Pravda

Da li je teže napisati roman ili zbirku priča? Ovo je doba romana. Priča je „slučaj“. Tako je i u Srbiji. Prvo, najznačajnija nagrada za književnost u Srbiji,a važni su njeni odjeci po regionu, predviđena je jedino za taj književni žanr. Drugo, roman je danas kao što sam rekao mutirao, i taj proces se nastavlja, tako da je roman kao forma odavno izvučen iz davno utvrđenih okvira klasičnih definicija ovog žanra. Raskriljeni su okviri romana i on je postao poput prostrane sobe pune različitog nameštaja, a možda je više nalik ostavi ili skladištu, nekoj prostoriji u koju možete da ubacite mnogo stvari i prilično prtljaga, možete tu da odložite nikada dovršenu zbirku priča, za koju i niste imali izdavača, moguće je tu pohranite delove putopusa, za koji ne znate ni zašto ste ga beležili ili zbirku eseja nastalih „iz nehata“, delove intervjua ili kolumne. Sve to imeate u romanima, ali zbog te mutacije danas više nema vrednosti, nema majstorstva. Naš roman, danas je obrnuti primer definicije po kojoj se „kvantitet pretvara u kvalitet“. Majstorstvo je zato, verujem, ostavljeno za pisce kratkih priča i pesnike, mada i tu ima previše taloga. Uostalom postoji jedna izreka, koja kaže da „svi znaju klepati po železu, ali samo majstori prepoznaju trenutak cvrčanja vode u koje se ono uroni“ Roman "Na pogrešnoj strani reke" naišao je na veliko interesovanje kod čitalačke publike. Ko su vaši čitaoci, kome je namenjena knjiga? Tragam za čitaocem koji želi da uloži određeni napor prolazeći kroz različite slojeve, tokove i meandre pripovedanja, koji su najčešća konstrukcija mojih romana. Ne mislim da je danas moguće da se neki čitalac totalno identifikuje sa nekim od junaka, kao što je to nekada bio slučaj sa Verterom ili Žanom Valžanom. Tako verujem da se neće naći niko ko danas želi sudbinu Dušana Vasiljeva ili Ernesta Hemingveja, koji su glavni likovi romana „Na pogrešnoj strani reke“, ali mislim da će se naći veliki broj čitalaca koje će priča o te dve neočekivano i nepoznato ukrštene sudbine zainteresovati u programiranju životnih pripriteta, kao i da će ih neki od stavova pisca Ćirilovića naterati da razmišljaju o preispitivanju vlastitih vrednosnih stavova. Verujem da će angažovani čitalac u romanu „Na pogrešnoj strani reke“ možda pronaći neku četvrtu, desetu, čak i autoru, neotkrivenu dimenziju. Kakvi mogu da budu snovi jednog madlog anarhiste? Mladost je „prostor“ snova i anarhije. Držim da je u tom dobu ta veza neraskidiva. Mlad čovek sanja o svom budućem životu, o ženama, o uspehu, ali mlad čovek i negoduje, reaguje na određene događaje u društvu, buni se protiv stereotipa, protiv ugnjetavanja, nepravde, prevara i svega drugog što mu se učini neprikladnim. Mladost ima pravo na pobunu, jer sanja, ali problem je što posle ispijanja tog „koktela“ ostaju puste misli kao periferijski sokaci. Teško je zbog toga reći šta može biti san jednog anarhiste. San je ispunjenost, a anarhizam negacija svega. U smislu onoga što se pripisivalo Gavrilu Principu, koji je takođe jedan od junaka u romanu, njegov anarhizam je vezan za delo i njegovu mladost, ali mislim da je on više bio revolucionar jer je znao za čega se bori i to je jasno govorio Da li mislte da je svima put u bolu isti? „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način",  rekao je Tolstoj, tako da mislim da se veliki ruski pisac ne bi složio sa ovom konstatacijom Dušana Vasiljeva, koji je pevao da „nam je svima put u bolu isti“. Ono što je zajedničko to je konstantnost prisustva patnje i bola u čovekovom životu. Vasiljev je mislio u pesmi "Žice" na sudbinu vojnika u nekom rovu na Pijavi. Taj put za patnju, bol i gubilište bio je dobro utabana staza, ali mislim da je on dobro znao, još kao dete, da put za nesreću se račva u stotine pravaca no kraj mu je jedna tačka. Tako i sam mislim da je put isti, jer je pravac trasiran.  Kakave je sudbina srpskih ratnika u vašem romanu? Prvi svetski rat je srspki korpus u Vojvodini stavio u procep. Na jednoj strani trebalo je biti lojalan carevini u kojoj žive, Austro-ugarskoj monarhiji i koja je objavila rat Srbiji. Na drugoj strani bila je Srbija, zemlja matica, koju su voleli i prema kojoj su svi snovi i težnje bili usmereni. To nije bila laka pozicija. Srbi su od početka sukoba negodovali, ali su bili lojalni Austro-Ugarskoj, kada je upitanju odazivanje na pozive za ratni raspored i mobilizaciju, ali su već u ranoj fazi rata na Ruskom frontu prelazili na suprotnu stranu. To je stvaralo velike probleme Austo-Ugarskoj vojsci, jer su Srbi ali i drugi ratnici slovenskog porekla ostajali na frontu i formirali dobrovoljačke jedinice. Rat sa Italijom Austo-ugarska je dočekala u određenom smislu kao rešenje „srpskog pitanja“, te je veliki broj Srba u uniformi K und K monarhije završio u Sloveniji, na frontu kod Soče i kasnije u Italiji na reci Pijavi. To je mesto „susreta“ Hemingveja, Amerikanca angažovanog u italijanskom sanitetu i Vasiljeva, Srbina u rovu Austrougarske monarhije. Sudbina srpskih ratnika na Pijavi je identična sudbini Vasiljeva – hladnoća, bolest, česte noćne akcije, juriši. To je sudbina „topovskog mesa“. Da li razmišljate o novom rukopisu? Pisanje mi još uvek pruža veliko zadovoljstvo, tako da razmišljam o novoj knjizi, mada roman „Na pogrešnoj strani reke“, još nije dobio svoj puni javni zamah. To je uostalom dug proces, kao i sam čin pisanja. Trenutno radim na proznom rukopisu čiji je naslov „Narandžasti cepelin“, a radi se o multižanrovskoj prozi, koja obuhvata jedan period mog života koji je u velikoj meri bio ispunjen putovanjima. Nije to klasičan putopis, nego baš žanrovski nedefinisana knjiga u kojoj ima i autopoetičkih momenata, priča, zapisa, delova intervjua. Da budem u skladu s našim razgovorom, možde i to može iz današnje perspektive, biti roman jer ima glavnog junaka (autora) i njegovo vreme.

Pročitajte još:„PALESTINSKE OČI“: Izložba fotografija Gaze i Zapadne obale u centru Beograda (FOTO)

Izvor:Pravda/Marija Gojković