba opšte svetske biračke obamrlosti, letargije i depresije, modernističke morfinizovane, glutinaste ljudske mase, Francuska nije potpuno izašla iz istorije. Ona će, možda još jedanput promeniti kurs evropske istorije. „Evropa će se stvoriti na ivici provalije”, predvideo je davno Fridrih Niče. Prava Velika Evropa, kao predvorje sutrašnje Evroazije, rodiće se upravo na provaliji „ne Briselu” svih iskrenih misionara za trajno ujedinjenje naroda u slobodi i različitosti. Svih misionara za Lajbnicovu jedinstvenu, ali ne redukcionističku „monadu”. Za duh starih Grka i slobodu mišljenja i govora. Za veliku Evropu sa Rusijom ili Rusiju sa Evropom. Za osvešćenje jednog prirodnog i celovitog kontinenta – Evroazije. Za život dostojan 21. veka, s druge strane kolonijalnog i ratnog geta. Ovo je tek početak. Reklo bi se da francuski narod postaje sve otporniji na psihološki rat. Uprkos ogromnoj psihološkoj ofanzivi i ogromnim sredstvima svih saveznica „Ešelona”, francuska kritičnost, koja je odavno lobotomizovana i dekortikovana, ponovo se danas trgla iz „dogmatskog dremeža”. Pored velikih i masovnih protesta na ulicama svih gradova ove zemlje, a posebno u Parizu, koji su tražili pravo na život porodice naspram nadolazećeg nagona smrti, francuski narod danas sve više glasa protiv laži i političke manipulacije. Čitava aparatura, glomaznija nego u SSSR u doba Visarionoviča DŽugašvilija, koja je upotrebljena da se dokaže kako zemlji preti opasnost od ekstremne desnice, uz jezički psihološki rat i pojmove tipa „ultra”, „eksta” i „ekstremno”, izgleda nije pogodila ni blizu cilja. Svaki rat počinje psihološkim ratom, a svaki psihološki rat počinje rečima, jer su jezik i misao u nužnoj psihološkoj vezi. Ali narod i građani, naviknuti na svet apsolutnih laži i neposustajućih medijsko-jezičkih obmana, više izgleda na ovo ne reaguju. Došlo je do zasićenja „kapaciteta kanala”, kako se to, pozajmljenim rečnikom, kaže u kognitivnoj psihologiji. Smatra se takođe da u blaziranim zemljama, kakva je Francuska, narod glasa na smenu, čas za levicu, čas za desnicu, zavisno od toga ko je u prehodnom mandatu bio na vlasti. Posle levice dolazi desnica, a posle desnice dolazi levica. Ovo je u prošlom veku možda i bilo tačno, ali već dugo vremena narod i građani u Francuskoj dobro znaju da nema ni „levice” ni „desnice”. Oni ne glasaju više ni za ideje (jer ideja nema), niti za ideologije (jer ideologija takođe nema), niti za prostornu topologiju (jer se „desno” ili „levo” određuje samo u odnosu na to kako se okreće zadnji deo tela političkih skakavaca). Narod u srcu Evrope, u zemlji koja je stvarala istoriju čitave Zapadne Evrope, danas glasa samo da bi preživeo i da bi briselskog tlačitelja na kraju kaznio. Lažna levica je dobila narodnu šamarčinu, još jaču nego ranije. Da podsetimo, to je ona levica koja je diskretno, politički i finansijski, zaštitila sve lopove i milijardere, ili sve lobiste tipa upornog nasrtljivca na srpski narod B. Anrija Levija, i njegov cirkuski karavan. To je ona levica koja se nikada nije izvinila za bombardovanje Jugoslavije i Srbije, odnosno za bombardovanja svih, od WASP (white, anglo-saxon, protestant) ciljanih meta koje su služile kao obrtni zamajac američke asistirane i od ratova zavisne ekonomije. To je ona levica u kojoj niko nije znao ko je Milica Rakić. Ta kavijar-levica nikada nije čula ni za trgovinu ljudskim (radničkim, seljačkim, srpskim) organima za potrebe bogatih klijenata u Evropi i svetu. To je „levica”, koja paradoksalno dobija glasove isključivo u luksuznim kvartovima Pariza, gde ne žive siromašni došljaci i gde neće biti smeštene nadolazeće izbeglice. To je ona levica koja je pozdravljala rat u Somaliji, Iraku, Avganistanu, Srbiji, Libiji, Siriji..., a danas na strani novih fašista pozdravlja rat i intervenciju u Ukrajini. To je ona rusofobična levica koja koristi svaku priliku da udari na Vladimira Putina. To je levica čiji je istaknuti i zaslužni partijski član, tj. drug, lekar koji nikada nije lečio Bernar Kušner. To je levica čiji lideri su, pored već postojećih istorijski priznatih izraza („bezgaćaši”, „bezkošuljaši”, „bezcipelaši”) smislili novi pogrdni i posprdni izraz namenjen francuskoj sirotinji, a koji glasi: „bezuba masa”. U Francuskoj je u tri stotine hiljada primeraka prodat (naravno, bezvredni) „roman” bivše ostavljene, nevenčane prve dame Francuske. Ona se osvetila tako što je narodu „odala” veliku istinu, a to je da je njen levi Oland (dok je bio njen i dok je bio levi), siromašan francuski narod s prezrenjem zvao: „Oni bezubi!“ Ovakvo ruganje nesrećnom narodu koji, eto, ni u briselskoj Evropi nema dovoljno evra da opravi zube, postoji verovatno još samo u današnjoj (2015) kastinskoj Srbiji. Najzad, to je levica koja je poslovala samo sa velikim američkim, lopovskim kapitalističkim bankama i koja je u izbornoj kampanji urlala protiv spekulativnih finansijera, a zatim je za ministra ekonomije ustoličila jednog Rotšildovog pobratima, pardon, bankara. Sama Francuska nalazi se danas u sve gorem i u sve težem stanju. Francuske seljake ne vešaju po drveću kao u doba pre osloboditeljke Žane D'Ark (Jovanke Orleanke), ali je francusku poljoprivredu namenski i svesno uništio Brisel sa svojim idiotskim direktivama i ukazima. Cena svega što ova zemlja ima i proizvodi skočila je neverovatnom brzinom, jer se sada sve to uvozi (kao i u Srbiji). Porezi rastu, socijalna pomoć u zdravstvu opada, prosečnom Francuzu je teško da ostvari penziju (dok su brojne supruge iz poligamnih muslimanskih brakova automatski zbrinute francuskim, budžetskim, državnim parama na bilo kom kontinentu da žive, jer je dovoljno da samo njihov „suprug” boravi u Francuskoj). Sada se mondenska Francuska sprema da primi još stotine hiljada novih emigranata, ali, naravno, van luksuznih i skupih kvartova Pariza. Kao i u Srbiji, američki plaćenici se slikaju sa jadnim i zloupotrebljenim izbeglicama, žrtvama upravo USA ratova, a fotografija (kao i njihovo gostoprimstvo prema migrantima) traje jedan dan. Mnogo današnjih Igoovih Francuza ima samo jedan evro na dan, ali se o njima ćuti. U zemlji postoji oko šest miliona registrovanih duša koje nemaju posao i ne mogu da ga nađu, ali, budući da mnogi nisu ni „upisani u evidencije”, ovo je ustvari samo polovina od tog, na zlo slutećeg, broja (u Španiji je situacija još gora). Najzad, mediji su, pod velikim pritiskom osiromašenog naroda, progovorili o novoj armiji ljudi koju u Francuskoj zovu „žrtve banaka”. Slobodni Evropljani smislili su izraz „neoliberalno ubistvo”, koji označava novi oblik likvidiranja ljudi bez upotrebe oružja ili fizičke torture. To je ubistvo bankarskim računima, pravim ili lažnim dugovima (upravo kao što u Srbiji rade današnji Telekom, Infostan i druga bratija), odsecanje čoveku glave – odsecanjem od mogućnosti preživljavanja, koje je uslovljeno tim istim računima, čekovima, kreditima, karticama i kodovima. Ovaj novi tip ubistva jeste vrlo efikasno i doslovno usmrćivanje ljudi sa prigušivačem, kome više nisu potrebna ni saslušavanja, ni mučenja, niti streljanja. Ali rezultat je isti: evropska neoliberalna administrativna žrtva zaista je mrtva, ona je zaista pokojnik. Uračunata je potom odmah u „kolateralnu odnosno, bočnu, sporednu, grešku” jednog sistema koji je sam sebi cilj. Srbija je trenutno njegov najbolji učenik. Nezaposlenost je u Francuskoj dostigla vrh životnog jada, a jedini posao koji se Francuzima danas bez teškoća nudi jeste posao – čuvara zatvora! Određenim grupacijama društva dozvoljeno je sve, a druge delove osiromašenog društva, lopovske banke za svaki bezvredni cent gnjave, dajući im, kako bi rekao L. F. Selin, „smrt na kredit”. Ili, kako kaže jedan naš slobodni francuski brat: „Sve ono čega su nas učili da se plašimo i čuvamo: komunizma, iscrpnog rada ceo život za jedan stan, neprohodnosti u društvu, privilegija nomenklature, straha... – sve smo to dobili sada u ovom pljačkaškom kapitalizmu...” Samo prošle godine u toku jednog letnjeg meseca u gradovima širom Francuske desilo se dvadeset ubistava za koje niko nije odgovarao, jer ovi slučajevi spadaju u tzv. „pozitivnu diskriminaciju”. Zakon odavno više ne važi jednako za sve. Narodni referendum, jedino jasno sredstvo demokratije i mera koja je redovno primenjivana u degolističko vreme, na silu je ukinuta. Tako je bivšem predsedniku Sarkoziju, koji je sam sebe nazvao „Sarkozi Amerikanac”, pošlo za rukom da tradicionalno antinatovsku Francusku ponovo ugura u isti blok sa NATO ubicama. Danas on pokušava da se približi Rusiji, ali narod u Francuskoj ipak pamti. Levi naslednik Oland, koji je takođe, hteo ne hteo, deo američkog sistema, ništa od svega ovoga nije ispravio. Naprotiv, ovih dana je i on „pretio” ruskom delu Ukrajine i ruskom predsedniku Putinu, a sada preti Rusiji zbog mešanja u rat u Siriji. I, kao vrhunac svega, po Francuskoj su počele da pucaju bombe i da lete u vazduh nevini ljudi. Od narodnih para siromašnih Francuza dva-tri čoveka iz vlasti samovoljno su odlučila da finansiraju (dajući joj procenat zarade) lažnu Marijanu, tako što su, umesto slike prave Marijane (simbola Francuske revolucije), na francusku poštansku marku stavili lik debilne histerične šefice grupe Femen. I pored toga što je ruska emigracija, koja je, uzgred rečeno, spasla od umiranja francusku kulturu, odbila da kupuje ovu poštansku marku zbog rasističkog vređanja ruskog naroda, ruske kulture i Ruske crkve od strane jedne psihotične femen-kreature (koja je ošamarila patrijarha i u svom „performansu” vršila nuždu u Ruskoj patrijaršiji), niko se na to nije obazirao. Na opšte odbijanje naroda da, kupujući ovu marku, finansira pokret Femen, koji se, na poziv rusofoba ugnezdio u Parizu, ljudima je uvek davan isti odgovor: tako je odlučila vlast, nemamo druge poštanske marke. U očaju ljudi su tu istu femen-ludaču „lepili” na pisma naopačke u znak jedinog mogućeg protesta. A francuski mediji, koji su nekada simbolizovali vrh evropske duhovnosti i kulture, ponosno su tom prilikom objavili vulgarnu izjavu egzibicionističke Femen histerične lude: „Cela Francuska mora da me liže”. E, pa ne mora, rekli su Francuzi. Ako je i od Revolucije, dosta je! „Lizaće te” (neka oproste čitaoci na ovoj preuzetoj vulgarnosti) tvoji drugovi iz Amerike kada budu ostali bez posla, posle kraha lažnih zelenih papira. Imaćete tada vremena za sve. Ukratko, poniženje francuskog naroda i svih siromašnih građana Francuske dostiglo je vrhunac. Srpski narod treba da zna da je pre poniženja Srbije (bombardovanjem) francuska vlast ponizila prvo svoj sopstveni narod. Otuda i novi fenomen da mnogi bivši levičari i komunisti danas ponovo jačaju ili prilaze Nacionalnom frontu, koji je u nezaustavljivom usponu. Psihološki rat, pripreman tzv. porodičnim svađama između oca i kćerke, kome su se protivnici radovali, ipak nije uspeo. Uzgred rečeno, kada se potcenjivački kaže da za Nacionalni front glasa samo „duboka” provincijska Francuska, treba znati da je ta „duboka” i „uvučena” Francuska uglavnom francuska, mediteranska i svetska obala. A, što se tiče reči kao što su „ultra”, „ekstra” i „ekstremno”, one mogu tačno da se primene jedino u opisu niskog kvaliteta plastificiranog, veštačkog, hemijskog, punog ultraaditiva, „US fast food-a”! Zato psihološki rat rečima ovoga puta nije pogodio u metu. Zato je odgovor siromašnih Francuza bio jasan. Glasali su ne samo protiv lažne levice (koja je izgubila 155 gradova i doživela svoj najveći poraz od nastanka Pete Republike), nego su glasali za jedinu nesistemsku stranku, koja je doživljavala razne transformacije, ali nikada nije podržavala američke ratove. Na sve načine dijabolizovani Nacionalni front odneo je pobedu već letos u oko 15 gradova Francuske, a broj odbornika se popeo sa par desetina na 1.544. U evropskom parlamentu “Evropa Slobode i Naroda” pod vođstvom Marin (kojoj i ja pripadam u grupi intelektualaca organizovanoj zbog podrške) ima već sedam zemalja i 36 poslanika. Na jugu Francuske, gde živi mnogo potomaka ruske emigracije, glasali su svi Rusi. A ruska emigracija uvek ostaje ruska. Dok je veliki broj Francuza i dalje u glasačkoj apstinenciji, Rusi Francuske izlaze na glasanje. Glasali su Rusi za stranku jedinog lidera koji je osudio zapadno zamešateljstvo u Ukrajini i sankcije prema Rusiji. Marin le Pen nikada nije bila ni u kakvoj dosadašnjoj vlasti, niti u vlasti „oranžista”, i to je njena glavna karakteristika. Ona nema nijednu finansijsku niti političku aferu, nije nikada ništa ukrala. Govori jasno i britko, i nikada nije dala nijednu nespretnu političku izjavu (jezik i misao su u vezi). Ona je za ovu zemlju potpuno nova. Jedino za šta mogu da je optuže jeste finansijski kredit koji je nedavno dobila od ruskog predsednika. Nedavno mi je rekla: „Poruči Srbima i Rusima u Francuskoj da su mi oni posebno dragi”. A ja sam joj odgovorila: „Na predsedničkim izborima 2017. godine, glavna borba će se voditi između Alana Žipea, koga će podržavati Amerikanci, i tebe, koju će podržavati Rusi”. Tako su svi računi poravnjani, bolje reći, počelo je veliko poravnjavanje zaostalih računa. Dok muslimansku i islamsku emigraciju anglosaksonski svet tradicionalno uspešno manipuliše, to sa ruskom emigracijom nikada nije uspevalo. Narod Francuske danas oseća da „glasati za sistem” više nema smisla. Narod Francuske danas izbegava velike monopolističke pljačkaške lance, koji naduvavaju cene, grabe provizije i prodaju zatrovane američke namirnice. LJudi kupuju direktno od seljaka. Rodio se čitav pokret spasavanja na liniji seljaci – proizvođači – narod. Narod Francuske danas sve više izbegava lopovske banke (iako mnogo manje pljačkaške nego u Srbiji) i sve više čuva svoj novac u slamaricama. Narod Francuske sve manje sluša zvanične vesti i sve više traži slobodu na internetu, ili gleda rusku televiziju za zapad „Rusija danas”. Narod Francuske povlači svoju ušteđevinu, prodaje kuće i stanove u Parizu, beži na selo ili u planine, ili pokušava da ode da živi van Francuske. Braća Rusi koji misionare na jugu kažu da nikada nije bilo toliko novopridošlih francuskih vernika koji mole da ih prime u pravoslavlje, kao da u tome vide novi, simbolični duhovni spas. Nešto se ozbiljno događa u ovoj zemlji koja je kroz istoriju bila putokaz čitavoj Evropi i bez koje Evrope ne može da bude. Hitlerovu Evropu kancelarke Merkel zameniće uskoro Evropa slobodnih naroda sa velikom Rusijom, koju danas predvodi Marin le Pen. Iz smrti se uvek rađa novi život, a ovaj otvara i novo poglavlje čovečanstva. Napred, Marin, sa tobom smo!

Pročitajte još:Ponovo se razbuktava stari spor: da li su Amerikanci uopšte bili na Mesecu?LAZANSKI: Pijanisti sa Cetinja

Izvor: Pravda